Čovek je k'o 'tica

 Piše: Nebojša Milosavljević

Najnovija naučna istraživanja (mnogo volim kada vidim ovu odrednicu na početku nekog novinskog teksta, izgleda da više niko i ne radi ništa nego samo istražuje po ceo dan) pokazala su da čovek ne bi trebalo da se makne iz prečnika koji se prostire na 60 kilometara od mesta njegovog rođenja jer ta mikroklima i prirodni uslovi najviše odgovaraju njegovom organizmu i duševnom sastavu. Pa, do skoro je tako i bilo. Ljudi su ceo život provodili tamo gde su rođeni, porodična kuća napuštala se retko i samo uz veliku nuždu, a generacije su odrastale u istom dvorištu. Odlazak u susedni atar bio je ravan odlasku u inostranstvo, a posete većoj varoši prepričavane su kasnije mesecima. Na one koji su se otisnuli u beli svet gledalo se kao na nesmajnike i nestabilne ličnosti kojima je sudbina dolelila da večito lutaju i nigde ne nalaze mir.
Kasnije se to polako menjalo, pogotovo kada su metalni četvorotočkaši postali sastavni deo života, ali ni tada se nije baš preterivalo sa avanturama zvanim daleka putovanja. Maksimum je bio odlazak na more koji se za svaku porodicu koja drži do sebe vodio pod obavezno. Tome su, naravno, prethodile višednevne temeljite pripreme kako putnika tako i prevoznog sredstva ( najčešće „fića“) koje je čuvano i paženo kao svetinja. Ako bi mu, kojim slučajem, „popustio dihtung“ ili se desila neka slična katastrofalna havarija, dugo se na porodičnom veću raspravljalo šta raditi i da li se uopšte upuštati u takvu neizvesnost. Ipak, nakon mnogo proveravanja i sravnjivanja spiskova, konačno se kretalo sa obaveznim sendvičima i mnogo tečnosti jer „ko zna šta sve na putu može da se desi“. Provodilo se neko vreme tamo, čovek se trudio da uživa i da natera porodicu da radi to isto, ali je povratak ipak dočekivan sa velikim olakšanjem i konstatacijom da „nigde nije lepo kao kod kuće“.
I stvarno, ta naša kuća, naša ulica, komšiluk i dobro poznate stvari u okolini, pružali su osećaj sigurnosti, pripadanja i nečeg što je večno i zacrtano jer tako treba da bude i nikako drugačije. Na one koji su se selili gledali smo sa sažaljenjem jer smo vrlo dobro znali da nigde na svetu ne postoji pekara kao što je naša i da nigde ne rastu takve trešnje kao u susednoj bašti. Gledali smo ih kao na ljude kojima je sreća nekako okrenula leđa i koji prekidaju niz svojih uspomena. Nesvesno smo osećali da je to prekid koji se sporo nastavlja i teško srasta pa makar se odselili i u taj veliki i zastrašujući grad Beograd. Ceo komšiluk se tada okupljao kako bi se stvari sa što manje štete ubacile u rasklimatani kamion (obično vojni), a negde je stidljivo ubačena i tepsija sa gibanicom jer tamo, naravno, nema ni ovako tankih kora a o siru i da ne govorimo. Ostajali smo dugo nakon toga na mestu odakle su krenuli, srećni što nama sudbina nije dodelila takav zadatak da se lomatamo po svetu i napuštamo mesto gde se osećamo sigurni i zaštićeni.
Vreme velikih selidbi nahrupilo je nenadano onda kada su naša deca trebala da počnu sa kolekcijom uspomena. Više niko nije žalio one koji su odlazili, nego smo im zavideli, čežnjivo preturajući po rukama pisma koja su počela da stižu iz svih krajeva sveta. Neki za koje smo bili sigurni da će ceo život provesti tamo gde su im i dedovi rođeni i da ih ništa ne može pomeriti, odjednom su počeli da se javljaju sa Novog Zelanda, iz Australije, Holandije, Amerike... Napuštanje porodičnog ognjišta za mnoge je postao jedini način da prežive. Nije više bilo komšiluka da dugo maše u prašini iza nakrivljenog kamiona, nije više bilo toplih gibanica i skrivenih suza koje ispraćaju tek začetu ljubav. Odlazilo se tiho, obično u cik zore sa nekog autobuskog stajališta ili praznog terminala, sa nekoliko torbi i čvrsto stisnutim vilicama.
