Komšija je važniji od brata

 Piše: Nebojša Milosavljević

Glavna soliterska abronoša - Dragica, zastala je na desetom spratu da dođe do daha. Vest koju je nosila bila je suviše vruća i suviše važna da bi gubila vreme na čekanje lifta, pa je od prizemlja gde žive domari Popovići, koji su imali čast da prvi saznaju trač, pa sve do sada jurcala stepenicama od sprata do sprata obilazeći na svakom po dva, tri stana šireći aber brzinom na kojoj bi joj i Rojters pozavideo. Dok joj se boja polako vraćala u lice, razmišljala je još koliko komšija treba da obiđe: “Znači, ostali su još Stankovići, Kangrge, Jovanovići, Radići, Markovići, onda oni novi što se ni sa kim ne druže... Jaoj, pa tek sam na desetom, a ova zgradurina ima više od dvadeset. Bože, kakav dan“.
Vešto je izbegla buljuk malih Somalijaca, koji su vreme provodili u hodniku jer ih je bilo previše da stanu u jednosoban apartman, i zastala ispred stana 1006. Smeškala se unapred zamišljajući Milkinu facu kada joj bude sapštila novost. Pokucala je odlučno i samo što su se vrata otvorila, upala je unutra ne čekajući poziv. Famlijarno je privukla stolicu i pobedonosno pogledala u pomalo zatečenu komšinicu koju je prekinula u gledanju omiljene serije „Ljubav dolazi iznenada“.
„Sestro slatka, nećeš verovati“.
Milka je i dalje zurila u nju, znajući da nikakve reči nisu potrebne. Dragica će joj ispričati ono što je naumila bez ikakvih pitanja i potpitanja, pa joj je ostalo samo da čeka i vidi kakav je biser danas na repertoaru. Lepo je osećala kako joj telom prolazi neka prijatna jeza i sva se primirila u iščekivanju trača u obliku zaslađenog kolača, koji je sigurno i slađi i ukusniji od prepodnevne serije.
Dragica je znala šta se dešava u glavi žene koja je sedela preko puta i nije žurila. Iskusna u ovakvim stvarima, koristila je psihološku pauzu kao efektno i provereno oružje, pustila je žrtvu da čeka još nekoliko trenutaka, a onda kada je videla da Milkine usne nemo podrhtavaju u iščekivanju, izbacila vest kao iz topa:
„Maja ima švalera!!“
„Crna Dragice, šta pričaš! Ne mogu da verujem. Ona Maja sa četvrtog?“
„Evo, ovoga mi krsta, ne pomerila se s mesta, dabogda mi oči ispale sad na ovaj sto ako lažem“.
„Pa kako, misim zašto, ’oću da kažem kada, u stvari – ko?
Dok se Milka davila u bujici pitanja koja su navirala, ophrvana sa jedne strane nevericom a sa druge radošću što je čula takvu stvar o onoj naduvanoj Maji koja ju je nekako uvek gledala sa visoka, Dragica se zavalila u stolicu i sa pobedonosnim osmehom posmatrala efekat koji je upravo proizvela. Osećala je skoro čulno zadovoljstvo, i ovaj trenutak je za nju bio duševna hrana. Lagano je obrisala uglove usana palcem i kažiprstom, spustila tonalitet i glasom sveznajućeg počela da iznosi svoju teoriju kao da objašnjava zaostalom detetu:
„Mila moja, ovako je bilo. Ti znaš da ja ne volim da zabadam nos u tuđe stvari, ali ovo nije moglo da mi promakne. Dakle, ta svetica ti se spanđala sa onim našim rial estejt agentom, što ga je onaj mučenik od njenog muža, koji radi od jutra do sutra da bi se ona modirala, pozvao da se dogovore jer jadnik planira da kupi kuću. Elem, dođe on i izgleda da se dobro dogovorio, ali ne sa njim nego sa njom. Vidim ja, počeo on svaki dan da parikira ovde. Šta ima on da parkira ovde, pitam se ja? Tek, ne lezi vraže, jednog dana ja slučajno okrenula onaj kanal na televiziji što možeš da gledaš ko ulazi i izlazi iz zgrade, kad ona samo što je odvela decu u školu, eto ti ga on. Tako i sutra, tako i drugi dan. Dođe u devet, ode u 12. Tačan k’o Švajcarac. Sretnem ga ja jednom, pa onako usput kažem: ,, Vi nas baš često posećujete u zadnje vreme“. A on kaže da mora jer dolazi na konsultacije. Cvrc Milojka, otkad se to zove konsultacija, majke ti?“
„Au, ženo, šta mi napriča. Pa, kad sam ja slepa kod očiju, vidim ona šmizla u zadnje vreme sve se onako uvija kad hoda, podigla nos do nebesa, pa menja garderobu svaki čas, iz minića ne izlazi“.
„Jeste, minić, a kapilari popucali, bože me sačuvaj. Kako je nije sramota?“
„Pa ona da zna za stid ne bi to ni radila, žali bože onu decu i onog poštenog čoveka što radi ko crnac...“
Pošto su još nekoliko minuta secirale komšinicu do u sitna crevca, analizirajući svaki detalj njenog ponašanja, zahvaljujući bogu što nisu takve, Dragica je iznenada ustala i krenula prema vratima. Setila se još koliko stanova mora da obiđe, a ni Milka joj više nije bila interesantna jer je iznenađenje prošlo i više nije bilo razloga za duže zadržavanje. Izljubila ju je na rastanku, onako u vazduh, obećala da će uskoro da joj donese recept za londonske štanglice i žurnim korakom krenula prema dvanaestom spratu. Jedva je čekala da vidi facu one Mare Stanković kada joj saopšti ovu bombu.
Milka je još dugo sedela gledajući u jednu tačku, uopšte ne primećujući da se serija „Ljubav dolazi iznenada“ odavno završila.

