Piše: Jasminka Petrović

Frajer   

Draga Suzana,

Moja Dejana se letos smuvala sa nekim oženjenim tipom. Toliko je odlepila za njim da je bila spremna da ide do kraja, ma šta to značilo. Ali on joj je sinoć zvanično saopštio da odlazi u Australiju “dok se ovde malo ne sredi situacija”. Sa sobom vodi prvu ženu i njenog drugog muža, drugu ženu i njenu mamu, i naravno, svu svoju decu kao i njihove kućne ljubimce. Jedino sa sobom ne vodi svoju ljubavnicu, tj. moju sestru. Nju je velikodušno pozvao na oproštajnu žurku sa još stotinak drugih zvanica. Iz sve snage sam je ubeđivala da nipošto ne ide u to zmijsko leglo, nego da lepo krene sa mnom kod Vesne i Dekija na palačinke s orasima, ali …
Dejana i ja sedimo na bež dvosedu u ružičastom salonu pored lampe sa abažurom od tajlandske svile. Sedimo i slušamo tužne ispovesti našeg domaćina kako se od dva šlepera robe ovde više ne može pošteno živeti. Mora se ići trbuhom za kruhom i sklanjati od mobilizacije. Toliko me je «ganula» ova potresna priča da sam htela da se ispovraćam direktno na lampu sa abažurom od tajlandske svile. Ali nisam stigla. Usledila je brza i oštra Dejanina direktiva:
- Mi ćemo sada tiho i neprimetno da izađemo!
Hitro sam ostavila čašu na stakleni sto i poskočila, ali Dejana me je istog trenutka povukla za ruku i vratila u fotelju.
- Gde ćeš?
- Pa, rekla si da idemo.
- Idemo on i ja, a ti ostaješ ovde, zbog alibija. Ako te neko pita gde sam, kaži skida fleku sa haljine. Ponovi!
Po ko zna koji put u životu, Dejana je uradila po svome, a ja po njenom. Otišla je na svoj tajni sastanak, a njenu malu glupu sestru tj. mene, ostavila kao taoca proždrljivim, novopečenim bogatašima. I taman kada sam izgubila svaku nadu da će se ona ikada vratiti, te da ću ja morati da dočekam starost u ružičastom salonu pored lampe sa abažurom od tajlandske svile, eto nje. Maskara joj se slivala do pola obraza, a punđa joj je visila niz desno rame. 
- Pobogu, Dejana, ali to je jedna obična fleka! - pokušavala sam da je opravdam pred zapanjenim zvanicama. – Znam mesto gde će ti je vrlo brzo i lako skinuti, ne brini ništa. Idemo odmah dok se fleka ne osuši!
Već kroz pola sata jele smo palačinke s orasima kod Vesne i Dekija. Prepričavali smo događaje iz školskih dana. Oko ponoći prešli smo na viceve, a pred zoru sam ja imitirala zvanice iz ružičastog salona. Dejani se opet slivala maskara niz obraze i raspadala punđa na sve strane, ali ovog puta od smeha. 

                                                                                                         Voli te Caca
        

Mačka

Draga Suzana,

Ovo je već treća godina kako Pera i ja nigde ne idemo na godišnji odmor. Jednom smo krečili stan, drugi put smo negovali bolesnu Perinu mamu, a ovog leta smo deci dali za more sve pare koje smo imali (i koje smo pozajmili). Kad će da se provedu ako neće sad dok su mladi. Mi smo svoje prošli. Šetkali smo se po Evropi kao po svom dvorištu. Samo kad se setim, probudiš se ujutru i bude ti dosadno. Gde ćeš? U Trst. A kad već odeš tamo, šta te košta da se spustiš do Rima. Sad je sve to mnogo drugačije, da ne kažem komplikovanije. Pola godišnjeg odmora ti prođe u skupljanju dokumenata za vizu. I kad sve konačno nabaviš, ili poskupi aranžman ili teroristi podmetnu bombu u hotel gde si imao rezervaciju, ili... Zato je baš dobro što Pera i ja nigde ne putujemo. Uživaćemo u svojoj kućici i svojoj slobodici. Već nas vidim, isključili smo telefone, uključili klimu, jedemo sladoled i čitamo knjige. Milina božija. Osim toga ko bi Dejani čuvao mačku i zalivao joj cveće dok je ona na krstarenju po Nilu? Ko, nego Pera i ja? 
- Fikusu morate obavezno da brišete lišće svakog jutra, inače će odmah početi da se suši. On je veliki čistunac. Lozicu mi zalivajte najmanje tri puta dnevno. Njoj je potrebno baš dosta vode. Umalo da zaboravim, svaki treći dan joj dodajte malo vitaminskog rastvora. Lafentalija se ne zaliva, nju samo osvežavajte prskanjem rano ujutru i kasno uveče. Za kaktus koristite pipetu. Dovoljno mu je pet do šest kapi vode svakog drugog dana. Ako mu krene cvet, onda povećajte dozu na osam kapi. Za bonsai sam vam otkucala uputstvo na devet strana. 
- Na devet strana! – ponavljam za Dejanom i sedam na trosed. Ne znam da li me više boli glava ili noge. Šetamo po stanu od biljke do biljke već punih dva i po sata. 
- Znači to je to? – sruči se Pera pored mene na trosed. 
- Ni slučajno. Sad idemo na terasu. Tamo su mi cvetne biljke.
- Čekaj malo da se odmorimo! – izuvam sandale i dižem noge na stočić.
- Ne! Hoćeš da mi preturiš lavandu. Da li ti znaš kako je ona osetljiva? Jedva sam je izvukla ove zime! – gleda me Dejana iskolačenih očiju.
Spuštam noge sa stočića i nešto se mislim. Možda je ipak bilo bolje da smo stali u red za Grčku vizu. Malo bismo se namučili, malo istrošili, ali bar ne bismo morali da čitamo uputstvo za bonsai na devet strana. Ne smem ni da pomislim šta nas tek čeka s mačkom. 
- Dejana, a sad ja tebi nešto da kažem! Penelopi ćemo da menjamo pesak pet puta na dan, sećićemo joj nokte, hranićemo je srebrnom kašičicom, ali ne pada mi na pamet da joj oblačimo spavaćicu pred spavanje. To mi je više nego odvratno! 
Suzana, toliko sam ovo rekla glasno i ljutito, da su se fikusu svi listovi otromboljili. Dejana me je ceo život maltretirala zbog njenih frajera, e vala majci neće i zbog mačke. Pa ne stvarno!

                                                                                                Voli te tvoja Caca