Spomenica

 Piše: Nebojša Milosavljević

Baš u vreme kada je devetnaesti vek počeo da kruni poslednju deceniju, moj pradeda, Boško Marić, rešio je da stane pred svog oca Milosava sa zahtevom da se odeli od porodične zadruge i sa ženom Nerandžom osnuje sopstveno domaćinstvo. Bilo je potrebno i hrabrosti i velike volje da se neprikosnoveni gospodar pogleda u oči i izgovori takav predlog. Milosav je bio prek, nabusit, autokrata koji je vladao čeličnom rukom, ali je Boško ipak bio njegov sin. Nije u njemu bilo ni za mrvicu manje tvrdoglavosti i odlučnosti kada reši da istera svoje.
Nebo se za starca srušilo na zemlju tamo oko Trojice kada je Boško tražio da nasamo priča sa njim. Svi su u kući znali šta se sprema i bez daha su iščekivali šta će se desiti u velikoj sobi iz koje se još uvek čula samo tišina koja nije slutila na dobro. Očekivali su da svakog trenutka odjekne gromki, zapovednički, dobro poznati glas koji kune i psuje, ali umesto toga nakon manje od sat vremena videli su kako Boško izlazi odlučnim korakom, stegnutih vilica i sa nekim novim sjajem u očima. 

Nije prošlo ni nedelju dana, a on i Nerandža su počeli da opliću plot na zabačenom delu okućnice koji izlazi na Rasinu i da peku ciglu za kuću koja je tu trebalo da nikne. Tek se kasnije saznalo šta se, u stvari, toga dana desilo između oca i sina. Kada je čuo za Boškovu želju, Milosav je dugo ćutao i gledao u pod. Izgledalo je kao da se nekako skupio i smanjio, kao da je u tom trenutku postao svestan da se dešava nešto novo, nešto što on ne može da kontroliše i da ništa više neće biti isto. Neki unutrašnji glas mu je govorio da mu ni bes ni vika neće pomoći, i da je ovo konačno i gotovo bez obzira koliko se on protivio. Ipak, u jednom trenutku sevnule su njegove sive oči, oštre kao u kurjaka. Milosav Marić se ne predaje bez borbe i njegova će biti zadnja makar tu pred sinom i dušu ispustio.
“Ako si već rešio da mi kuću raskućiš i ako ne možeš da sačekaš da umrem pa da se sa braćom podeliš, onda idi, tvoje te sleduje, ja zemlju u grob neću da nosim. Ali, samo pod jednim uslovom: Od sada pa nadalje ti i tvoji sinovi, ako ti ih bog da, nosićete prezime Milosavljević. Od kada je moj deda došao iz Gacka i založio vatru u ovoj odžakliji, Marići žive pod jednim krovom. Dok sam ja živ tako će i da bude, a ti uzimaj drugo ime. Eto, to je moja poslednja”.

Boško je samo klimnuo glavom, rešen da plati svaku cenu koju iziskuje njegova samostalnost i izlazak iz krutih pravila zajednice koja su ga oduvek gušila. Da je, veselnik, znao da će mu jedan praunuk tačno sto godina kasnije otići u neku Kanadu gde niko ne može da izgovori prezime koje nosi po čukundedu, možda bi se malo žešće borio da zadrži ono koje je dobio rođenjem. 
Ovako, ostade zabeleženo da se od tog dana iz starog stabla Marića odvojila grana Milosavljevića.

