Piše: Jasminka Petrović

Stranac

Draga Suzana,

Bila je subota, negde oko podneva. Mučila me je trilema - da li da pijem kafu, da li da se tuširam, da li da se okrenem na drugu stranu i nastavim da spavam? Utom je zazvonio telefon i moje dotadašnje nedoumice ubrzo su bile rešene na sasvim nov i neočekivan način.
- Caco, Kris je trenutno u Beogradu, tačnije u “Mažestikuâ€�, kapiraš šta to znači?
- Ne.
- Krenuo čovek u Grčku na letovanje pa svratio u Beograd da me vidi, šta tu ne razumeš?
- Ne razumem kakve to ima veze sa mnom?
- Kako kakve? Tek što sam oprala kosu, gibanicu nisam napravila, a još ne znam šta ću da obučem.
- Pa?
- Šta pa? Treba da odeš do hotela i dovedeš ga kod mene.
Ne, ne i ne! Htela sam odsečno da odbrusim svojoj starijoj sestri ali nisam stigla. Preduhitrila me je:
- Kupi usput tri piva, hleb, sladoled i kesicu šlaga! Čekam vas! Ćao!
Kad Dejana nešto smisli ili se sam složiš ili te ona složi. Tako je bilo i ovog puta. Kroz sat vremena stajala sam na plus 33 stepeni ispred hotela «Mažestik» i govorila na lošem engleskom:
- Kris, pukala mi je sajla za kvačilo a bez love sam za taksi, tako da ćemo nas dvoje do Dejane autobusom. To nije baš najsrećnije rešenje, ali nemamo drugog izbora. Shvataš?
Nisam baš bila sigurna da me je Kris shvatio, međutim, učtivo mi se nasmešio i klimnuo glavom. Isto je uradio i gospođi u autobusu koja ga je opsovala jer ju je slučajno nagazio. Blizanci sa prednjeg sedišta vukli su ga za brkove i bradu dok mu se njihova mama u poverenju žalila na svekrvu. Udovac mu se manje žalio, ali mu je zato više plakao. Znojava plavuša je jedina ukapirala da je on stranac te mu se nije obraćala na srpskom, nego na ruskom. Naravno i njoj se Kris smešio i klimao glavom isto kao i raspevanim navijačima Crvene Zvezde koji su razvlačili zastave i šalove preko naših glava. Suzana, živ blam me pojeo. Jedva sam čekala da izađemo iz autobusa.
Deset dana kasnije, stiže mi razglednica iz Grčke sa sledećim tekstom:
Draga Caco, hvala ti puno na svemu. Beograd je divan grad. Nikada neću zaboraviti gibanicu, rakiju, Kalemegdan, Skadarliju... Sve je bilo izvrsno ali mi se najviše dopala vožnja autobusom. Takav provod nisam imao u životu! Voli te Kris
Ako me Kris zeza, onda je veliko đubre, a ako je iskren, onda nije normalan. Ne znam šta bi bilo treće? Šta ti misliš, Suzana?

                                                                                                        Caca
 

Prijatelj

Draga Suzana,

Vreme je pokazalo da Kris ipak nije đubre. U vreme sankcija slao nam je humanitarne pakete, za vreme bombardovanja zvao nas je da dođemo kod njega u London, petog oktobra telefonirao nam je sedam puta, kada je Đinđić ubijen došao je na sahranu, za Slobin pogreb u Požarevcu rekao je «~udno», a zbog klizišta i poplava u Srbiji meni i Dejani je poslao po dvesta evra.
- Kris, ali Dejana i ja nismo ugrožene. Ta klizišta i poplave nisu u Beogradu. - pokušavam da mu objasnim preko telefona, ali ne vredi.
- Ja u Srbiji poznajem samo tebe i Dejanu. Novac sam namenio vama, a vi sa njim uradite ono što želite. Nice day. Good bye.
Spuštam slušalicu i gledam u novac. Nismo platili račune dva meseca, Jovanu i Urošu trebaju nove patike, mašina za veš nam je na izdisaju, a trebalo bi i da krečimo. Toliko toga nam se pokvarilo, razdrndalo i ofucalo, ali nam se ipak nije srušila kuća, niti se podavila stoka. Tim ljudima bi sigurno dobrodošle ove pare. Kad bih ja znala da će one zaista da odu u prave ruke, ja bi ih odmah uplatila na žiro račun za postradale. Međutim Srbi smo, sve je moguće, pa i da novac završi za izgradnju nečijeg bazena na Dedinju. U tom slučaju, možda je bolje da ja platim struju i telefon, najavili su isključenja. Kris je lepo rekao da je taj novac sada naš. Dejana je već otišla da kupi sebi nešto od garderobe. Pun grad novih radnji sa firmiranom robom. Prevrćem po rukama dvesta evra i pričam sama sa sobom:
- Ako uzmem, kajaću se, ako ne uzmem kajaću se!
U Srbiji je teško biti pametan, a još teže biti moralna ličnost. Na svakom koraku te čeka novo iskušenje.
- Caco – viče Dejana preko mobilnog – zovem te iz jedne prodavnice. Čekamo da dođe policija. Dve devojke su se potukle oko jedne majice, pa su srušile policu i slomile stakleni pult. Dok ne prođe uviđaj sve nas drže zaključane. Samo da ti javim, da znaš, čim nas otključaju, odoh ja za Trstenik!
- Za Trstenik? Šta ćeš tamo?
- Pravo da ti kažem, hoću ovih dvesta evra što sam dobila od Krisa da odnesem nekoj porodici kojoj se srušila kuća. Nisu to neke pare, ali...
Draga Suzana, ne znam šta bi ti uradila na mom mestu, ali sam ja odlučila da ovog puta poslušam svoju stariju sestru. Idem sa njom za Trstenik i prilažem svojih dvesta evra. Ako treba, bolje da ispadnem budala, nego da me jednog dana grize savest. Pa, zar ne?

                                                                                                         Voli te Caca