Gara je lipsao odavno

 Piše: Nebojša Milosavljević

Mala moravska varoš dremala je na julskom suncu. Sve se živo zavuklo u hladovinu, samo se čuju debele zunzare kako besno lete okolo i oseća se jak miris zrelih dudinja koje povremeno padaju na put prekriven debelom prašinom.
Jedino je živo u dvorištu starog trgovca Teofilovića, gde svaki čas neko promakne preko dvorišta u kuću ili letnju kuhinju. Miriše sveže ispečen hleb i čuje se kako zvecka escajg koji se postavlja na sto u bašti zastrt uštirkanim stolnjakom. U donjem delu dvorišta, tamo gde već počinju njive koje izlaze na Moravu, za malim stolom na kojem je plastična mušema, ispod starog razgranatog bagrema, sedi glava kuće i lagano ispija kafu. Naizgled miran, onako ispod oka, kroz guste zasvođene veđe, nadgleda čeljad i skoro neprimetno daje instrukcije. Samo kad primakne šoljicu usnama ili kada pripaljuje cigaretu, može se videti da mu ruke blago podrhtavaju. Niko mu ne prilazi. Čak ni unuk koji se neprirodno umirio, jer oseća da se nešto važno dešava. Poslali su ga da stoji na kapiji i izviruje na ulicu ne bi li prvi ugledao i javio kada naiđu očekivani gosti. Žena mu se zavukla u kuhinju i ne proviruje. Vidi je s leđa kako stoji nagnuta nad sudoperom i zna da joj suze bez prestanka kaplju na mokre tanjire. Sin posluje oko pečenja a snaja u gostinskoj sobi, u debeloj hladovini, raspoređuje sitne kolače po velikim tacnama.
Teofilović čeka sina koga nije video deset godina. Tačno je toliko proteklo od kada je sa ženom i tek rođenom ćerkom protiv njegove volje otišao u Kanadu. To mu je bio prvenac i mezimac. Spremao ga je da ga nasledi i bude četvrta generacija trgovaca u porodici. Oni su već mnogo godina dobro poznati i cenjeni, ne samo u varoši, nego u celom kraju. Legende su se prepričavale još od njegovog dede o poštenju, časti i radinosti Teofilovića. Kada je pomislio da će lagano da se povuče i prepusti poslove nasledniku, poče ono ludilo od ratova, bede i svakakve nesreće. Jedne večeri sin i snaja mu saopštiše da su dobili kanadske vize i da odlaze već za nedelju dana. Dugo je gledao u njih ne shvatajući o čemu oni to pričaju. Kome može da padne na pamet da tek tako napusti svoju kuću, gde su mu se i preci rađali, porodicu, tradiciju, ustaljeni način života, koji je po njemu bio večan i nepromenljiv baš kao i Morava koja je lenjo tekla tu pored varoši. Reč po reč, poče svađa između njega i sina, padoše teške reči, one koje se retko izgovaraju i dugo pamte. Zalud je starac praskao i pretio, sin ga je gledao ravno u oči nepokolebljiv u svojoj odluci. Nakon nekoliko dana otišao je bez očevog blagoslova. Stari Teofilović zabranio je svima u kući da pred njim pominju njegovo ime i nije hteo da čuje nijednu reč o njemu. Znao je da se majka i brat čuju sa njim i da im je rekao kako im je tamo dobro, ali se pravio da ne zna ništa i da on za njega više ne postoji.
Prolazile su godine, a njegova gorčina je samo rasla. Gledao je mlađeg sina koji je bio dobar i poslušan, ali nije u njemu bilo one vatre i vulkanske snage, one smelosti da rizikuje, želje za razuzdanim provodom, za životom, koje je izgleda svom svojom silinom preručio u prvog sina. Zato je ponekad bio osoran i grub prema ovom drugom bez razloga. Znao je to, ali začudo nikada ga nije grizla savest. Smatrao je da je njemu nanesen najveći bol i da i svi drugi moraju bez gunđanja da ispaštaju zbog toga. Posle tri godine žena mu je prvi put sa snebivanjem saopštila da sin želi da dođe, da ih vidi i da se pomiri sa ocem. Nije joj dao ni da završi. Obrecnuo se na nju i rekao joj da mu saopšti, kad već krišom govori sa njim i ne poštuje volju svog muža, da je ta priča za njega završena, da on sada ima samo jednog sina i da mu niko drugi ne treba.
Znao je da je to došlo do njega i da će ga darnuti u živac. Poznavao ga je kao što poznaje sebe, bili su isti. Hteo je da mu nanese bol, da ga kazni za ono što je on njemu uradio, što ga je ostavio zarad nekog, po njemu, boljeg života. Gluposti, mislio je, nema boljeg života nigde gde je čovek stranac. Bez obzira na sve, on je morao da ostane ovde jer je tu rođen i stvoren da živi upravo u ovoj varoši i nigde drugde. Znao je takođe da on tamo nije i ne može biti srećan, ali da se iz ponosa neće vratiti. Nikada.
