Granica

 Piše: Nebojša Milosavljević

Srpsko – albanski sukob ušao je u završnu fazu i ostaje da se vidi kako će nedavno povlačenje granice uticati na buduće odnose dva suseda. Međa, koja se sada prostire između teritorije pod srpskom kontrolom i ostatka koji kontroliše albanska strana, utvrđena je protekle nedelje bez posredstva Saveta bezbednosti UN, a na insistiranje stanovnika zemlje dvoglavog orla (onog crnog) koji više nisu mogli da, po njihovim tvrdnjama, izdrže teror boksera Tajsona. 

Ništa vam nije jasno, zar ne? 

Ipak, ukoliko budete imali živaca da ovu priču ispratite do kraja videćete kako je bokser Tajson uticao na srpsko-albanske odnose, zašto je zbog njegovog metabolizma došlo do omraze među predstavnicima dva naroda i kako izgleda živeti na samoj granici, ali ne na Prokletijama nego u srcu Toronta.

Elem, priča počinje pre nekih desetak godina kada je moja drugarica Gordana F. kupila kuću u ulici Morner broj 381. Nedugo nakon nje u broj 383 useljava se porodica Albanaca koja se sastoji od gospodina Sotira Katolarija, njegove supruge i desetogodišnje kćeri. Svo troje su crnomanjasti, temeljni i brkati, i odaju utisak vrlo zadovoljnih i srećnih ljudi koji vole i cene svoju novu domovinu. Uostalom, zašto i ne bi? U Kanadi ima na pretek struje, tople vode, a i do hrane se prilično lako dolazi. Šta čoveku i poštenom Albancu više treba? 
Lepo su Katolarijevi uredili svoju kuću tako da se, kada su čipkaste zavese malo razmaknute, kroz prozor sa ulice mogu videti kristalni lusteri, vrlo ukusno urađene figurice od porcelana koje stoje na šustiklama, a ove opet krase bogato izrezbarene vitrine između kojih su šareni i debeli tepisi. Sve odaje utisak mira, solidnosti i zadovoljstva životom kojim žive stanari ove kuće. 
Da bi sve tako i ostalo i da ništa ne bi poremetilo idilu i utvrđeni poredak, gospodin Sotir ne dozvoljava svojoj čeljadi da se kreću po lepo nameštenim prostorijama, nego porodica sve svoje aktivnosti, uključujući i spavanje, sprovodi u prilicno skučenom suterenu (srpski: bejsment). Ipak, glava kuće je sebi dao oduška i svoj hedonistički duh zadovoljio time što je na terasu postavio sofu (masivnu, tešku i veliku) u kojoj voli da se izležava nakon napornog dana dok ga žena i kćer dvore. Da niko ne bi slučajno došao u dilemu odakle porodica Katolari vodi poreklo, gospodin Sotir je na čelo kuće istakao dve zastave: manju sa javorovim listom i neuporedivo veću onu crvenu sa crnim dvoglavim orlom.

Njegova prva komšinica, već pomenuta Gordana F., ni izdaleka ne deli oduševljenje i ushićenost Kanadom sa svojim susedom i njegovu sreću što se dokopao najboljeg od svih svetova. Štaviše, često je možete čuti kako upućuje ne baš nežne primedbe na račun kanadskog načina života, pa čak ponekad dozvoljava sebi da kaže kako joj se Toronto ni malo ne dopada. Ipak, da biste je bolje razumeli morate imati u vidu da je Gordana F. Beograđanka a one su poznate po tome da su sklone kritici i da im nigde nije potaman kao u tom njihovom Beogradu. Jer, zaboga, nigde lipe ne mirišu kao na Čuburi i nigde nema boljeg hleba od onog u pekari kod Bajlonija. Ovo, doduše, i nije baš važno za našu priču, ali eto male digresija koja, nadam se, nije na smetnji.

Uglavnom, počele su tako nove komšije svoj suživot deleći prostor u ulici Morner u Torontu. Taj sokak se nalazi u starom delu grada u kome nema baš prostora na pretek kao, na primer, u predgrađima, pa se dešava, kao u ovom našem slučaju, da dve porodice koje žive u susednim kućama dele isti kolovoz (srpski: drajvej) tj. prilaz garažama koje se nalaze duboko u zadnjem (zajedničkom) dvorištu. Tako da za socijalni život u vreme lepih dana, stanarima ostaju na raspolaganju samo terase koje gledaju na ulicu i koje su jedna od druge udaljene jedva par metara. 
Bivalo je često da sedimo tako, Srbi na jednoj a Albanci na drugoj strani, blizu da bliži ne možemo biti, dok nam se u toploj letnjoj noći mešaju reči, muzika i miris hrane dok iznad nas, natkriljujući oba balkona, leprša ona crna ptičurina. Desi se ponekad da se razmeni po neki mrki pogled, ali se sve završavalo na tome. Ruku na srce, gospodin Sotir nikada nije popreko pogledao Gordanu F., a i njegova žena se lepo pazila sa komšikom. Jednom joj je za rođendan ištrikala i poklonila divan prsluk, baš onako drečavo lep i neopisivo šaren kakav se nosi u okolini Drača i koji garantovano čuva krsta od promaje. Gordana F. ga je obukla par puta kasno uveče kada je iznosila smeće strogo pazeći da gospođa Katolari vidi kako sa zahvalnošću koristi ovu njenu kreaciju.

