|
Draga Suzana,
Gledam emisiju za poljoprivrednike jer me mrzi da promenim program. A šta drugo da radim? Da igram tetris? Istrošile su mi se baterije. Da pucketam balone na najlon kesi? Sve sam ih već ispucala. Da rešavam ukrštene reči? Nisam kupila novine. Da operem sudove? Nestao mi je deterdžent. Da idem negde? Nemam para, a ni benzina. Da pozovem nekoga telefonom? Mogla bih, ali koga? Dejana ima da mi priča kako joj se na poslu opet nabacuje neki zgodan oženjen tip; mama
će da mi podnosi raport šta je sve oprala, a šta još nije oprala; tata će da mi pridikuje što nisam overila zdravstvenu knjižicu; Marina da ogovara svekrvu, Vesna i Deki su na izletu, Rada vodi decu na karate... I svi nešto rade i svi imaju nekoga i svi su srećni, samo sam ja sama i očajna i ne znam šta
ću sa sobom. Zašto se veliki i važni događaji uvek dešavaju nekom drugom? Zašto meni život ostavlja samo mrvice ispod stola? Suzana, ne znam da li me razumeš, ali dosadilo mi je da tražim smisao života u malim i običnim stvarima. Hoću i ja da upecam neku krupnu ribu. Eto, bar da napišem knjigu koja
će postati svetski hit. Vidiš, to i nije tako loša ideja, samo još da smislim o
čemu bih mogla da pišem!
O ljubavi? – Bolno.
O samoći? – Još bolnije.
O dijeti? – Ni slučajno, opet sam se ugojila!
O zimi? – Mrzim zimu.
O zalasku sunca? – Njanjavo.
O sankcijama? – Užasno.
O skupoći? – Banalno.
O traumama iz detinjstva? – Dosadno.
O dalekim putovanjima? – Nigde ne putujem.
O žlezdama sa unutrašnjim lučenjem? – Svašta.
O seksu? – Šta to beše?
O taštini? – Odakle da počnem?
O čaši piva? – A zašto ne o čaši vina?
Odustajem. Sve je već viđeno, sve napisano i sve pročitano. Osim toga, čemu bilo kakav trud kada je ništavilo svuda oko nas. Ne preostaje mi ništa drugo nego da se pokrijem preko glave i dostojanstveno sačekam svoj sudnji dan. Podižem
ćebe i taman da me proguta potpuni mrak i jad, pogled mi pada na ceduljicu iznad uzglavlja:
“Ako vam vaša svakidašnjica izgleda siromašna, nemojte optuživati nju; optužujte sebe, recite samom sebi da niste dovoljno pesnik da biste mogli oglasiti njena bogatstva, jer za stvaraoca nema siromaštva, ni bednog, ravnodušnog mesta.”(Rajner Marija Rilke)
Suzana, ne mogu da verujem! Ovu ceduljicu sam zakačila pre godinu dana i više na nju nisam obraćala pažnju. I gde baš u ovom trenutku da je primetim i pročitam! Tek sad ne znam šta
ću sa sobom! Više mi ni ćebe ne može pomoći!
Voli te Caca
|
|
Draga Suzana,
Ponedeljak, pola jedanaest. U Beogradu sunčano i veoma prijatno. Znaš ono kad ti nije ni suviše toplo, a ni suviše hladno, nego baš kako treba. Sedim s mamom na klupi u zemunskom parku, ispred zemunske bolnice i vrtim kesten po rukama. Vetar tek ponekad dune, ali lagano da se samo zanjiše po koji list na grani. Krošnje drveća ublažavaju gradsku vrevu. Skoro da se može reći da je tišina. Da mama ne plače, i da me Dejana svaki
čas ne zivka na mobilni, i da ja nisam ovako uznemirena, ovo bi bio pravi dan za uživanje i opuštanje. Možda
čak i za
dokolicu, ali...
- Da Dejana, imao je infarkt.
- Otkud ti znaš da je to bio baš infarkt?
- Rekao je doktor.
- Koji doktor?
- Doktor Popivoda. – vičem u telefon, a ko ne bi.
- Nema on pojma. Ti si Caco baš naivna, šta god ti ko kaže, ti mu veruješ. Daj mi mamu, molim te! ...Mama, ajde mi ti polako ispričaj šta je bilo sa tatom?
- Mi smo jutros seli da pijemo kafu i... i tatu je nešto tako jako preseklo u grudima da je pao sa stolice... i onda sam ja zvala hitnu pomoć...
Uzimam mami telefon iz ruke i dajem joj novi paket papirnih maramica.
- Dejana, mami je dovoljno teško i bez tvojih glupih pitanja. Sele smo u park malo da se smirimo, a ne da nas ti preslišavaš. Već sam ti sto puta rekla, tata je sad dobro. Najgore je prošlo. Poseta je sutra od tri do
četiri. Mama i ja ćemo još malo ovde da posedimo pa idemo kući. Nema potrebe da dolaziš.
Čujemo se kasnije!
- Caco, ja sam već ispred ulaza u bolnicu. Odmah dolazite ovamo pa da nađemo načelnika odeljenja. Hoću od njega da
čujem šta je sa tatom!
Uzimam mamu pod ruku i krećemo na izvršenje zadatka, tj. nazad u bolnicu. Prolazimo pored dečaka koji namešta pedalu na svom triciklu. Volela bih da sam na njegovom mestu. Da mi polomljena pedala bude briga. Ah, zašto ne umemo da cenimo one male, obične životne situacije, nego ih primećujemo tek kad smo uhvaćeni u klopku. Zašto se setimo Boga tek kad nam bolest ili smrt dune za vrat? Zašto najveći deo dana brinemo, strahujemo i jadikujemo? Zašto se
češće ne smejemo? Samo kad se setim koliko sam vremena potrošila sažaljevajući samu sebe. Mladost sam provela pokrivena
ćebetom preko glave. Bila sam besna i uvređena što mi se u životu ne događaju veliki i važni događaji. A sad bih sve na svetu dala samo da mi se ništa značajno ne dešava. Da mogu da sedim na klupi u zemunskom parku i osmehujem se prolaznicima, da gledam emisiju za poljoprivrednike, da igram tetris, da pucketam balone na najlon kesi, da rešavam ukrštene reči, da perem sudove, ili da vodim duge isprazne telefonske razgovore Ali...
- Hajde vas dve, požurite! – dovikuje nam Dejana. – Uspela sam da nas najavim kod načelnika odeljenja.
- Dejana, da li ti znaš da si užasna paničarka? – pitam je.
- Caco, a da li ti znaš da si u pidžami? – pita ona mene.
Zamisli Suzana, kad mi je mama javila telefonom da je tati pozlilo i da odmah dođem u bolnicu, ja sam obula cipele, ponela tašnu, stavila naočare za sunce,
čak sam i namazala usta karminom, samo sam zaboravila da se obučem. I kako
ću sad ovakva kod načelnika odeljenja?
Voli te Caca
|
