Zlatna ribica

 Piše: Nebojša Milosavljević

Upecah skoro na obali predivnog jezera u okolini Toronta zlatnu ribicu. Već je počelo da se smrkava, čuvarka mi je bila potpuno prazna i taman kada sam rešio da spakujem pribor, plovak poče da se cima i ja izvukoh strunu na čijem se kraju praćakala neka beda od ribice. Sitna, neugledna, ružna... Bože me sačuvaj. Nikad tako nešto nisam video, ali nije ni čudo na kakvog akrepa sam naišao kada sam rešio da pecam pored nuklearne elektrane. Dobro je da nisam izvukao nekog troglavog zmaja ili jednooku aždaju. Psujući sudbinu što mi nije podarila bar jednog soma porcijaša krenuh da skidam ovo čudo sa udice nameran da je zavrljačim što dalje u mutnu vodu, kad ono progovori nekim tankim glasićem pa još na srpskom:
- Molim te pusti me ispuniću ti tri želje.
Pazi, majku mu, šta sve meni neće da se desi. Samo mi je još skrivena kamera falila pa da mi ionako upropašćen dan bude kompletan.
- Nema kamere, nije prevara - oglasi se ribica koja je, očigledno, mogla da čita misli - Ja sam prava zlatna ribica, ispunjavam želje pa čak i mamlaze kao što si ti mogu da učinim srećnim. Samo požuri već mi se suše škrge. Neću još dugo.
- Kakve tri želje. Pet il’ ni jedna - pokušavam da je uhvatim na foru.
- Nema cenkanja. Nije ti ovo pijaca. Take it or leave it.
- Dobro, tri pa jedna. Hoću sada tri i da sačuvam jednu za rezervu.
- OK. Imaš kredit, ali za tu rezervnu moraš ponovo da upecaš mene ili neku drugu zlatnu ribicu. ’Ajde, pevni već jednom dok te nisam pretvorila u sipljivog konja.
Polako, bre, pomislih, nije ovo šala, moram dobro da razmislim. Kako čovek u tri želje da stavi sve ono što nema i sve ono što bi voleo da ima a već odavno nema ništa? Moram da budem mnogo oprezan i koncetrisan. Napregao sam mozak do krajnjih granica izdržljivosti moždane kore, kad odjednom iz mene izlete, odnosno prosto grunu prva želja:
- Želim da Srbija odmah postane član Evropske zajednice.
Jaaao, kakva budala, kakav gaf. Došlo mi je da opalim sebe preko ustiju. Pa šta mene boli uvo da li će Srbija u EU? Bože, koji sam ja kreten, ali tako je to kada svaki dan čitam vesti odande pa mi to ušlo u podsvest.
- Je l’ mogu da vratim kartu? – upitah očajno.
- Taknuto-maknuto. Nema ispravki. Želja ti je već ispunjena, ’ajde na drugu.
Uh, sada stvarno moram da pazim da opet ne lupim neku sličnu glupost. Stegao sam vilice i već su graške znoja počele da oblivaju moje visoko i pametno čelo, kada se konačno setih:
- Želim da se vratim u Beograd kao najbogatiji čovek na svetu – rekoh glasno i jasno rastavljajući reči na slogove.
- Dobro, dobro, nisam gluva. I to je sređeno. Ajde još jednu pa da se razilazimo. Fajront.
- To je bar lako. Želim da moj komšija Mile izgubi posao, pa da bankrotira i da završi na velferu.
- E što mrzim kada me upecaju Srbi pa to je strašno. Uvek da komšiji crkne krava. Slušaj ovamo: Ne ispunjavam negativne želje na uštrb drugih. Znači, samo ono što je pozitivno i što je vezano za tebe. Je l’ jasno?
Pa to je vrlo pozitivno za mene. Više bi’ voleo da ga vidim kako čeka ispred Food Bank nego ’leba da jedem, ali ako su već takva pravila...
- Važi, slušaj sada ovu pesmu bato. Želim da me tamo sačeka najlepša devojka koju je majka Srbija rodila. Mora da ima osmicu u prsima (ništa silikoni) i duge noge...
- Alo, majstore, ne interesuju me tvoje erotske fantazije. Dovoljno si rekao. Čekaće te i ribetina, ne brini, bar ih tamo ima kol’ko voliš. Sada me lepo vrati u vodu, pa idi kući i spavaj. Ujutru će sve biti onako kako si poželeo. I drugi put stavi neki bolji mamac, od ovoga mi se skupila usta kao da sam stipsu jela. ’Ajd ćao.
Vratih pažljivo ribicu u vodu, ona se praćaknu dvaput i nestade. Ja ostadoh na obali dugo gledajući u mutno plavetnilo ne verujući da se baš meni ovo događa. Na kraju sam zaključio da sam sve sanjao ili halucinirao i reših da nikada više na pecanje ne idem sa ovako velikom pljoskom, nego sa nekom manjom.
Spavao sam te noći kratko i nemirno sanjajući sve same gluposti, kada me je iz sna prenuo blagi dodir po ramenu.
- Gospodine, VIP salon je spreman. Tamo ćete obaviti carinske formalnosti koje su, na žalost, neizbežne i za putnike kao što ste vi. Znate, propisi EU - odcvrkuta anđeo u obliku zemaljske sjuardese.