U isto vreme na petom spratu

Dragoslav i Zoran sede već treći sat za stolom u dnevnoj sobi. Komšije su, vrata do vrata, i već je prešlo u tradiciju da zajedno „ubiju dan“ što bi rekao Zoran. Ispred njih je flaša jeftinog viskija. Kako vreme prolazi i njihovi sastanci postaju svakodnevni, tako sve manje pričaju a sve više piju. Obojica su bez posla.
„I šta kažeš, majke ti, onaj Vlada sa trećeg sprata opet promenio firmu“, prekida tišinu Dragoslav, pomalo zaplićući jezikom i čkiljeći prema sagovorniku.
„Jes’ brate, opet. I to, kažu, otišao na platu od osamdeset ’iljada, pa ti vidi brajko moj“, odgovara Zoran lagano sležući ramenima.
„Pa, jel’ ima pravde na ovom svetu, sve ti živo jebem, jel’ ima pravde na ovom svetu, pitam ja tebe. On mlati pare a ja sedim ovde i ovako ko neki, kako bi reko... Jel’ ti znaš uopšte šta sam ja bio, kakva, mislim, faca, kakav potencijal i uopšte, kako bi reko, marka, i sad da doživim da me on prepiša“.
„Pa šta meni pričaš, jarane, pa ti ne znaš šta sam ja bio, kakve sam pare zarađivo, kleli se u mene u firmi. Ali imam i ja svoj ponos, ne može tako, mislim, ima granica ispod koje ja ne idem. Ne, nikako.“
„Ajde, živi bili pa videli, neće ni on dugo. I njemu ima da se smrkne, pazi šta ti govori Dragoslav. Kažem ja tebi...“
„Ne, ja tebi kažem, ima da padne nema tu boga. Gotov je. Ja tebi to kažem“.
„A onda će da dođe ovde kod nas na čašu viskija, je l’ tako druže?“
„Apsolutno i sigurno, to ja već vidim, ali znaš šta?“
„Šta?“
„Neće biti, jer smo mi već sve popili!“
Dugo je njihov smeh, prekidan duvanskim kašljem, odzvanjao pustim hodnikom. Sipali su još po jednu i nazdravili komšiji koji će se uskoro strmoglaviti jer tako mora da bude i tu boga nema.


U isto vreme na četvrtom spratu

Domar Popović je naslonjen na vrata Majinog stana priljubio jedno uvo baš pored špijunke pokušavajući da čuje šta se dešava unutra. Pored njega je stajao usisivač, za svaki slučaj, ako neko naiđe da ga ne uhvati u šteti. Napinjao se iz sve snage, ali badava. Čuo je muški i ženski glas, ali nije mogao da razazna šta pričaju, a po tonu nikako ne bi rekao da vode ljubav.
„Ajde, navali mamlaze šta čekaš. Vidi njega, došao čovek i priča li priča. Ko neka tetka, ne pada mu na pamet da uradi nešto. Ih, što nisam ja unutra, videla bi ona...“
Šta bi Maja videla nikada nećemo saznati jer Popović nije uspeo da završi misao. Na stepeništu su se začuli koraci, i on je brže-bolje zgrabio usisivač i krenuo prema liftu. Razmišljao je šta da kaže ženi a bilo mu je nekako glupo da se vrati praznih ruku. Reći će joj kako je više od pola sata slušao dahtanje, stenjanje, vrištanje, i uzdahe ove pohotljivice. Možda bi mogao i da doda kako je ona rekla njemu ovo, a on njoj ono.
Lift je već stigao do prizemlja a on još uvek nije mogao da sklopi priču jer nikako da se seti šta se ono beše govori u tim trenucima. Ipak, setiće se do večeras. Pozvani su kod Kangrge na četrnaesti, a kad si među ljudima treba nešto i pričati.


Malo kasnije tu odmah u parkiću pored zgrade

Gospođa Naumović, tek pristigla iz Čačka, sa uživanjem je gledala unuke kako se pentraju po toboganu. Bilo joj je prijatno da gleda tu zdravu decu, lep park i da udiše svež vazduh. Srećni su ovi ljudi ovde, pomisli. Mir, sređen život, sigurnost. E, šta bi radili da su tamo ostali... Te njene misli prekinu Dragica koja u redovnom obilasku „parohije“ nikako nije zaobilazila dečje igralište jer se tu uvek može sa nekim popričati i razmeniti koja korisna informacija.
Nakon učtivog predstavljanja i male razmene misli o lepom vremenu, gospođa Naumović blago pogleda Dragicu ganuta njenom rečitošću i reče: „Znate gospođo, neobično mi je drago što moja kćerka i zet žive u zgradi u kojoj ima toliko naših ljudi. Vrlo sam srećna što čujem od vas da se družite i pomažete jedni druge. Zar to nije divno. U belom svetu naći nekog svog i bliskog.“
„Pa to vam i pričam gospođo. Ja uvek kažem - komšija je važniji od brata. Evo, ne pomerila se sa ovoga mesta ako lažem“.