|
Kako se leto polako primiče, tako se kod mene javlja sindrom divlje guske.
Želeo bih da odletim negde. Danas je to bar lako, uključim se na Google
Earth satelit i jezdim na sajber kri-lima, obiđem kuglu za nekoliko minuta
i vratim se prepun utisaka. Dobar je taj satelit, sve snima i ništa mu ne
promiče. Svašta vidim i svašta saznam, pa sada znam kako se nadmoćno
osećaju ptice koje nas posmatraju odozgo dok se batrgamo po ovim našim
životima ne shvatajući koliko smo mali.
Sve češće letim nad Srbijom. Razvijem tako krila i odjezdim tamo iznad
sliva Morave, pa krenem uzvodno sve do Stalaća gde se dve reke spajaju u
jednu. Naravno, nikad ne propustim da navratim do Kruševca i vidim šta ima
novo u gradu. Spustim se nisko i u brišućem letu snimam situaciju. Kružim
iznad starog komšiluka i tačno znam da u tom trenutku Pule i Krle igraju
šah na klupici ispod lipe, da vazduh miriše na rano leto i da su klinci
već izneli one golove za mali fudbal koje nam je nekada napravio Jocin
ćale. Danas između njih igraju njegova dva mališana i deca onih mojih
ortaka sa kojima sam gurao bubamaru. Bacim pogled i na svoje dvorište, ali
ne za dugo, jer tu sada žive neki drugi ljudi i rastu neke druge uspomene.
Samo okrznem pogledom to gnezdo od nekoliko ari gde sam razvio krila i
jednom se otisnuo na prvi let.
Napravim još jedan krug nad gradom u nadi da ću videti devojku širokog,
zaraznog osmeha i blistavih očiju. Davno mi je neko rekao da ima dvoje
dece, da je muž redovno tuče i da je strašno propala. Ne verujem. Iz
satelita je lepo vidim kako dugima koracima premerava korzo dok joj se
grudi njišu ispod tanke bluze u ritmu neke unutrašnje muzike. Odozgo sve
izgleda nekako lepše, zato i volim da letim.
Krenem onda dalje uzvodno uz Šumadiju, vidim da je sve ozelenelo i lepo
mogu da osetim onaj dah kasnog proleća koje ustupa mesto dugom i lenjom
letu. Nadletim Beograd i kružim dugo uživajući u pogledu. Porastao mi je i
raskrupnjao se nekako. Vidim kako pulsira život u njemu i znam da je večan
i neuništiv. Prozujim iznad nekih bašti u kojima se baškare ljudi koji
ubijaju dan ispod reklamnih suncobrana, vidim da je Ada oživela i da Dunav
i dalje zaštitnički grli Savu.
Međutim, i letenje dosadi, pogotovo kad ne možeš da sletiš. Satelit je
tako naprav-ljen da samo kruži bez mogućnosti da se spusti i malo predahne.
Zato je dobra ona čelična ptica koja može da te donese nadomak starog
gnezda. Razmišljam o tome i nekako znam kako će sve to da izgleda. Kada se
spustiš sa visine i umešaš se među one koji hodaju po zemlji, ne možeš a
da ne vidiš neke stvari. Zamišljam kako se prizemljujem i izlazim u vreo
dan. Sačekuju me divlji taksisti, neobrijani i užagrenih očiju njušeći
dobru lovinu. Dobro, i oni treba od nečeg da žive, nije problem platiti
duplu tarifu u prvom kontaktu sa voljenom zemljom. Okružuje me već
zaboravljeni miris smoga koji u prvom trenutku nekako zahteva pluća koja
ciče i pište dok se ne priviknu na nekadašnju sredinu. Kružim ulicama i
vidim ono što se iz satelita ne vidi: rupe na kolovozu, đubre na ulicama,
gužve u autobusima. Oseća se blaga nervoza u vazduhu, nešto kao pred kišu
koja nikako da padne. Okružuju me i razni mirisi i vidim da mi treba
vremena da se priviknem na sve to. Možda sam previše vremena proveo sa
glavom iznad oblaka leteći okolo?
Srećem se sa ljudima i ne mogu da verujem koliko se razlikuju kada ih
ovako gledaš iz blizine a ne sa visine. Vidim osmeh u kome se ogleda grč,
neke duboke bore na licima za koja sam mislio da će večito ostati mlada,
čujem reči koje ne prepoznajem i gledam stvari koje ne shvatam. Tražim ono
što sam video odozgo, ali sve izgleda drugačije iz žablje perspektive.
Okružen sam nekom strepnjom, nesi-gurnošću u to šta nosi neizvesno sutra,
novi dan koji se ne čeka sa radošću nego sa zebnjom. Bože, zašto sam
silazio?
A, onda, iznenada, kao munja u letnjoj noći sine neka stara svetlost
oličena u dobrom vicu, u osmehu koji zrači toplinom i prepoznavanjem, i
sve je odjednom dobro, poznato i prisno kao što je bilo oduvek.