Krenuh za njom pomalo nesigurno još uvek ne shvatajući šta me je snašlo. Iza mene je stupala kolona nosača koji su se brinuli o dvanaest ogromnih kofera od bele teleće kože. Sve onako u hodu, trudeći se da niko ne primeti koliko sam zbunjen, sa iznenađenjem primetih da sam obučen u „Armanijevo“ odelo, na nogama mi neke cipele kojima ne znam marku ali se osećam kao da hodam po oblacima, na ruci zlatni Rolex koji tako sija da sam odmah morao da stavim „Gučijeve“ naočare. Vidi, vidi, pomislih, znači ono ružno stvorenje iz jezera ipak šljaka. Evo mene ponovo u Beogradu, samo ovoga put pun kao brod.
U VIP salonu samo što sam ispio Čivas, stiže ljubazni carinik sa mojim pasošem i učtivo mi poželevši prijatan boravak neprimetno se izgubi. Drugi službenik mi prišapnu da me limuzina sa vozačem čeka napolju, pa kada mi bude po volji...
Reših da prvo uzmem apartman u Hajatu, i da tu malo boravim dok ne pokupujem pola Senjaka i Dedinja, pa tek onda da vidim na koji biznis da se bacim. U hotelu noge polomiše da me dočekaju, direktor lično uzeo da mi nosi torbu, odvede me do predsedničkog apartmana koji je, šta da vam pričam, baš onako, mislim do j... Tutnuh direktoru soma evra u ručicu kao bakšiš i on se nazatke povuče ostavivši me da se odmorim.
Samo što sam zakoračio u spavaću sobu kad se nisam presekao. Lepo me uvati mala snaga. Na king size krevetu ležalo je nešto što je rečima teško opisati. Noge od metar i po pružale su se u nedogled, dijamant u pupku krasio je čvrsti prepreplanuli stomak, grudi za koje se iz aviona vidi da su remek delo prirode htele su da probiju crni svileni negliže i da počnu sumanuti ples ljubavi, kose rasute po jastuku, zubi, oči...
- Ljubavi, pa gde si do sada? Znaš kako sam te se uželela - progovori ona glasom koji bi izbezumio i najvećeg pedera grada Toronta.
I šta dalje da vam pričam? Bila je to noć za nezaborav, ludilo, haos, ekstaza, katarza, totalno predavanje bogu Erosu i sve ostalo što uz to ide.
Ujutru samo što otvorih oči videh da je krevet prazan a cela soba mi nekako delovaše takođe malo praznjikavo. Nehajnom inspekcijom utvrdih da mi nema: 1. Novčanika, 2. Odela. 3. Cipela. 4. Kofera. 5. Rolexa. 6. Naočara, i još nekih sitnica kojih nisam mogao da se setim.
- Ah, simpatične li devojčice – pomislih – Mala sponzorušica odrasla u surovim godinama rata, sankcija i tranzicije, željna je svega. Pa neka je, treba i ona od nečega da živi. A vala i zaslužila je. Meni nije problem, i onako sam prebogat.
Maših se rukom za telefon i naredih da mi donesu garderobu iz najboljeg butika i doručak.
- Šta biste voleli za fruštuk? - upita momak sa recepcije.
- Kilo kajmaka, flašu šljive i vruću pogaču – izdeklamovah moj doručak iz snova.
- Žao mi je gospodine, kajmaka i šljivovice nema.
- Kako, bre, nema?
- Nema. Zabranjuju propisi Evropske unije. Kažu nije higijenski i po njihovim zakonima da se tako nešto jede i pije.
Opsovah strašno i taman kada sam rešio da sednem i napišem pismo u Brisel, začu se kucanje na vratima. Bez čekanja i poziva u sobu uđoše dva simpatična momka vrlo kratko ošišana i vrlo mnogo nabildovana. Ljubazno rekoše da su došli da me vode kod njihovog gazde na poslovni sastanak.
- Ali, ja nemam sastanak sa vašim poslodavcem - rekoh umilno.
- Ima on sa vama - rekoše oni malo manje umilno.
Elem, da skratim ovu priču, sastanak je protekao u vrlo konstruktivnoj i radnoj atmosferi. Ljubazni čovek koji me je primio u svom kabinetu vrlo mi je stručno predočio šta je najbolje za moj novac, gde ga i kako treba uložiti, da ja ni oko čega ne treba da brinem i da će on sa svojim ljudima sve organizovati.
- Znate-rekao je - vremena su smutna i vama je potreban neko ko će na pravi način voditi računa o vašem biznisu. Mnogo se ovde nakupilo kojekavih kriminalaca koji bi jedva čekali da vas uzmu pod svoje, a često se desi da čoveka nađu u nekom jarku sa telom na kojem obično ima nekoliko rupa nepoznatog porekla. Mi nikako ne želimo da se tako nešto desi i vama pa smo iz tog razloga rešili da vam pružimo punu zaštitu. Od danas ste oslobođeni svih briga.
Zahvalih se najtoplije na učinjenoj pažnji i zapitah da li je ikako moguće da mi se nabavi jedan štap za pecanje jer sam strastan ribolovac.
Sada sedim na savskom keju i gledam u plovak. Kad-tad naićiće jedna zlatna ribica, a meni je ostala još jedna želja.