Piše: Jasminka Petrović

  Gosti

Draga Suzana,

Krenemo danas Rada i ja na doručak i meni zafali za jogurt. Rada mi doda novac ali i sledeći predlog:

- Mogli bismo popodne Zoran i ja da dođemo do tebe s decom. 

Ja se toliko oduševim njenim predlogom da joj obećam i gibanicu i pivo i kiselo mleko i kolače i sladoled i kafu i lampione, kamione, avione i bombone. 

- Sve ću ja to lepo da spremim, samo me zvrcnite telefonom kad krenete! 

Došla ja kući s posla, ručala i prilegla. Čitam Danila Harmsa i samo što ne zadremam.

                                            Išao ulicom odred –
                                            40 dečaka
                                            jedan,
                                            dva,
                                            tri,
                                            četiri,
                                            i četiri puta 
                                            četiri,
                                            i četiri 
                                            puta četiri
                                            i još četiri…

U kući nemam ni kore, ni sir, a kamoli kolače i sladoled. Možda bi bilo bolje da odložim tu posetu za neki drugi put. Gde ću sad u prodavnicu, pa za šporet… kad mogu lepo da se odmaram čitavo popodne. 

                                         …Sve sve drveće pif
                                            sve sve kamenje paf
                                            sva sva priroda puf…

Mada, samo kad se setim svih Radinih rolata, pica i toplih sendviča koje sam u slast pojela! A tek koliko puta mi je njen Zoran popravio kola! Možda bih ipak trebalo da se razdrmam. 

                                         …Sve sve devojke pif
                                           Svi svi muškarci paf
                                           Sve sve ženidbe puf…                                          

Jeste, oni su baš fini ljudi, nema šta. Kad god mi je trebala neka pomoć priskakali su, ali to svakako nije razlog da im ja budem doživotni dužnik. Ako im danas i otkažem tu posetu, neće biti smak sveta. Bože moj, videćemo se neki drugi put!

                                          …Svi svi Sloveni pif
                                            Svi svi Jevreji paf
                                            Sva sva Rusija puf.

Čekaj, čekaj… juče sam otkazala viđenje Marini, prekjuče Vesni, od Simića se krijem nedeljama, mamu i tatu izbegavam mesecima, Dejanu preskačem kad god je to moguće … Možda je onda poštenije da isključim telefon, počnem da heklam, nabavim dve do tri mačke i krenem pre podne da mrzim sebe, a popodne ceo svet. I taman kad sam stala da razvijam ovu mračnu teoriju zazvonio je telefon. Rada je pokušala da otkaže posetu ali nije uspela.

- Ma, taman posla! Upravo sam počela da spremam posluženje. Odmah krećite! Svratite usput i po Vesnu, a ja ću da zovem Marinu, Simiće i Dejanu. Možda navrate i moji roditelji. Smesta polazite, je si li me čula? Umalo da zaboravim, povedite i svoje komšije!

                                                                                                  Voli te Caca
 

Lek

Draga Suzana,

Kao što vidiš pišem ti sve ređe. Jednostavno ne stižem. Svako pre podne provodim izvinjavajući se što nisam stigla da uradim ovo i završim ono. Od dvanaest do dva ugovaram nove poslove, a po podne uglavnom otkazujem sastanke i odlažem obaveze za sutra ili tačnije «malo sutra». Spavam sve manje jer mi je osećanje krivice sve veće. Taman da me uhvati san kad se setim: 

- Nisam odnela Perino odelo na hemijsko čišćenje.
- Mami sam obećala još u subotu da ćemo da idemo na groblje.
- Urošu moram da opravdam izostanke.
- Treba da pročitam pet rukopisa do kraja nedelje...

Ujutru se budim neispavana i razdražljiva. Podočnjaci mi vise do kolena, a zadnjica mi se vuče po podu. Opet pušim dve pakle na dan i opet se rešavam da okrenem drugi list. Ali svuda oko mene je takav lom da ne mogu da nađem ni taj prvi list, a kamoli drugi. 

Bilo bi dobro da iskoristim proleće i napravim veliko spremanje. Samo ne znam odakle da počnem – od hemijskog čišćenja, od sređivanja radnog stola ili od dijete? Možda je najbolje da se najpre javim Radi. Već dva puta sam joj odbila poziv, a više od tri puta joj nisam odgovorila na poruke. Uzimam mobilni i tražim u imeniku slovo «R». 

- Kako si Caco? 
- Odlično.
- Što lažeš? 

Rada me je tako snažno raspalila svojim pitanjem po sred lica da mi umalo mobilni nije ispao iz ruke. Nisam stigla da se povratim od prvog udarca, a već je stigao i drugi:

- Idi na pijac, Caco!
- Molim? 
- Kažem ti, idi na pijac.

Poslušam ja Radu i imam šta i da vidim. Tezge prepune jagoda i trešanja. Stigla zelena salata i mladi lukac, a krenuo polako i paradajz. Kupila sam kajmak, sir, mlade krompiriće, šargarepu i buket jasmina. Srela sam Vesnu, pa smo otišle na kafu. Kad sam došla kući pristavila sam čorbicu i oprala prozore u dnevnoj sobi, a sad završavam sa peglanjem. Onda idem po mamu pa ćemo na groblje. Dva rukopisa sam pročitala dok je mašina prala veš, a ostala tri ću da pročitam kad se vratim od Uroševe razredne. Uveče sam se dogovorila sa Petrom da vozimo bicikle oko Adinog jezera. Oduševio se kad je čuo da sam mu konačno odnela odelo na hemijsko. Ostalo mi je još da odgovorim na e-mail poštu i da okrenem Radu. Moram da je pitam kako ona uvek zna šta ja treba da uradim kad sam u bedaku.  

                                                                                                     Voli te Caca