E, pa kad se jednom krene sa selidbama, tome kao da nema kraja. Valjda one postanu nasušna čovekova potreba, stalna potraga za najboljom pekarom tu iza ugla ili za najboljom trešnjom u susednom dvorištu. Ono što olakšava te nove selidbe je to što nema džaka sa uspomenama koji je težak nekoliko tona i zauzima mnogo mesta tako potrebnog za tek kupljeni nameštaj. Ovako je mnogo lakše, treba samo ići za novim poslom, za novom kućom, za novim željama koje stalno vuku napred bez naznake da će se uskoro stati.
Više niko i ne obraća pažnju na onaj magični prečnik od 60 kilometara. Prelaze se daljine o kojima smo nekada samo čitali ili viđali na filmu. Čovek je postao 'tica-čas je 'amo, čas je tamo. Ipak, „veliki brat“se potrudio da novim nomadima bar donekle olakša promene, pa tako bez obzira u koji grad na ovom kontinentu sletite i bez obzira u koju prodavnicu uđete, možete biti sigurni da će se ono što tražite nalaziti tačno na istom mestu kao i onom gradu koji ste upravo napustili. Nema više novih i nepoznatih mesta, nema navikavanja na novu sredinu, sve je postalo isto i uniformisano. Naravno, za život novočoveka je najvažnije bilo izbrisati sećanja, uspomene, vezanost za određeni predeo, grad, ulicu. Kada mu se taj nepotrebni balast amputira, onda je sve lakše. Pretvoren u mašinu za pravljenje para, on ide dalje, neprimećujući da se preselio u potrazi za nečim nejasnim koja ga tera da stalno ide napred i ne ostavlja vremena za bilo šta drugo.
Čovek ponekad iskorači iz tog beskrajnog kruga, ali samo sa povratnom kartom. Mesto u lancu istih čeka i on mora da se vrati na svoje mesto. Dozvoljeni su samo mali izleti. Sada kada su dani dugi i kada se na sve spušta neki blagi predah, obično je vreme za takve izlete nakon kojih se ljudi vraćaju zbunjeni saznanjem da tamo gde su otišli na kratko još uvek postoji onaj stari svet, koji živi svojim nepromenjenim ritmom u kućama u kojima su rođeni, gde sada njihova deca cepaju kratke pantalone penjući se na komšijsku trešnju i gde hleb još uvek miriše onako kao u njihovom detinjstvu. Ti izleti ponekada mogu da budu pogubni za čoveka već naučenog da postoji samo jedna svetinja - rad, i da trice kao što su opuštanje, druženje i prebiranje po nekim lepim danima treba izbaciti iz glave.
Već naučen da bude 'tica on seda u avion bez imalo zazora i prelazi okean sa istom lakoćom kao što je nekada odlazio na izlet tu odmah iza grada. Sve teče utvrđenim redom, sve je lako i glatko, vođeno rukom nekog drugog sve dok se ne dođe tamo odakle se nekada bez mnogo žaljenja otišlo. Onda obično nastupi šok kada vidi kako neki ljudi i dalje žive onako kako su živeli i njihovi očevi. Bez imalo griže savesti znaju čak i usred radnog vremena da zasednu u kafanu i provedu vreme u nekim pričama koje nemaju veze ni sa poslom, ni sa novcem, ni sa karijerom, nego tek onako bez veze... I dalje se druže sa komšijama, znajući sve jedni o drugima, slatko se ogovarajući i pomažući se kad treba. Neki klinci, musavi i oguljenih kolena i dalje neumorno guraju loptu u onaj istoj ulici. Čovek se oseća kao da je ušao u vremensku mašinu i ponekad ga uhvati strah da dugme za povratak u sadašnjost ne radi i da će zauvek ostati tu zarobljen u vremenu kada ljudi nisu bili 'tice nego su sa obe noge stajali na zemlji.
Onda opipa džep i sa olakšanjem potvrdi da su mu kreditne kartice na mestu. Dobro je, treba nastaviti let.