Došlo je vreme da u priču uvedem i boksera Tajsona koji je, u stvari, i glavni junak ove storije. Ubrzo po useljenju, porodica Gordane F. povećala se za još jednog člana. Ukućanima se pridružilo štene rase “bokser” koje je dobilo ime Tajson po svom čuvenom (i mnogo ružnijem) kolegi. Rastao je Tajson (od milja-Taki) živeći svoj pseći život između Srba i Albanaca ne sluteći da će baš on uskoro biti povod za ozbiljan međunacionalni incident. Prolazile su godine a on je izrastao u blentavo, balavo, malo razrooko i nadasve dobrodušno kuče koji je iznad svega volelo da juri veverice po kraju i ponekad peva (zavija) uz muziku. Jedina stvar po kojoj se Tajson izdvajao od svojih kučećih rođaka je prilično ubrzan metabolizam. Uvek pri dobrom apetitu, brzo je sagorevao sve što unese u sebe i trčao da obavi nuždu koju je vršio često i obilno. Zahvaljujući tome, doživeo je lepe pseće godine a da je ostao vitak i zategnut k’o struna bez grama viška na sebi, sa sjajnom dlakom i uspravnim držanjem.

Međutim, ono što je dobro za Tajsonovo zdravlje nije bilo prijatno gospodinu Sotiru Katolariju. Iz nepoznatog razloga Taki je više od svega voleo da se iskaki na albanskoj teritoriji. Iako je Gordana F. ulagala veliki napor da ga vaspita i nauči kako nije lepo srati po tuđoj zemlji, Tajson je i dalje uporno častio prve komšije obilnim i uredno raspoređenim gomilicama koje ostavljao ispred njihovih vrata. Gospodinu Sotiru se često činilo da hoda po minskom polju uvek kada izađe iz kuće i da svakog trenutka može ugaziti u Tajsonov poklon. Gordana F. je nemajući kud, a želeći da sačuva dobre susedske i međunacionalne odnose, veći deo svog vremena provodila sa metlicom i plastičnom kesom čisteći ono što ostane iza njenog ljubimca pre nego što neko od Katolarijevih naiđe na smradnu minu.

Trajalo je to tako više godina a da nije zabeležen ozbiljniji pogranični incident. Tajson je veselo i često kakio, njegova gazdarica čistila, a gospodin Sotir se mrštio u sebi i pažljivo gledao kuda stupa. Ko zna, možda bi komšije živele tako doveka i možda nikada na svetlost dana ne bi izašla netrpeljivost koja tako lako plane između naša dva naroda da ove zime Gordana F. nije nesrećno pala i slomila ruku. Desilo se to na zajedničkom kolovozu, ali bliže albanskoj strani, koja, po izjavama neutralnih posmatrača, nije bila dobro očišćena od snega i leda i na kojoj nije bilo soli. Progutala je Gordana F. ovu susedsku nemarnost koja ju je skupo koštala, ali se sada pojavio novi problem. Budući u gipsu i pod jakim bolovima, bila je u nemogućnosti da pravovremeno isprati omiljene Tajsonove aktivnosti, koji je, kao za inat, sve češće provodio vreme oko kuće gospodina Sotira, znate već kojim poslom.

Bilo je samo pitanje vremena kada će sukob kulminirati. Obostrane tenzije i netrpeljivost dostigle su vrhunac, čekao se samo povod pa da Srbi i Albanci ozbiljno zarate. A njega nije trebalo dugo čekati. Jedne večeri, taman kada je krenuo da obiđe svoj auto u garaži i proveri da li je sve u redu sa limenim ljubimcem cele porodice, gospodin Sotir je prvo jednom, a potom i drugom nogom ugazio u ono što mu je Tajson ostavio za uspomenu. Uskiptela je arnautska krv u gospodinu Sotiru. Javio se zov predaka koji su se vazda lako hvatali za jatagan. Setio se Katolari cele naše istorije i krvavih sukoba.
Zalupao je energično na komšijska vrata i sasuo bujicu ljutitih reči u pravcu Gordane F. sve dižući jednu, pa drugu cipelu sa tragovima Tajsonovog ručka na njima. Da je ikako mogao, digao bi obe u isto vreme – toliko je bio ljut. Ruku na srce, ni ona mu nije ostala dužna mašući gipsanom rukom ispred njegovog nosa… Sukob se, ovog puta, završio bez žrtava ali je ostalo veliko pitanje kako će se stvar dalje razvijati.

Mrak je pao na ulicu Morner, a strah se uvukao u sve kuće. Do duboko u noć ostali susedi raspravljali su šta im je raditi. Mirovna misija? Međunarodni posmatrači? Pregovaračka delegacija? Tampon zona? Trebalo je uraditi sve da se ovaj sukob ne proširi i ne zahvati ceo kraj koji je i inače poznat kao bure baruta. 
U teškom iščekivanju došlo je i jutro a sa njim je osvanula i granična linija koju je povukao gospodin Sotir Katolari. Posred zajedničkog kolovoza, na pola puta između dve kuće, belela se debela crta izvučena kredom. Granica tvrda i dobro čuvana preko koje nema prelaska. Srbi sa jedne i Albanci sa druge strane. Usred Toronta. Svako kroz svoj kuhinjski prozor koji liči na puškarnicu pažljivo motri šta se dešava na drugoj strani. Napetost i slutnja o najgorem. I jedni i drugi razmišljaju o opštoj mobilizaciji prijatelja i rođaka…

Jedini koga sve ovo ama baš ni malo nije dotaklo je naše blentavo kuče. On I dalje koristi svaku priliku da se iskaki na omiljenom mu mestu ni malo ne vodeći računa da time teško povređuje teritorijalni integritet albanske porodice.
Uostalom, šta zna Tajson šta je međudržavna međa?