Proteklo je još neko vreme, a njega je sve više počinjala da plaši pomisao da će umreti a da sina više nikada neće videti. Počeo je da se budi usred noći sa razarajućim bolom u prsima. Tada je ustajao, šetao po dvorištu i dozivao ga gušeći se u suzama. Svi u kući su sa strepnjom i strahom krišom komentarisali te njegove noćne šetnje, dok se on ujutru trudio da opet bude jak, nepokolebljiv i suvereni vladar porodice.
Godine su neumitno tekle, leta su dolazila i prolazila, a on je sve više vremena provodio za stolom ispod starog bagrema leti ili u kuhinji pored šporeta zimi. Sin i žena su ga gledali kako kopni i krenuli su u otvorenu borbu da konačno popusti i dozvoli otpadniku da dođe. Nije više bio tako tvrd kao nekada. Dopuštao je da mu prepričavaju razgovore i pisma, novosti iz njihovog života u Kanadi i njegove pozdrave „svima“. Nije ništa komentarisao ali su znali da guta svaku reč i da krišom čita pisma koja je majka uredno ređala u prvu fioku nathasne u dnevnoj sobi. Jednog dana, dok je severac napolju brijao zaleđena polja a oni sedeli pored peći, on je ne gledajući ni u koga, nego pravo u vrh svoje zažarene cigarete rekao onako, kao za sebe: „Pa neka dođe već jednom, ako hoće da me vidi živog“. Nakon te reči koje su svi čekali toliko godina, ostalo je završeno brzo. Od sina je stigla vest da dolaze početkom leta i da se nada da će ih „sve zateći žive i zdrave“.
I evo, leto je došlo, on sedi ispod bagrema a od susreta sa sinom ga dele samo minuti. Ne zna kako da se ponaša i zato ispija i treću kafu namrgođen i mrk, dok čvrsto steže šake i sakriva ih ispod stola da niko ne vidi kako mu ruke drhte. Senke su već počele da se izdužuju kada je začuo unuka koji se proderao viseći na kapiji:
„Eno ih idu! Idu!“
Odmah zatim naišao je raštimovani zvuk jednog od tri taksija u gradu, a posle toga video je kako se automobil zaustavlja u oblaku prašine, a iz njega izlaze njih troje. Pripremao se za ovaj trenutak i znao je da sada ne sme da zaplače ili pokaže bilo kakvu slabost. U dvorištu je zavladala cika, vriska i opšte veselje. Gledao ga je kako grli majku, brata, kako se pozdravlja sa snajom, diže na ramena bratanaca. Video je kako se sve vrti oko njega, kako je i dalje centar sveta svuda gde se pojavi. Kako širi radost i energiju koja prelazi na druge. Onda su im se pogledi sreli. Sin je spustio dete na zemlju i lagano krenuo prema malom stolu ispod bagrema.
Ostao je da sedi i čeka da mu priđe. Kada je seo preko puta njega nisu se rukovali, samo su posmatrali jedan drugog, svako u svojim mislima. Sin je sa nevericom gledao u starca koga je pamtio kao snažnog i energičnog čoveka, dok je otac zurio u svoj odraz od pre tridesetak godina. Tišina je zavladala u celom dvorištu. Mlađi čovek je skrenuo pogled i pažljivo razgledao dobro poznate stvari. Zamagljenu čašu sa ledenom bunarskom vodom, šoljicu za kafu sa okrnjenom tacnom, kockastu mušemu na mnogo mesta izgorenu žarom cigarete... Oči su mu lutale okolo kao da traži zašta bi mogao da se uhvati. Čovek preko puta njega čvrsto je stezao ruke ispod stola.
„A gde vam je Gara?“, progovori napokon sin.
„Lipsao je Gara. Odavno“.
„Pa, kako?“
„Eh, kako. Bila matora džukela pa lipsala. Eto kako. Zavuko se tamo u dno bašte, nismo ni znali gde je dok ga sutradan neko nije našo kako leži. 'Oćeš da ti pokažem to mesto?“
Ustali su i krenuli kroz nepokošenu travu. Dva čoveka, sa leđa indentična, stajali su na ivici dvorišta dok je stariji pokazivao da je baš na tom mestu, eto, lipsao Gara pre nekoliko godina. Dok je pričao, ruka mu, kao slučajno, dotaknu sinovljevu mišicu, a onda ga u trenutku iznenada zgrabi i zagrli tako snažno i tako silovito kao da ne želi više nikada da ga pusti u taj prokleti svet i kao da hoće da ga zaštiti od svega kao nekada kada je bio mali i kada je ceo život bio pred njima.
Večernji povetarac nailazio je sa Morave a starac je čvrsto držao svog sina. Oči su mu bile suve i nasmejane.