Piše: Jasminka Petrović

Noć   

Draga Suzana,

Pozove mene Marina pre neki dan da mi pokaže kako je presvukla trosed i dve fotelje u dnevnoj sobi. 
- I sve si sama uradila?
- Sve.
- I jastuke?
- I jastuke.
- Je li molim te, koliko te je sve izašlo?
- Sad ću da ti kažem…
Reč po reč, jastuk po jastuk, kad eto i ponoć.
- Caco, hoćeš da te ispratim?
- Nema potrebe. Nemam para, ne nosim mini suknju a i nisam plavuša.
I tako, idem ja polako Cvijićevom i računam koliko bi meni trebalo mebl štofa za klupice u kuhinji, kad neko mi s leđa povuče tašnu. Umalo nisam pala. Brzo se priberem i shvatim da sam izložena pljačkaškom napadu. Naravno, iz mesta krenem u odbranu tj. u napad. Vuče on tašnu, al’ vučem i ja. Vučem, vrištim, šutiram, udaram, grizem, grebem, psujem i pljujem. Najednom tajac. 
- Caco, to si ti? E, izvini, izvini, molim te! Hoćeš da te ispratim do kuće? Hoćeš da ti platim taksi? Izvini, molim te!
Suzana, možeš misliti, mali Laza. Ej, mali Laza iz partera. Kad sam ga uhvatila, tukla sam ga tašnom sve do naše zgrade. Onda sam mu dala pola svojih cigareta i pare za doručak. 
                                                                                                                 Caca
 

Rođendan

Draga Suzana,
Ove godine mi niko od rodbine i prijatelja nije čestitao rodjendan. Nije ni čudo kad smo tog dana neslavno izgubili od Argentine sa 6:0 na Svetskom prvenstvu u fudbalu. Telefon je zvonio kao lud cele večeri, ali svi pozivi su bili za muške članove porodice. Vrhunac je bio kad se javila moja mama i rekla:
- Da li si ti to video? Debakl! A kada je Kežman dobio crveni karton...
- Mama, ja sam...
- A ti si Caco, daj mi molim te Petra, hoću s njim nešto da prodiskutujem!

Ne mogu da kažem da mi nije bilo krivo, ali dobro 'ajde... Nekako sam i to preživela. Kad napuniš četrdeset pet godina, ipak stekneš izvesne sisteme za ličnu odbranu. U ovom slučaju legla sam još u devet i petnaest i pokrila se preko glave. Kad me već niko ne voli i nikome nisam potrebna, mogu valjda bar da se naspavam. I taman kada sam polako počela da tonem u prvi san, Uroš me je drmnuo za rame i pružio mi slušalicu.
- Halo – promrmljala sam sanjivo.
- Caco, srećan ti rođendan!
- Hvala... – uspravila sam se u krevetu. – A ko je to?
- Laza. Da li sam te probudio? 
- Da, ovaj ne... a ko je to? 
Upalila sam lampu pored uzglavlja i pogledala na sat. Deset do deset. Ako je spuštena roletna i ako sam se opet uspavala za posao...
- Za tvoj rođendan su uvek bile najbolje žurke u gradu. Ne mogu da verujem da si već u krevetu. E, baš si postala prava tetka! Ha, ha, ha...
Smeh mi se na trenutak učinio poznat, ali taj rapavi glas mi je bio sasvim stran. Možda je najbolje da prekinem vezu i nastavim tamo gde sam stala. Ako se sasvim rasanim neću moći da zaspim do zore, a sutra imam važan sastanak u osam sati. 
- Sigurno je neka greška, doviđenja! 
- Caco, ja sam bre, Laza iz partera, iz stare zgrade... Zar si me zaboravila?
- Mali Laza? – sada sam već ustala iz kreveta i šetala po sobi.
- Da, ja sam. Kako si ti? Kako tvoji? Šta ti radi šveca?
- Ali... zar ti nisi...
- Jesam, samo sam zamolio čuvara da me pusti da ti se javim. Setio sam se da ti je danas rođendan, a ima još nešto... Znaš, počeo sam ovde da pišem neke priče za decu, pa sam hteo da ti ih pošaljem poštom, da mi kažeš da li to valja. Ali da budeš iskrena, kao i uvek što si bila prema meni...
Draga Suzana, moji svi spavaju a ja sedim na terasi i gledam kako sviće. Jeste, malog Lazu sam sasvim zaboravila! Tako mi je bilo lakše. Jednostavno nisam imala fioku još i za njegovu tužnu životnu priču. A eto, on se mene setio! Zamisli! Mali Laza...

                                                                                                      Voli te Caca