|
Draga Suzana,
Rešila sam da ti pišem! Da, znam da zvuči blesavo, živimo u istom gradu, a
nikada nismo bile dalje jedna od druge. Brankov most nas je nekada spajao
a danas nas deli k'o Tihi okean. Prešla bih ga ja, ali benzina nema,
autobus ponekad naiđe ali od gužve, i sama znaš, ne može u njega ni da se
proviri, za taksi nemam para, ceo grad stopira - ko će još i meni da stane
i poveze me? Dvojnik mi kampuje na telefonu, a kada se u neko zlo doba
umilostivi da oslobodi liniju, ti si već verovatno u dubokom snu.
Jednostavno, moram da ti pišem!
Dobar početak, nema šta! Samo da popušim jednu, pa nastavljam sa pisanjem.
Energično stavljam tačku i pružam ruku prema kutiji sa cigaretama. Baš sam
zadovoljna! Ide mi mnogo brže nego što sam mislila. Ali...
Ponoć je. Kutija je prazna. Mora da imam još neku paklu u tašni.
Jedan sat. Pretražila sam ne samo braon tašnu, nego i crnu i pletenu i
ranac i zembilj i ...
Dva sata. Sve fioke sam detaljno pregledala po dva puta, a kredenac čak
četiri puta. I ništa. A zaklela bih se da sam negde ostavila rezervnu
kutiju.
Tri sata. Kucam Smilji prvo na vrata, a onda na prozor. Ona ne otvara mada
joj je uključen televizor. Kad sam već na ulici otićiću do dragstora.
Četiri sata. Dragstor ne radi. Svašta! Idem do pumpe u Čarli Čaplina.
Pet sati. Nemaju ni benzin, ni cigarete. Da ne poveruješ!
Šest sati. Evo me na Bajlonijevoj pijaci. Ali, džaba. Upravo je bila
racija i policija je od švercera pokupila sve boksove cigareta.
Šest i sedamnaest. Sedim na klupi ispred Bitef teatra u papučama i
spavaćici, ogrnuta bademantilom. Čekam da se prodavačica smiluje i otvori
trafiku. Radni ljudi kreću na posao, babe na pijacu, a roditelji sa
sanjivom decom žure ka vrtićima. Svi me gledaju ispod oka i zaobilaze u
velikom luku.
Suzana, nešto mislim da ja danas ostavim duvan.
Tvoja Caca
|
|
Draga Suzana,
Vrlo dobro se sećam tog jutra, mada je od tada prošlo dobrih četrnaest
godina. Sedela sam na onoj klupi ispred Bitef teatra kao okamenjena. Ta
grozničava noćna potraga za cigaretama bila je moj okidač da shvatim šta
se zapravo dešava sa mnom, s mojim gradom i mojom zemljom. Takva saznanja
su sasvim neočekivana, veoma bolna ali i vrlo korisna. Lepo gledaš kako se
raspadaš u milion parčića i ne možeš ništa da uradiš. I taman kada
pomisliš da te ne sastavi ni Bog Otac, najednom počinješ opet da se
sklapaš poput lego kockica. Obično je ta nova kombinacija bar za nijansu
bolja od one prethodne. Po sistemu, „što me ne ubije, to me ojača!“.
U mom slučaju taj boljitak se odrazio prvenstveno na moje političko
sazrevanje. Tog vrelog lepljivog jutra, osim što sam otkrila koliki sam
ovisnik od cigareta, shvatila sam da se iznad nas nadvio taman oblak i da
kreće teško sranje. Od tada sam počela da pratim vesti, da idem na
proteste i da izlazim na glasanje. Moj dotadašnji život, naročito u kasnim
osamdesetim, tekao je po inerciji, sa pola mozga i uz mnogo sanjarenja.
Čitala sam knjige, išla na promocije i premijere, ćaskala o spotovima
Majkla Džeksona (tada je još uvek bio crnac) i maštala kako ću jednog
lepog dana postati slavni pisac. TV Dnevnik mi je bio izuzetno dosadan.
Gledala sam ga jedino kada ga je vodio i uređivao Goran Milić, a moja
sestra Dejana bila na putu. Moj zadatak se sastojao u tome da Dejani dam
detaljan izveštaj kako je izgledao i bio obučen naš najzgodniji i najlepši
novinar (tada je još uvek bio naš). Dejana je toliko bila zaljubljena u
njega da sam prosto morala to da joj učinim (u to vreme još uvek nismo svi
imali video uređaje).
Danas imamo i mobilne i kompjutere i CD plejere i markiranu robu i sve
vrste cigareta, imamo čak i novu vlast, ali još uvek nam mnogo toga
nedostaje. Meni nedostaju svi oni mladi i pametni ljudi koji su otišli iz
zemlje i žive razasuti po čitavom svetu. S jedne strane mi je drago jer su
našli svoju sreću, a sa druge mi je žao što se otuđuju. Mnogi moji
prijatelji napustili su Beograd devedesetih. Često mislim na njih, a na
tebe Suzana najčešće. Eto, danas nas stvarno deli okean. Doduše, ne Tihi
nego Atlantski, ali okean je okean. Nedostaje mi da sedimo ispred
Beoizloga, pijemo kafu i ogovaramo goste za susednim stolovima. Da se
čudimo kako je Jelena Tomić našla tako dobrog frajera, a kako je Žikić
otvorio preduzeće za pogrebne usluge. A da li se sećaš kako smo se
raspravljale koja glumica je bolja, Meril Strip ili Fej Danavej? Umalo nas
kelner nije izbacio iz restorana koliko smo se drale.
Osim toga, od kako si otišla u Kanadu, nemam kome da se požalim na Dejanu.
Pravo da ti kažem, njena poslednja opsesija je ekologija. 'Ajde što je
mene i mamu upisala na kurs Reciklaže papira, dobro, to ćemo da završimo,
ali sad još i da ja organizujem predavanje u svojoj zgradi na temu „Reci
NE najlon kesama“, malo je previše. Najbolje da kao Kerber stojim na
kapiji i kontrolišem komšije:
- Žao mi je čika Lazo, ali morate da se vratite u samoposlugu i od kasirke
tražite papirnu kesu. Ako niste znali, nerazgradive plastične kese ostaju
u prirodi i do 1000 godina. Da, da, čika Lazo, dobro ste čuli, čak 1000
godina!
- A vas gospođa Zagorka da nisam više videla da bacate đubre u plastičnoj
kesi. Kada se vaše đubre razloži na deponiji, onda kesa postaje slobodna i
počinje da leti. Hoćete da je tada proguta neka životinja i da ugine? Je
l' to hoćete? Samo da vam kažem, od plastičnih kesa strada milion morskih
ptica i deset hiljada morskih sisara, a o ribama i da ne govorimo. Pa vi
sad vidite da li ćete da budete pticoubica!
Suzana, nije da sam ja nezainteresovana za očuvanje životne sredine, ali
smučilo mi se da učestvujem u Dejaninim aktivnostima. Nekada je to bila
potraga za frajerima, a sada su to seminari, radionice, kursevi, edukacija,
edukacija edukatora i sl. Kad se ona zainteresuje za tkanje, odmah moram i
ja da znam kako su živele sirote engleske tkalje s početka 18. veka. Svaka
njima čast, ali imam ja toliko svojih poslova!
Voli te tvoja Caca
P.S. Mislim da sam sad stvarno zrela da ostavim duvan. Šta ti misliš?
|