Sinovi

On i Nerandža nisu znali šta je dan a šta noć. Radili su kao u groznici, žureći da se što brže skuće, da uvećaju imanje koje i nije bilo baš za diku jer Milosav nije propustio priliku da, podržavan od ostalih sinova, Bošku prilikom podele dodeli najgore njive, uglavnom one koje se naslanjaju na mračni i vlažni Jastrebac, tamo gde se u smonicu upada do članaka i gde par volova pri oranju baldiše za pola dana. 
Stegao je zube i rešio da svima pokaže kakav je domaćin. Nije prošlo mnogo a kupio je Cvejino, Solila, Ključ i još neke komade gde i štap poboden u zemlju mora nešto da rodi. Počelo je da klija i raste svuda gde Boško baci seme. I na njivi i u kući. Nerandža, koja je radila barabar sa njim, stiže da u sedam godina rodi trojicu sinova. Prvo dođe Miloš, za njim Milivoje i na kraju moj deda Miodrag. 
Osećao je Boško da ga je sudbina pogledala jer u Srbiji sinova nikada nije previše. Ne rastu oni samo za tebe i porodicu, razmišljao je on, nego i za državu. S vremena na vreme ona dođe i uzme koliko joj treba. A tebi šta ostane.

Miloš se prvi zamomčio i retko je osvanuo tamo gde je zanoćio. Nije bilo sela gde nije obradovao mladu udovicu i nije bilo veselja a ni kavge sve do Morave koja su bez njega prošla. Taman je Boško naredio Nerandži da bezecuje neku pristojnu i radnu devojku ne bi li nekako smirio nesmajnika, kad se pobiše balkanski narodi a država dođe u kuću Milosavljevića po svoj prvi danak. 
Opremili su ga onako kako se vazda vojnik slao u borbu. Nov koporan i opanci, a u tkanici pogača, kaiš slanine, jedna preobuka i par vunenih čarapa. Boško ga je ispratio čak do nasipa i dugo je gledao za njim moleći boga da ga vara crna slutnja koja mu se uvukla negde ispod grudi. Plašila ga je Miloševa silina, nesputana snaga i želja da se iskaže po svaku cenu. Znao je da takvi u ratu prvi ginu. I bi tako. U jurišu na bugarski rov na Bregalnici pojurio je ispred svih kao da je na saboru gde se u snazi nadmeće sa drugim momcima. Kuršum ga je strefio posred čela. Kažu da nije ni zinuo.
Otac njegov, a moj pradeda, doneo ga je kući umotanog u ćilim i položenog na spuštene kanate volovskih kola, tiho i bez glasa, onako kako su mnogi srpski očevi i pre i posle njega donosili kući sinove prvence.

Još Nerandža nije skinula crnu maramu kad zaređaše dobošari po sokacima obznanjujući državni proglas kako opet valja ići u vojnu. Austrijanac je došao do Drine i nema druge nego da se baci nazad u Bosnu. Tog dana sva crkvena zvona u Srbiji objavila su opštu mobilizaciju, a država je još jednom prešla prag Boška Milosavljevića. Bio je red na Milivoja. 
Za razliku od Miloša koji je popio život u jednom gutljaju rasipajući preveliku snagu na sve i svašta, i najmlađeg Miodraga koji je važio za najpametnijeg i najsnalažljivijeg, Milivoje je bio, što bi se reklo, vezana vreća. Poslušan, miran, tih i neprimetan od detinjstva, sitan i malko poguren, provodio je svoje vreme u svačijoj senci, sa malo reči i pomiren sa sudbinom. Od drčne i ambiciozne braće odvajao ga je i blagi osmeh koji mu je uvek bio na usnama i pogled koji nije znao za ljutnju. Boško je bio očajan, jer je znao da Milivoje, takav kakav je, ne može da preživi pogibiju koja se spremala i rastrčao se okolo plaćajući i podmićujući svuda po vojnom nadleštvu moleći da ga skinu sa spiska. Nudio je, zauzvrat, da uzmu mlađeg Miodraga koji je tek za godinu trebalo da postane vojni obveznik. Znao je da će se on lakše snaći i da će umeti da se sačuva. Bacao je u vatru mezimca ne bi li nekako sačuvao obojicu. Ali, Srbija je u to vreme bila uređena država i nigde se nije moglo van spiska i preko reda. Čak ni u smrt.

Milivoja ispratiše do vojnog zavoda »Obilić» (današnji »Trayal») gde je bilo zborište Četvrtog pešadijskog puka Moravske divizije. Rastaše se sa njim kao da ga u raku spuštaju uvereni da ga više nikada neće videti. I tako mali, pogureni pešadinac Milivoje ode u rat, a Boško se zatvori u bačvaru i otpečati bure sa rakijom koje je čuvao za njegovu svadbu.

