Piše: Jasminka Petrović

Vikendica

Draga Suzana,

U nedelju sam išla u Grocku kod mame i tate. Od moje kuće do njihove vikendice putovala sam tačno tri sata i 16 minuta, raznim gradskim i prigradskim prevoznim sredstvima. Osim što je bila neverovatna vrućina i gužva, imala sam i neverovatan teret: dve putne torbe, ranac, poveću kesu i moju tašnu. Čemu sve to, pitaš se ti? 

E, pa, evo ovako! Moji roditelji već godinama letuju u Grockoj ali ovog puta su rešili da tamo i prezime. Zamolili su me da im donesem nekoliko neophodnih stvari, bez kojih ne mogu da prežive par meseci. Između ostalog to su i: mašinica za seckanje rezanaca, ploče za učenje engleskog jezika, pisaća mašina, domine, vunica, tiplovi, žuti lavorčić i sl. Priznajem bila sam i ljuta i tužna i ponižena, ali sam sve pošteno spakovala i još poštenije odnela. Ali to je bio tek početak.

Zarad ljubavi prema dobrim, starim roditeljima, pojela sam sva moguća i nemoguća predjela, jela, salate i dezerte, koje su mi naizmenično sipali u tanjir. Herojski sam izdržala i sva unakrsna pitanja tipa: Caco, dete, zašto toliko pušiš?, Kada ćeš da se šišaš?, Da li ti uopšte spavaš?, Je l’ ti misliš da se udaš?, Kada ćeš da rađaš?» itd. Strpljivo sam saslušala mamine nove recepte, tatine stare viceve, kao i političke opservacije prvih komšija. Ali ni to nije bio kraj mojim mukama. Poslednja kap koja je prelila čašu pala je pred moj polazak.

- Šta je ovo? – pitala sam mamu pokazujući glavom na tovar ispred vrata.

- Ništa naročito... spakovala sam za Dejanu jedno tri litre soka od malina, četiri tegle pekmeza, onda ima nekoliko flaša kuvanog paradajza, malo grožđa i pita sa višnjama, znaš da je ona obožava.

Kada sam čula šta sve treba da ponesim za Beograd, sav moj dotadašnji trud, da se ne posvađam sa roditeljima, pao je u vodu. I ja sam živ čovek! Više nisam mogla da izdržim.

- Ako gospođica obožava pitu sa višnjama neka onda sama dođe po nju. Nisam vam ja kurir Jovica. Ona se uvek izvuče i prođe bolje od mene. Osim toga, ona ima dva albuma sa fotografijama kad je bila beba, a ja samo jedan! 

Onda sam se savila i zgrabila sve kese i torbe koje su bile ispred vrata i krenula niz put. Kada sam ušla u autobus i sela, shvatila sam da sam u besu ponela i tatine blatnjave čizme. E, njih će da vrati Dejana, ja vala majci neću!

                                                                                                             Voli te Caca
 

Koncert

Draga Suzana,

Večeras je u Beogradu koncert Roling Stonsa. Kupili smo karte još pre nekoliko meseci. Idemo svi zajedno: Petar, njegov brat, Uroš, njegov drug, Jovan, njegova devojka, Ivana, njen dečko, moja sestra i ja. U istom ovom sastavu bili smo prošle nedelje na maminom rođendanu u Grockoj. Znači, nas može da sakupi ili moja mama ili Mig Džeger. Niko drugi i ništa drugo. Suviše smo različiti, netolerantni i nervozni da budemo u isto vreme na istom mestu. Već godinama ne idemo zajedno na porodična slavlja, o letovanju i zimovanju i da ne govorim, a sve ređe se srećemo i u dnevnoj sobi. Kad Petar i ja krećemo na spavanje, Jovan i Ivana kreću u grad. Uroš je u školi ili pred kompjuterom, Petrov brat dolazi jednom u dve godine iz Kanade, a moja Dejana je ili u firmi, ili na putu ili mi preko telefona drži predavanje šta ja sve traba da uradim da bih bila zadovoljnija u životu. 

- Caco, krajnje je vreme da odeš u neki SPA centar. Pogledaj našta ličiš! 

- Vidiš nije ti to loša ideja, samo da skuvam ručak za sutra, prostrem veš i sačekam da mi upadne neka tezga sa dobrim honorarom.

Prestala sam Dejani da objašnjavam da ja ne živim sama već sa mužem, njegovom decom iz prvog braka i sa našim sinom. Da imamo kredit, dugove i stara kola. 

- Caco, dokle ćeš da se vadiš na pare. Kad čovek nešto stvarno želi, onda to i ostvari. Kako ja mogu da odvojim i vreme i novac pored svih mojih obaveza i odem na relaksaciju. 

- Zato što si ti sposobnija, lepša i pametnija. A to je verovatno zato što su te mama i tata duplo manje maltretirali od mene i duplo više slikali kad si bila mala. 

- Da, ali ti si uvek nasmejana i ništa ti nije teško. A to je valjda zato što si uvek imala više prijatelja od mene. 

Na trenutak sam zastala da razmislim. Da li je ovo rekla iz zavisti ili iz ljubavi? Bilo kako bilo, odlučila sam da joj sve oprostim, bar večeras. Pa nisu Roling Stonsi svaki dan u Beogradu. 

- Caco, da li su kod tebe karte? – doviknuo mi je Petar sa parkinga.

- Jesu – odgovorila sam i uhvatila Dejanu ispod ruku. Požurile smo da slučajno ne izgubimo dobro društvo i još bolji provod. A kad prođe koncert, videćemo...


                                                                                                     Voli te Caca