Piše: Jasminka Petrović

Knjige

Draga Suzana,

Taman ubedim sebe da život i nije tako loša pojava, desi se nešto što me ponovo poljulja. I za tren oka, eto me na početku igre. Sve moram «Jovo nanovo». Evo, šta mi se dogodilo: 

Na drugom spratu u mojoj zgradi živi čika Steva. Bibliotekar u penziji. Udovac od pre nekoliko godina, bez dece. Kad god mi je u životu bila potrebna neka knjiga, on mi je pozajmljivao. Nema šta nema, od čika Jove Zmaja do Prusta. Kad smo Dejana i ja bile male, vodio nas je kod “Pelivana” na kolače. A sećam se da nam je kupovao i sličice “Životinjsko carstvo”. Kasnije je Dejani postao dosadan pa ga je izbegavala, a za mene je bio i ostao autoritet. Čak i kada sam ga prekjuče videla u Husinskih Rudara na Karaburmi, kako pretura po kontejneru. Toliko je bio u poslu da me je jedva primetio. Kao i uvek, u znak pozdrava, načinio je blagi naklon i skinuo šešir. Gledali smo se i smejali kao nekad, jedino što to nismo radili preko kolača, nego preko đubreta. Kada sam krenula niz ulicu doviknuo mi je: 

- Caco, navrati, nisi skoro bila! 
- Hoću, baš mi treba neka knjiga!

Suzana, kuda sve ovo ide? Koliko će trajati? Zašto? Čemu?

                                                                                                              Caca
 

Posao

Draga Suzana,

U poslednje vreme gostujem po gradskim i školskim bibliotekama po celoj Srbiji. Predstavljam deci svoju novu knjigu Leteći krevet Veljka Avramovića. Pokušavam kod sebe da zaustavim proces starenja, a kod dece proces smaranja. Ja od njih učim da budem bezbrižna, a oni od mene da čuda postoje i u životu, a ne samo u video igricama. Gde ćeš veće čudo od mene. Danas se svi bave nekim unosnim poslovima koji donose dobar profit, visok standard, ugled u društvu... Jedino se ja uhvatila za pisanje dečjih knjiga. Lepo kaže moja Dejana:

- Ti si Caco, budala. Dala si otkaz u Izdavačkoj kući na mestu urednika da bi bila dečji pisac. Ko je video fajde od dečje književnosti, osim Džoane Roling? 

Lepo kaže Dejana, ali ja teram svoje. Slušam unutrašnji glas koji mi šapuće:

- Caco, ti si na pravom putu! Tvoj posao je human i važan za buduća pokolenja. Učiš decu da dobro pobeđuje i da nije sve u novcu!

Ali onda mi zazvoni mobilni i Uroš mi se prodere u uvo:

- Mama, samo ja nisam platio treću ratu za ekskurziju. Razredna je rekla ako ne donesem pare do petka, da će me obrisati sa spiska i da će oni u ponedeljak otputovati bez mene. 

Možda je Dejana ipak u pravu. Možda bih ipak mogla da nađem neki unosniji posao, recimo da trgujem sa klima uređajima, ili još bolje, da osnujem novu političku stranku. Sedam za kompjuter i gledam oglase za posao: 

Traži se sekretarica sa iskustvom. Potrebno je znanje engleskog i italijanskog jezika kao i rad na kompjuteru... 

I taman da pošaljem svoj CV na ovaj oglas, stiže mi meil sledeće sadržine:

Draga Caco, 
pročitala sam Vašu knjigu Leteći krevet Veljka Avramovića i mnogo mi se dopala. Ekstra je! Sto puta je bolja od Harija Potera. Jedva čekam kada ćete da napišete drugi deo. A onaj vaš komšija, čika Steva, pravi je car! Nije čudo što ste postali tako dobar pisac kad ste se s njim družili. Žao mi je što vi ne stanujete u mojoj zgradi. 

Jasna Kuzmanović VI/2, Lazarevac

Draga Suzana, da li se posao bira srcem ili novčanikom?
                                                                                                              Caca