Kako (ne)postati Kanađanka

 Piše: Nebojša Milosavljević

Kako godine prolaze nova sredina, polako ali sigurno, radi svoje. Ljudi se „asimiliraju“ (malo lepša reč za -“foliraju“), menjaju navike, ponašanje, stavove, mišljenja, verovanja... Manje ili više neprimetno dolazi do mimikrije kojom novodošli, poput kameleona, menja kožu i prilagođava se podlozi u težnji da bude neprimetan, odnosno nalik ostalima. Kada bi se gledalo po polovima, videlo bi se da je to izraženije kod žena nego kod muškaraca. Zašto? Đavo bi ga znao, ko će još žene razumeti ? To još pokušavaju samo nabeđeni pesnici i oni koji su sa ženama malo posla imali. Zato, da počnemo sa mužjacima i načinom na koji se oni promene posle, recimo, jedne decenije u emigraciji.
Razlike su više onako kozmetičke prirode, dok suština ostaje manje-više ista. Recimo, pređe se sa „Nikšićkog“ na „Canadian“. U početku malo kisi, ali upornim treningom i jakom voljom ta mala neprijatnost se vremenom prevazilazi i do juče stran ukus postaje familijaran do intimnosti. Zatim, ne gleda se više fudbal kao nekada, ali tu je hokej koji može da uskoči kao zamena. Znam da to nije ono pravo, ali u nuždi čovek svašta radi. Postoje dva tima, publika, sudija, može da se psuje i navija, pa na kraju dođe negde na isto. Onda, promene se kola i to nabolje (od „Yuga“ je sve bolje), i tako malo po malo muškarac izmeni ponešto u svom životu, ali i to samo u slučaju da povećava udobnost. Inače, stare navike i razmišljanja uglavnom ostaju isti, počevši od popodnevnog spavanja pa do pogleda na politiku. Što se izgleda tiče, to je oblast koja trpi najmanje promene jer je većina pripadnika jačeg pola izuzetno zadovoljna kada stane ispred ogledala i ne vidi nikakav razlog da tu nešto menja.

Sa ženama, stvari stoje sasvim drugačije. Emigrantski život na njih tako utiče da su razlike suštinske prirode. I na psihološkom i na fiziološkom planu. Zašto je to tako, ne bih znao da objasnim, ali promene su toliko vidljive da ih je teško ne uočiti. Da se zadržimo samo na fiziološkim tj. spoljnim. Evo, recimo, primer one dame koja u svom rodnom gradu ni po jogurt nije išla nenašminkana i skockana od glave do pete. Naravno, misao koja se ženskom rodu usađuje u glavu od malih nogu da „uvek moraš da budeš doterana jer nikada ne znaš koga ćeš da sretneš„, bila joj je uvek u mislima i nije joj padalo na pamet da prenebegne pravilo koje su poštovale generacije ženskinja u njenoj porodici. Šta se sa njom dešava posle više godina provedenih u Kanadi? Evo kako to obično izgleda po fazama:

Faza 1: Nekoliko meseci nakon dolaska, ta ista dama stojeći jednog jutra ispred ogledala odlučuje da se ne našminka jer je izračunala da bi za tih desetak minuta mogla da nahrani psa, spremi deci užinu za školu i proveri izveštaj sa berze (upravo tim redom). Znači, prvi korak ka tipičnoj Kanađanki je načinjen i tu više nema povratka. Onaj glas malog đavola koji se uselio u njenu glavu odavno joj šapuće kako nema potrebe da se doteruje jer u ovoj džungli ionako nikoga ne može da sretne. Kada je izašla na ulicu u početku se osećala malo čudno kao da je gola, bože me sačuvaj, ali kada je videla da je niko ne zagleda sa čuđenjem se opustila i zaključila da je šminkanje stvarno gubljenje vremena.

Faza 2: Nedugo nakon toga, birajući obuću ruka joj je nekako sama krenula ka ravnim cipelama koje se lako obuvaju i ne stežu nogu. Do skoro nije mogla da zamisli sebe bez visokih štikli, ali kada je napravila nekoliko koraka u espadrilama osetila se nekako lako i oslobođeno, maltene spremna da potrči. Pogledala je svoje noge u ogledalu i malo se stresla jer su sada njeni stubasti listovi bez štikli koji su ih izduživali nekako došli do izražaja, ali je đavolski glasić u njenoj glavi uporno ponavljao: „Ma, ko te vidi, ma, ko te vidi...“ Poslušala ga je ponovo i napravila još jedan korak ka transformaciji. Izašla je napolje i uživala u lakom koraku. Trajalo je to nekoliko meseci, a onda su crne kožne espadrile (crno ide uz sve) zamenjene udobnijim patikama koje se ovde, kako je videla, nose i uz blejzer i suknju. Aleluja.

Faza 3: Jednoga dana gledajući koleginice u kancelariji, na um joj pade spasonosna misao: „Pa šta ja ovde glumim u „Versaćijevom“ kostimu? Koga hoću da fasciniram“? Već sutradan pojavila se u farmerkama i duksu i sa radošću primetila kako je ostale Kanađanke gledaju sa osmehom odobravanja. Dobro je, pomisli, na pravom je putu da postane jedna od njih. Odlučila je da petkom, kada je malo opušteniji dan, dolazi u donjem delu trenerke koji joj odlično stoji.