Braća

Prolazile su godine a od njega ni abera. Nakon početnih uspeha i oduševljenja, ratna sreća se okrenu, u selo počeše da stižu vesti o pogibijama i uskoro jedva da beše kuće bez crnog barjaka. Znalo se da se vojska i kralj povlače prema Albaniji i da se zemlja ostavlja na milost i nemilost okupatoru. Zavladaše crni dani kada se gledalo samo kako da se sačuva živa glava. O već prežaljenom Milivoju malo je ko tada mislio.

S jeseni osamnaeste, proneše se glasovi da naši nadiru preko Makedonije i da će uskoro kraj rata. I stvarno, doživeše uskoro da vide kako grabi srpska pešadija čisteći sve pred sobom, a za njima, jedva ih stižući, i francuska konjica. Pričalo se i o novoj državi koju pravi kralj ujedinitelj i o tome da će Srbija izaći na tri mora.
Jednog novembarskog dana sledeće godine, dok se sitna, dosadna kiša pretvarala u prvi sneg, škripnuše vratnice na Boškovoj avliji i pod vajat se ušunja neki vojnik pažljivo gledajući oko sebe. Nerandži je bilo malo čudno da vidi nekog u uniformi jer je još pre nekoliko meseci presušio talas demobilisanih koji su, idući svojim kućama, povremeno dolazili na kapiju išteći čašu vode, parče hleba ili konak. Za razliku od njih ovaj soldat bez reči krenu polako ka kući pažljivo gledajući oko sebe. Ukućani se okupiše oko njega i tek nakon nekoliko minuta neverice majčinsko srce prepoznade sina. I stvarno, tek kada je podigao pogled i kada se ukazao onaj njegov osmeh svi videše da je to stvarno on, Milivoje o kome se ništa nije čulo više od četiri godine. Stajao je tu pomalo zbunjeno u predugačkom šinjelu i duboko natučenom šajkačom, kao da se izvinjava što ih je pomeo u uverenju da je mrtav.

Nastade strka i veselje kakvo se odavno nije videlo. Sjatiše se svi iz familije, a bogami dođe i dobar deo malog sela Šavrane. Svako je hteo da ga dotakne, da mu čestita, da ga nešto pita… Za to vreme Milivoje je sedeo pored vatre gledajući u žar i na svako pitanje i pozdrav odgovarao nemim klimanjem glave. Kad prođe prvo oduševljenje i kada uveče ostadoše samo najbliži, Boško poče da ga ispituje gde je sve bio i kako je pregurao rat preko glave. Jeste, poče Milivoje šturo i lagano, prešao je Albaniju, sišao do mora, odvezli ga na Krf, tu ih podhranili i obukli, pa onda opet u rov, u blato i krv. Ispeo se na Kajmakčalan, jurili Švabe dok ih nisu isterali iz Srbije, pa onda sve dalje do Mure a demobilizacija ga zatekla u Zagrebu baš u vreme kad se uspostavljala nova država. Ceo Prvi svetski rat kod Milivoja stade u desetak rečenica.
«E, jebeš državu kad si je ti stvarao» - promrlja Boško sebi u nedra.
Majka je ćutala i gledala u sina. Njoj je najvažnije bilo da se on, majci, vratio a malo je marila za ratovanje, politiku i ostale muške gluposti i ludorije. Jedva od drugih dođe do reči i tiho ga upita je li zdrav i je li bio, ne daj bože, ranjavan. Milivoje se dobro zamisli, nije hteo da razočara majku krnjim odgovorom, i čisto se ozari kada se seti jedne neprijatnosti :
«Kad smo sišli dole do Drača, šinjel mi je bio skroz iscepan. Uzeh da ga okrpim i tada se ubodoh na iglu, pa mi je prst dobro zagnojio. Jedva jednom prezdravi tek na Krfu».
Mlađi brat, Miodrag, koji mu je ionako zavideo na ratničkom putu dok je on morao da presedi kod kuće, udari se po čelu ne verujući svojim ušima. Nakon toliko klanica koje je prošao, izginuća i bitaka, junaci se vraćaju sa ožiljcima od ljutih rana koje svedoče o hrabrosti, a blentavi Milivoje sa pričom o povređenom prstu. 

