Piše: Jasminka Petrović

Uspomene   

Draga Suzana,

Krenem da sređujem fioke u pisaćem stolu a u njima, od pilula za kontracepciju do ugovora za otkup babinog stana. Gledam ja krš, a krš gleda mene. I taman odlučim da sve ostavim za sutra i odem na Adu, kad... u poslednjoj fioci ugledam drvenu kutiju sa bravom. Polako je izvadim i stavim u krilo. Na poklopcu je izrezbaren jedrenjak, a na bočnim stranama morski talasi. Dobro se sećam, kupila sam je na pijaci u Splitu dok sam čekala trajekt za Hvar. 
Prelazim prstima preko uzburkanog mora i skupljam snagu da otvorim poklopac. Sećanja me zapljuskuju sa svih strana. Zvao se Ivo. Išao je u srednju pomorsku školu. Preko leta je radio kao konobar u restoranu «Nono». Imao je mlađu sestru, mali čamac, ožiljak iznad leve obrve i uzrečicu: «Ća san ti tija reć...».
Uzimam vazduh kako bih zaronila još dublje. Okrećem ključ u bravi. Podižem poklopac i imam šta da vidim: lavanda, školjke, kamenčići, pesak, morska zvezda, suve bobice, iglice od bora, kesica šećera sa natpisom «Jadrolinija», povratna vozna karta BEOGRAD - SPLIT –BEOGRAD i Ivina fotografija. Slikala sam ga u trenutku kad je izronio iz mora. Iako mu je kosa pala preko pola lica, lepo se vidi kako je mlad, srećan, i zaljubljan, u mene naravno.
Ronim dalje. Na dnu kutije nalazim spisak adresa i telefona: Maša Ančić, Lička 19, 58000 Split, Zdenko Novak 041/356 289, Tonči, nona Marija, teta Vanda, barba Duje, Mirjam… svi stoje na obali i mašu mi. Ja sam na trajektu. Motori rade, ali trajekt niti pristaje u luku, niti iz nje izlazi. Htela bih da im doviknem da mi je žao što se sve ovo dešava sa nama. Želela bih da im objasnim da ja nemam nikakve veze sa tim, i da sam se juče posvađala s komšijom jer je očepio TV Dnevnik do daske. Volela bih da im kažem da ja sve što se dešava čisto sranje, da se u Beogradu sve teže diše i misli, da ja već treću godinu ne idem nigde na letovanje, da sam umorna od svega i da bih najradije... 
Zatvaram kutiju. Vraćam je u fioku. Plačem. 

                                                                                                         Voli te Caca
        

More

Draga Suzana,

Često sanjam more. Ali to nije ni grčko, ni tursko, ni špansko, ni francusko niti bilo koje drugo more na svetu, to je jednostavno mala uvala na Hvaru, odmah iza hotela «Arkada». To parče planete odigralo je veoma značajnu ulogu u mom životu. Tamo sam prvi put vodila ljubav, igrala «jamb», išla na noćno kupanje, autostopirala, jela žive školjke, pila vino iz flaše, govorila uživo engleski, ručala hleb i paštetu iz konzerve... Do tada nikada nisam videla kako gori šuma, i nikada nisam bila na nudističkoj plaži. Tamo sam prvi put letovala bez mame, tate i Dejane, i prvi put imala sedamnaest godina. 
Na plažu sam nosila samo peškir. Jedino tada mi nisu bile potrebne ni knjige, ni peraja, ni suncobran, ni ligištul, a ni pomade sa zaštitnim faktorima. U to vreme niko nije pominjao ozonski omotač, ultravioletno zračenje, niti rak kože. Mogao si da budeš na suncu kad i koliko si hteo. Smeo si u svakom restoranu mirno da tražiš i «kafu» i «hleb». Nisi morao da prećutkuješ odakle dolaziš. Nije bilo potrebe da skidaš registarske tablice sa oznakom BG i kriješ kola u žbunju. Mogao si glasno i jasno svakome da kažeš kako se zoveš i prezivaš. 
Nisi se osećao kao dete razvedenih roditelja koje istovremeno i voli i mrzi, strepi i čezne, plaši se i besni, smeje se i plače. Bilo je dovoljno samo jedno - da budeš ono što jesi.
I sada ću biti ono što jesam, pa šta bude nek bude! 
Razmišljam dok se penjem na podijum i uzimam mikrofon u ruke.
„Drage kolege – glas mi podrhtava, ali ja nastavljam. – Hvala što ste me pozvali da gostujem na skupu hrvatskih izdavača. Dolazeći ovamo, samo Bog i ja smo znali šta ću govoriti večeras. Sada zna samo Bog. Moraću da improvizujem. Zato nije ni čudo što imam užasnu tremu“. 
Salom se razlaže aplauz. Ovo mi daje vetar u leđa.
„Poslednji put sam bila u Dubrovniku u drugom razredu gimnazije na ekskurziji. Neću vam reći koje je to bilo godine, da neka pametnica slučajno ne bi izračunala koliko imam godina“. 
Sad ih već i zasmejavam. 
Dolazim iz male ali žilave beogradske izdavačke kuće koja je u proteklih desetak godina objavila osamdeset dva naslova. Među njima su i tri hrvatska autora...“
Draga Suzana, čim se vratim kući, potražiću svoju drvenu kutiju sa izrezbarenim jedrenjakom. Jedva čekam da u nju ubacim nove školjke i novi spisak adresa i telefona. 
                                                                                                  Voli te Caca