Piše: Jasminka Petrović

Petak 13.

Draga Suzana,

Nisam sujeverna i ne verujem da petak trinaesti donosi nesreću, ali ...

Sve je počelo vrlo naivno i bezazleno. Jutros mi nije zvonio sat a autobus mi je pobegao ispred nosa. Samim tim, zakasnim na posao i dobijem grdnju od šefa. To šta je on sve meni rekao, možeš da pretpostaviš, a šta sam ja sve njemu oćutala, ne možeš ni da zamisliš. Taman se priberem i počnem da radim, kad, kafe kuvarica se saplete na gajtan od računara i sruči mi na tastaturu: 5 kafa, 3 soka i 4 kisele vode. Idemo dalje.

Pri povratku kući, uhvati me kontrola u autobusu. Povlastica za prevoz ostala mi je u džepu od jakne na čiviluku. Kontrolor i ja silazimo na prvoj stanici. Plaćam kaznu, svi putnici pilje kroz prozor u mene, ali ja uspevam da održim moral na pristojnoj visini.

- Pešačenje je dobro za liniju! – kažem sebi i požurim prema pešačkom prelazu. 

Ali baš kad sam zakoračila na kolovoz ispred mene je projurio taksi. Ne samo da mi je baru sručio na majicu, nego i na facu. Obrišem se i nastavim dalje. Šta je to spram večnosti? Srećna i zadovoljna stignem do svog stana. Moja kućica, moja slobodica. Sad ću da se istuširam i odmah će mi biti lakše. Kad tamo u kupatilu! Iz rupice na crevu od kazančeta, izlazi fin, tanak ali uporan mlaz vode. Sliva se niz pločice, pa niz ormarić za higijenu sve do peškira, ali i dalje, do podne prostirke u kupatilu, pa čak i do tepih u antreu. Na svu sreću, u našoj zgradi živi majstor Jova koji je uvek na usluzi. Za flašu piva začas mi je zamenio crevo od kazančeta, ali i polomio dasku na WC šolji, pocepao zavesu iznad kade i dva puta mi ispustio klešta na nogu. 

Ćopajući odem do prve vodoinstalaterske prodavnice da kupim dasku za WC šolju i zavesu za tuširanje. Međutim, prodavačica me zameni sa devojkom koja je juče ukrala pozlaćeni držač za peškir, i ja tako petak veče provedem u stanici milicije, u društvu višeg inspektora Zorana Stanića. Hvala bogu, inspektor Stanić je pametan čovek pa je brzo shvatio da je u pitanju greška, te sam na informativnom razgovoru provela svega dva sata i sedamnaest minuta. 

- Sve je dobro, što se dobro svrši! - naivno pomislim ulazeći u svoj stan. 

Nezgodno trepnem i sočivo mi ispadne na pod. Oprezno kleknem i počnem pažljivo da pipam po vlažnom tepihu u antreu. Ali, nestane struja u čitavom kraju. Suzana, i dobro šta sad da radim? Da li da se umijem ili da se ubijem? Možda je najbolje da izvadim i drugo sočivo, bacim ga kroz prozor i legnem da spavam. Šta ti misliš? 

                                                                                                             Voli te Caca
 

Utorak 19.

Draga Suzana, 

Ovo je jedan od onih užasnih dana kada se sve sklopi na najgori mogući način, mada nije petak trinaesti. Čini mi se kao da nam se u stan uvukla neka zla nevidljiva kugla koja je nečujno eksplodirala i sve nas zarazila virusom «sad ću da ti sručim sve u lice». Svađa je trajala čitavo popodne, a završila se ovako: 

- E, moja Caco, ti si za sve ovo kriva! Stalno im popuštaš i praviš od njih debile! Sad vidi šta ćeš! – izjavio je Petar i besno zgrabio daljinski upravljač. 
- Jedva čekam da se odselim iz ove lude kuće i da ne moram više ni da vas gledam ni da vas čujem! Samo da nađem posao! – tresnula je Ivana vratima od svoje sobe. 
- Ja sutra neću da izađem na ispit! Danas nisam ni pipnuo knjigu, i to sve zbog vas! Idem napolje da se malo smirim! – Jovan je obukao jaknu i uhvatio se za kvaku od ulaznih vrata.
- Onda ni ja sutra ne idem u školu! Zaključuju ocene i možda imam kontrolni iz matiša. Bolje da ne odem ceo dan, nego da dobijem keca – Uroš je zgrabio svoj Soni plejstejšn.
- Nezahvalnici jedni! Sve što se više trudim da vam ugodim vi ste sve gori! Od sutra ću samo da gledam sebe, a vi vidite šta ćete i kako ćete! Ma, šta od sutra, sad odmah okrećem drugi list! – sedam za kompjuter i otvaram e- mail. 

Pokušavam da sredim misli i da ti objasnim šta se zapravo dogodilo, ali mi ne ide. Nikako da maknem od «Draga Suzana». Kad malo bolje razmislim, ne znam ni zašto smo se posvađali, a pale su tako teške reči. Mislim da je sve krenulo kad je Jovan saopštio:

- Hoću u subotu da napravim žurku. 

E, sad kako smo mi od te rečenice stigli do totalnog raspada sistema, stvarno ne znam. Sećam se samo da se Petar u jednom trenutku uneo Jovanu u licu sa sledećim tekstom:

- Ja da finansiram tvoje hirove, a ti da spavaš do dva popodne, ne može! Kad si dao poslednji ispit?
- A kad si ti poslednji put s nama proveo jedan dan zajedno? Kada? Ajde seti se ako možeš! I nedeljom si u ordinaciji. A kad dođeš kući legneš i spavaš! Sve je na meni, sve! I kuća i deca i posao! Ne mogu više! Ne mogu! – ja sam na ivici suza, a Uroš već plače:
- Jovan i Ivana uvek imaju ekstra rođendane, a moj se nikada ne proslavlja! Ali nikad! To stvarno nije fer! Meni čak ni poklon ne kupite!
- Šta 'oćeš, morončino, tvoj rođendan je usred leta! – dobacuje mu Jovan a onda se okreće ka meni. – Moji ortaci zakupljuju klubove, a ja ne mogu da napravim pišljivu žurku čak ni u ovoj rupetini. Koji ste vi slepci!
- Ne seri, Jovane! Ako se nekom daju pare u kući, to si onda ti! Ja već tri godine molim da mi uplate vožnju i ništa. A ti mali, - okreće se Ivana ka Urošu i preti mu prstom. – Ako mi samo još jednom uzmeš moj MP3 player, polomiću te! Jasno?

Sedim pred kompjuterom i zurim u prazan ekran. Obrisala sam i ono «Draga Suzana». Bolje da ti pišem neki drug put, kad se raščisti ova magla u kući i kad se ja dobro isplačem. Ali prvo ću da izvadim sočiva, da ih bacim kroz prozor i da legnem da spavam. 


                                                                                                               Caca