Već ranom zorom ustao je Milivoje, obukao svoje uobičajeno odelo, očistio štalu, položio kravama, nacepao drva i doneo vodu sa bunara. Život ide dalje, valja raditi i šta tu ima više da se priča. Kod Srba je to tako. Lako i skoro neprimetno pretvaraju se od ratnika u seljaka. I obrnuto.
Negde oko svetog Ilije devetstodvadesete, stiže na njegovo ime poziv iz okružnog načelstva da se narečeni Milivoje Milosavljević ima javiti sledeće nedelje u toliko sati u zgradu Rasinskog okruga. Kad u kuću stigne zvanično pismo od države to nikad ne sluti na dobro, jer se zna da otud stižu samo pozivi za mobilizaciju i priznanice za porez. Drugo nema šta da bude, ne zove ga sigurno načelnik da mu pravi čapras-divan. Međutim, ako je tako rečeno onda mora da se ide. Obuče se Milivoje u stajaće ruho i ode da vidi šta ga čeka. Tamo ga odvedoše u veliku salu gde je sreo neke svoje ratne drugove, rekoše im da se postroje, a onda im načelnik pročita saopštenje da im se, ukazom princa-regenta Aleksandra Karađorđevića, dodeljuje novouspostavljeno odlikovanje «Albanska spomenica». Reče još nekoliko reči o junaštvu, požrtvovanju i ostalo što uz to ide, okačiše im medalje i ispratiše kućama. 
Dok se vraćao u svoje selo razmišljao je kako je, eto, prvi put neko našao za shodno da mu kaže velike i lepe reči o onome što je uradio i to mu je bilo i čudno i milo u isto vreme. Računao je da je rat nešto što se mora istrpeti, kao grad, kao slana, kao svaka druga nepogoda, koja dođe s vremena na vreme i udari na seljaka. Sada je video da je učestvovao u nečemu što drugi ljudi cene i s vremena na vreme je opipavao orden proveravajući da li je još uvek na grudima. Uveče, kada je ostao sam sa bratom, nasmeši se i stidljivo prozbori:
«Znaš, Drago, kralj i ja imamo istu medalju».

Nastupi vreme mira, vreme za svadbe i krštenja. Braća se poženiše, izrodiše decu, ali ostadoše prve komšije i najbolji prijatelji. Školovani i vispreni Miodrag koji je pored imanja imao i državnu službu vodio je računa o svom smetenom starijem bratu, nije odvajao svoje petoro od njegovo troje dece, a uveče kad oposle dnevne obaveze imali su običaj da dugo sede dok bi mu on tumačio vesti koje je tog dana pročitao u novinama. Tako dočekaše i sledeći veliki pomor kad dođoše Nemci. Tu je Miodrag sve četiri godine svojim autoritetom i snalažljivošću balansirao između svih vojski koje su prolazile, iskale i otimale, trudeći se da sačuva svoju i bratovljevu familiju na okupu. 
Kad i to prođe, kao što sve prolazi, dođe neka nova vlast, koja prvo stavi u aps mlađeg brata jer je javno govorio protiv velikog vođe, a Milivoje se prvi put oseti izgubljenim i nemoćnim jer sada nije bilo nikoga da mu kaže šta treba raditi ako opet dođe stani-pani. Njegov najsrećniji dan je bio kada je Miodrag pušten iz niškog kazamata, i uvek je sa strepnjom osluškivao kada se povede reč o politici plašeći se da on, brbljiv i svadljiv, ne kaže nešto što će ih opet razdvojiti.

