Piše: Jasminka Petrović

„Prilika“

Draga Suzana,

Da li se sećaš Nade Vasić iz IV/5? Svirala je klavir i lepo pevala. Udala se odmah posle mature, rodila sina i vrlo brzo se razvela. Godinama je nisam ni čula ni videla, sve do jutros:
- Caco, šta radiš danas popodne? Hajde dođi do mene da se ispričamo. Važi?
- Važi.
I evo me ispred Nadinih vrata sa 200g kafe, flašom belog vina i knjigom “20. 000 milja pod moremâ€� za malog Mišu. Zvonim. Čekam. Zvonim. Taman pomislim da sam ispala naivna žrtva nesporazuma kad, otvaraju se vrata i imam šta da vidim. Nepoznata čupava prilika stoji i gleda me s prezirom, podsmehom ali i sa dozom gađenja.
- Verovatno sam pogrešila, izvinite! - promrmljam kroz glupi usiljeni osmeh.
Očekujem da me čupava prilika svakog trena išamara ili mi u najboljem slučaju s treskom zalupi vrata ispred nosa, ali...
- Nada se kupa!
Bilo je to sve što je Prilika izgovorio u sledećih petnaest minuta. Veoma dugih i neprijatnih petnaest minuta, bar za mene. Sedela sam na sofi, odmah uz vrata, s tašnom i kesom u krilu i pravila se da je sve u najboljem redu. Prilika je sve vreme slušao vokmen.
Iz slušalica su dopirali zastrašujući zvuci i veoma ljutiti glasovi. Povremeno, Prilika je i sam ispuštao teške grlene glasove, mahao je glavom i tresao se u telu. Nogama je udarao o pod a po rukama je prevrtao perorez. Dodatnu tenziju su mi pravile lobanje koje su me netremice gledale sa njegove majice.
„Šta li ovaj radi kod Nade u stanu?“, mislim se ja i polako vadim iz kese knjigu, umotanu u svetleći ukrasni papir.
– A gde li je mali Miša? Jedva čekam da ga vidim! Mora da je mnogo porastao! Da li još uvek skuplja sličice Nindža kornjača?
Utom se otvaraju vrata od kupatila i izlazi Nada. Prilazi mi i grli me.
- Caco, kad si došla? Nisam čula zvono! Nadam se da je Miša bio dobar domaćin.
- Kako da ne! – smejem se i brzo vraćam knjigu u kesu.

                                                                                                  Voli te Caca
 

Prilika

Draga Suzana,

Perina ćerka iz prvog braka, Ivana, saopštila nam je da želi da nas upozna sa svojim novim mladićem. Dobili smo detaljne instrukcije kako da se ponašamo, šta nikako ne smemo da pitamo, a šta obavezno moramo da kažemo.
- Ma, ko je on uopšte? – setio se u jednom trenutku Petar da pita svoju ćerku.
- Završio je fiziku na Harvardu. Tamo je bio profesor nekoliko godina, ali se vratio u Beograd. Ima jedan zanimljiv projekat za naše mlade i talentovane fizičare.
- Da li to znači da moram da obučem smoking i stavim leptir mašnu?
- Tata, ne zezaj se! Ozbiljno ti govorim. Ne bih volela da me nešto izblamirate. On je užasno inteligentan i obrazovan. O svemu može satima da govori. Meni je, recimo, sinoć objašnjavao kako se restauriraju platna starih slikara.
- Uh, šta sam sve ja pričao devojkama kad sam im se udvarao?
- To je tačno! – uključujem se i ja u razgovor. – Mene si, recimo, lagao da u Poljskom gradu Gdanjsku ima jedan park u kome jedan stari pijanista svira klavir preko celog dana. Njegov asistent mu okreće note i povremeno ga hrani ovako malim sendvičima. Vodu ne pije sve do uveče, da mu se ne bi išlo u WC.
- To je živa istina, ja sam tog starca video rođenim očima!
- Izvini Petre, ali čarolija je prestala! U ovakve priče možeš da veruješ samo kad si zaljubljen do ušiju. A to vreme je davno prošlo. Dodaj mi molim te naočare sa stola.
- Ljudi, kako ne razumete – nastavlja Ivana. - Mihailo nije maštovit, on je neverovatno obavešten, o svemu i svačemu.
- Vidiš, zgodno je poznavati takvog čoveka. Može da ti uštedi i vreme i novac.
- Kako to misliš? – Ivana zainteresovano gleda u oca.
- Pored njega nije ti potrebna ni enciklopedija, ni Internet u kući.
- Ali tata, nije fer da ga ismevaš! On je tako fin i simpatičan. A uz to mi se i dopada... i to mnogo.
Ovde je svaki naš razgovor prestao, i ozbiljan i neozbiljan. Jer šta reći zaljubljenoj devojci, koja je uzgred tvoja ćerka? Jedino što možeš da uradiš u takvoj situaciji, jeste da je učiniš još srećnijom i još veselijom. U našem konkretnom slučaju to je značilo sledeće: da Mihailu ne postavljamo glupa pitanja, da govorimo tiho ali pametno, da se ne smejemo suviše glasno i napadno, da ne upotrebljavamo nepristojne reči i izraze, da po mogućstvu obnovimo najosnovnije formule iz fizike, da čašu na sto spuštamo nečujno, i da obavezno pustimo Šumanov Klavirski koncer u a-molu, opus 54, jer on tu muziku najviše voli da sluša.
Po Ivaninom zadovoljnom izrazu lica Petar i ja smo znali da smo na visini zadatka. I tako je i bilo sve dok meni nije otpala drška od naočara. Mihailo je tada iz džepa izvadio perorez da mi zašrafi šrafčić. A onda sam ja pitala nešto van dogovorenog scenarija:
- Izvini, da nije slučajno tvoja mama Nada Vasić?
Zamisli Suzana, naša Ivana se zaljubila u malog Mišu! Neverovatno! Mislim da sam ti o njemu pisala pre petnaestak godina. Ma, još onda se videlo da je bistar i fin dečak.

                                                                                                         Voli te Caca