Faza 4: Pregledajući račune, zapazila je da previše troši na frizera. Eto još jedne loše navike iz starog kraja koju bi valjalo iskoreniti. Bilo joj je pomalo teško da donese tu odluku jer je uvek bila vrlo ponosna na svoju jaku, gustu kosu i na frizuru koju je održavala redovnim šišanjem i feniranjem. Ali kada je još jednom sabrala mesečne troškove i videla koliko daje za to zadovoljstvo, odlučno je našla gumicu i vezala rep. Praktično, lako za održavanje, a ovako kosa baš i ne mora da se pere svakog dana. Ne vidi se.

Faza 5: Ogledalo joj je nekada bilo najbolji prijatelj. Volela je, kada je sama kod kuće, da prošeta gola ispred njega i da samoj sebi oda priznanje. Pažljivo je gledala svoje telo pokušavajući da uoči znake koje je viđala kod drugih žena i sa zadovoljstvom primećivala da se zaista dobro drži. Stezala je kožu na butinama ne bi li zapazila nagoveštaj celulita, ali ništa od toga, sve je bilo čvrsto i zategnuto. Stavljala je olovku ispod grudi i gledala kako momentalno pada na pod. “Svaka čast devojko“,govorila je samoj sebi. Prošle nedelje, kada je muž odveo decu u šetnju, palo joj je na pamet da ponovi isti ritual koji nije upražnjavala već nekoliko godina, još od dolaska u Kanadu. Približila se ogledalu i zamrznutog osmeha gledala u prizor koji se pojavio pred njom. Nije imala poterebe da testira butine. „Narandžina kora“ bila je vidljiva i golim okom, a sa bokova su visile neke naslage nalik na našivene džepove. Odmakla se korak u nazad, pa još jedan i još jedan. Stajala je na kraju sobe i gledala u ogledalo: „Dobro je odavde se skoro i ne vidi“-pomisli. U blagoj panici pronašla je olovku i stavila je ispod grudi. Ispravila se i čekala da čuje kako pada na pod. Međutim, ništa se nije dešavalo, olovka je stajala i dalje. Stavila je zatim flomaster, pa marker, pa selotejp, pa heftalicu... I dalje ništa, sve je stajalo lepo pričvršćeno njenim opuštenim, mekim grudima koje su razroko gledale na dole. Lagano se obukla, sišla u prizemlje i otvorila limenku koka-kole. Polako je ispijala dok je slušala poznati glas: „Ma šta te briga, ko te ovde zagleda“.

Faza 6: „Bože, koliko je moja majka provodila vremena pored šporeta. Život joj je u tome prošao“, često je pomišljala na isteku prve decenije u Kanadi, zadovoljna što ovde postoje tako ukusna gotova, polusmrznuta i smrznuta jela. „Staviš u mikrotalasnu i gotovo, pa neću valjda pored svih obaveza još i da skapavam spremajući ručak“? Sećala se kako je nekada tamo odakle je došla znala da po dolasku sa posla spremi bogatu trpezu, opere sudove, ispegla za sutra i uveče, doterana i sređena cakum-pakum izađe sa mužem u noć. „Bilo je to uzaludno trošenje energije, zato što je sredina to od mene očekivala. Ne, nema svrhe lomiti se tako celog života, žena mora da nađe vremena i posveti se sebi“-meditirala je dalje dok je rukom otresala mrve od čipsa sa krila i pogledom tražila novu kesu.

Faza 7: Stajala je u kadi dok je slušala kako se deca dole svađaju, a muž brunda kako ni u sopstvenoj kući više nema mira. Istuširala se na brzinu i po staroj navici počela da brija noge, kada joj je ruka u pola pokreta zastala. „Zašto? Zašto gubiš vreme i energiju na nešto što je tako malo važno? Ovde zima ionako traje mesecima, stalno si u pantalonama, ko te vidi?“ Đavolak je radio svoj posao i postavljao logična pitanja kojima se nije imalo šta zameriti. Spustila je žilet na ivicu kade i pomislila: „Stvarno, zašto“?

Život je tekao mirno i ravnomerno. Naša dama je polako ali sigurno napredovala u karijeri, sada već potpuno etablirana u ovo društvo. Kada biste je videli na ulici sigurno je ne biste razlikovali od ostalih Kanađanki. Bila je zadovoljna sobom i svojim životom. Postala je i aktivista u društvu za zaštitu crnih medveda, borila se protiv globalnog zagrevanja atmosfere i blagonaklono gledala na brakove osoba istog pola. Jednog dana, vraćajući se kući pogledala je na drugu stranu ulice i videla muža koji je, koliko ona zna, trebao da bude negde na službenom putu. Držao je za ruku mladu ženu koja je elegantno hodala na visokim štiklama zanosno njišući kukovima koji su bili tesno sapeti „Versaćijevom“ suknjom. Devojka se nečemu zvonko smejala dok je iza nje vijorila duga, negovana, tek isfenirana kosa.