Tu negde, početkom pedesetih, Milivoje bio u zadruzi, načuo nešto što ga je uplašilo i pohitao kod brata i savetnika da vide šta im je činiti. Onako bez daha, došao je do njega i uplašeno promucao: »Drago, jel’ si čuo? Italijani došli do Trstenika! »
E, sad, trebalo je malo vremena da Draga dođe sebi od smeha i još malo više vremena da mu objasni kako je Trst grad u Italiji i kako tršćanska kriza verovatno još neko vreme neće uticati na život dobrog Milivoja.
Živeli su oni tako i gledali se, i skoro neprimetno počeli da ulaze u godine. Deca se poudavala i poženila, otišla svako na svoju stranu, a braća ostala sa svojim babama, sitnim svakodnevnim problemima i večernjim razgovorima u kojima je Milivoje ćutao, smeškao se i iskreno se divio svom pametnom bratu koji, eto, skoro sve zna i ume da protumači.

Ta nova država nije dirala solunce, pa mu jednom neko reče da kao nosilac Spomenice ima pravo na besplatan prevoz vozovima i autobusima gde mu duša ište. Kad to ču Milivoje reši da proveri da ga možda nisu prevarili pa u prvu nedelju, okači medalju i, za svaki slučaj, stavi šlajpik u džep ako mu, ipak, traže da plati kartu. Linija je tek uvedena, i on dođe na stanicu dobrih sat vremena pre nailaska autobusa koji je jednom dnevno prolazio kroz selo. Kad ga, jedva jednom, dočeka, pope se u prepunu i zagušljivu kabinu, čudeći se koliko naroda tu može da stane. Taman kad je rešio da se vrati, kondukter skoči sa svog mesta, uze ga za ruku, otera neku babu koja se ugnezdila na prednjem sedištu i posadi ga tu vodeći računa da mu niko ne smeta. E, to je već bilo nešto. Osećao se Milivoje kao važna ličnost kojoj ukazuju pažnju, a još veće iznenađenje ga dočeka na kruševačkim ulicama. Vojnici i oficiri kojih je bio pun grad, salutirali su mu i pozdravljali ga u stavu mirno, ljudi su ga blagonaklono gledali, a jedan čovek mu na pijaci pokloni rumenu i jedru jabuku.

Nije Milivoje mogao da se osvesti od šoka i prijatnosti koja ga je obuzimala. On, mali crv koji je ceo život proveo između njive i kuće, večito za plugom ili sa ašovom, čovek sa kojim niko, osim njegovog brata, nije prozborio ljudsku i prijatnu reč, sada je izazivao opšte poštovanje i divljenje zbog medalje koju je nosio na grudima. Rešio je da, konačno, da sebi oduška i počeo je svake nedelje da se sprema i odlazi na svoju uobičajenu rutu. Sačekivao je autobus, dolazio u Kruševac, malo procunjao po gradu ispod oka gledajući kako ljudi reaguju na orden, prošetao se po pijaci «tek da vidi cene» i vraćao se kući sa prvim sumrakom sedeći na mestu koje je bilo rezervisano za njega.
Trpeo je i džangrizanje svoje babe i podsmešljive poglede brata, u kojima je bilo i malo zavisti, ali je godinama sprovodio svoj mali ritual nalazeći u njemu zadovoljstvo koje je davalo neki smisao njegovom čemernom i skučenom zivotu.
«Evo ga, Milivoje, ode da prošeta Spomenicu » - imao je običaj da prokomentariše Miodrag gledajući ga kako nedeljom zamiče za sokak, onako mali, poguren i krivonog.

Poslednji put stavio je orden na grudi septembra 1972. kada je, već skoro nepokretan, sa mukom prešao preko dvorišta da upali sveću svom bratu zaštitniku koji je ležao u kovčegu na stolu u velikoj, slavskoj, sobi. Stajao je neko vreme tako, netremice gledajući u voštanicu, a onda se okrenuo i otišao u svoju postelju da više nikada ne ustane. Posmatrao sam ga kako se polako udaljava laganim korakom, onim istim kojim je pregazio i albanske planine, dok mu se na preširokoj anteriji sija medalja. Ona ista kakvu je i kralj nosio.