Kako vreme prolazi sve više nestaje želje za letenjem. Kada sam tamo ne
odlazim na Interenet i ne priključujem se na satelit. Uostalom, gde bih i
leteo? Iznad Indonezije? Velikog kanjona? Nema potrebe, dosta sam držao
glavu u oblacima, vreme je da se spustim na zemlju i vidim šta se može
uraditi sa napuštenim gnezdom. Kažu da neke ptice celoga života
upotrebljavaju samo jedno, napravljeno još pre prve selidbe. Onda odu,
provedu izvesno vreme, pa se vrate tačno na onu granu gde ih čeka ono isto
staro gnezdo. Malo je razrušeno, normalno, nedostaju grane sa strane a i
kiše i snegovi su učinili svoje, ali nema veze, nekoliko letova tamo-amo,
pregršt grančica, poneko pero i gnezdo je ponovo spremno da primi stare
stanare. I tako svake sezone.
Ne znam da li je to moguće i kod ljudi. Može li se doći u napušteno gnezdo
kao da se ništa nije desilo i nastaviti život tamo gde je jednom prekinut?
Može li se sa nekoliko grančica sve popraviti da bude kao nekada? Čuo sam
da su neki pokušali, ali da nisu imali sreće. Pričali su kasnije kako je,
dok su bili daleko, to gnezdo izgledalo toplo i sigurno kao ni jedno drugo
koje su kasnije svijali u svetu. Međutim, kada su rešili da se vrate u
njega videli su da je projekcija bila loša, pomalo iskrivljena i
idealizovana. Bez obzira koliko se trudili, i koliko para uložili da
povrate svoje stare mirise i uspomene, to im nije polazilo za rukom.
Izgubili su se negde u vremenu i prostoru i sada je nemoguće da se povrate
tek tako. Kažu da u potrazi za njima čovek može da provede ceo život kao "ukleti
Holanđanin" leteći od jednog do drugog gnezda pokušavajući da nađe baš ono
iz kojeg je tamo neke godine sa ojačanim krilima krenuo u nepoznato.
Ima i onih koji kažu da se nikada ne treba vraćati tamo odakle se jednom
otišlo i da niko nema šanse da nađe baš onu istu granu. Što reče onaj
stari i pametni Grk: "Nemoguće je dva puta ući u istu reku."
Slušajući i jedne i druge, zaključio sam da se ljudi dele na neletače,
letače i preletače. Oni prvi ni za živu glavu ne bi napustili gnezdo i
krenuli u neku avanturu. Smatraju da im je najbolje tamo gde su se
ispilili i da je sve drugo nešto što je povezano sa nesigurnošću i
opasnošću. Misle da nema svrhe, a ni razloga, da se napušta ono što je
bogom dato i sa ne malim podozrenjem gledaju na one druge smatrajući ih
nestalnim avanturistima. Nije da su oni slepi kod očiju i da ne vide mane
i nedostatke sopstvenog gnezda. Ne, oni samo nemaju ni hrabrosti ni volje
da bilo šta promene, prepuštaju se sudbini i čekaju da nastupi neko bolje
vreme ili se bar vrati ono staro u kome su se tako lepo i sigurno osećali.
Kada bi se svet sastojao samo od njih, Amerika, Australija i ostale
nedođije ne bi bile nikada otkrivene, a o šetnji po mesecu i da ne
govorimo.
Letači od malena gledaju preko ivice gnezda i svaki čas isprobavaju krila
nestrpljivo čekajući da im dovoljno ojačaju kako bi se vinuli tamo negde
gde sve vrvi od neistraženih predela, novih ukusa, mirisa i stvari koje
tek treba otkriti. Obično još pre nego što odu svima dosade pričama kako
će jednog dana odleteti i napraviti nešto veliko u belom svetu. Retko kada
odlaze iz ogorčenja već zato što je letenje njihova potreba i sudbina
zapisana u zvevdama. Čak i ako ne nađu ono za čim tragaju neće pasti u
depresiju. Održavaće ih sama činjenica da još ima toliko slobodnog neba i
prostora gde može da se leti. Nekada se i vrate u staro gnezdo, ali to tek
kada im krila onemoćaju i kada imaju šta da ispričaju onima koje su
ostavili.
Najmanje su mi simpatični oni koji spadaju u preletače. To je onaj tip
ljudi koji nikada, nigde i ni sa čim nije zadovoljan. Ne libe se da odlete,
ali obično ni na jednom mestu ne nađu mir. Puni su jeda i čegrsti, pričaju
sve najgore o svom gnezdu, a kada ga sviju na nekom drugom mestu odmah mu
nađu hiljadu mana čeznući za onim koje su ostavili. Burno, i uz mnogo buke
napuštaju novo mesto i vraćaju se na staro kunući se da se nikada više
neće tu pojaviti proklinjući sudbinu i sve zvezde. Kada puni elana, koji
obično kratko traje, dođu tamo odakle su krenuli namah im sve postane
teško i strano i ubrzo sledi kajanje i novo zaklinjanje. Utom prođe i
život u stalnoj potrazi za "zlatnim gralom".
I tako, sve mi tako neke misli padaju na pamet dok kružim iznad globusa I
gledam na dole. Leteti ili ne leteti pitanje je sad?
|
