Akademik Dragoslav Mihailović

Kolonijalna Srbija

Ovo zasluženo, ili nezasluženo breme ćemo nositi kao nezaboravnu i nezaobilaznu moralnu stigmu. Nema i neće biti milosti za nas na ovom parčetu Evrope ni u sadašnjosti ni u budućim decenijama. Imenica Srbin će i dalje u celom svetu imati značenje najveće poruge, kaže čuveni pisac
 

 Piše: Nebojša Milosavljević

Najveći živi srpski pisac, autor knjiga koje su ostavile neizbrisiv trag u našoj knjiže-vnosti („Petrijin venac“, „Kad su cvetale tikve“, „Čizmaši“, „Goli otok“...), bivši zatočenik najgoreg komunističkog kazamata i čovek koji je imao tu „čast“ da lično J.B. Tito zabrani predstavu rađenu po njegovoj knjizi, objavio je novu knjigu pod nazivom „Vreme za povratak“. U njoj su sadržana razmišljanja, članci i govori zabeleženi u poslednje dve godine u kojima se autor osvrće na stanje u današnjoj Srbiji, neophodnu reformu jezika i situaciju u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Tekst je izazvao burne reakcije, što i ne čudi jer Mihailović već decenijama bez ustezanja govori ono što misli i stoji sam na vetrometini bez obzira na cenu takvog stava.

Fatalna ideja jugoslovenstva

Kada je počeo sunovrat Srbije i ima li šanse da se on zaustavi?
- Pre skoro jednog veka smo, sa samoubilačkom glupošću, zaključili da je za istoriju zanimljivije ako prestanemo da budemo ono što jesmo i krenemo da postanemo ono što nismo. Još smo, već posle prve kataklizme - a njih je bilo više - izmislili da nas je u nesreću neko gurnuo. „Velike sile su nas prisilile“- dovikuju nam istoričari, a za njima trče i svi ostali. Zašto ni u jednoj istorijskoj čitanci ne stoji, jasno i glasno, da smo se i 1914. i 1918. i svih drugih godina u dvadesetom veku - prevarili? To nam je nužno za izlečenje, ukoliko uopšte želimo da se izlečimo.
Često ističete da je ideja o Jugoslaviji kao zajedničkoj državi, bila fatalna za Srbiju.
- Jugoslovenska državna zajednica, u koju je srpski narod ulagao životvorne nade kroz čitav XX vek i za čije je ostvarenje Srbija bahato žrtvovala više od četvrtine, neki kažu i punu trećinu, svog stanovništva, a to je bio onaj njegov najvitalniji deo, srušila se devedesetih godina u lomu i dimu krvavog građanskog rata. I uz sve naše iluzije, ne možemo od sebe sakriti da se ovo desilo zbog neslaganja drugih jugoslovenskih naroda da žive sa nama. Moramo priznati da za te strašne događaje mi snosimo nemali komad odgovornosti. U času kada se morala okrenuti sebi i demokratskom načinu unutrašnjeg života, i kada je za to pred sobom imala otvoreni put, Srbija je pregla da silom odbrani dve promašene i izgubljene državne koncepcije - Jugoslaviju i socijalizam. Od njih dveju, ne može se izabrati koja je promašenija i tragičnija.
Sve nas to košta a, po svemu sudeći, koštaće nas još dugo.
- Srpska država, bude li opstala, a i to je u ovom trenutku možda u pitanju, može da bude osuđena od međunarodnih sudova na plaćanje višedecenijskih ratnih reparacija pojedinim bivšim jugoslovenskim zemljama kao uhvaćena agresorska država. Sve ćemo to u budućim decenijama i vekovima, zaslužili ili nezaslužili, nositi kao nezaobilaznu i nezaboravnu istrijsku i moralnu stigmu. Nema i neće biti milosti za nas na ovom parčetu Evrope ni u sadašnjosti, ni u budućnosti. Imenica Srbin će i u sledećim decenijama u celom svetu imati značenje najveće poruge.
Koliko je ideja jugoslovenstva danas živa u Srbiji?
- Nesumnjivo je da ta ideja i danas postoji i da i dalje deluje pogubno na Srbiju. Počevši od predsednika vlade Vojislava Koštunice, pa do urednika najvećih glasila, od kojih je malo ko Srbin iz Srbije, ideja o nekakvom zajedničkom suživotu i dalje živi. Jugoslovenstvo je izazvalo i okretanje glave od naših unutrašnjih teškoća. Baveći se drugima, mi nemamo vremena za sebe. Jugoslovensko raspoloženje u narodu i inteligenciji, iako je država sa takvim imenom propala, i spremnost da se ona u mrtvačkom sanduku brani i oružjem, kao da to ne podrazumeva nasrta-nje na one koji to neće, mentalno nije bilo daleko od maloumnosti.

Što južnije to tužnije

U najnovijoj knjizi značajan deo posvećujete pitanju jezika, odnosno neophodnosti reforme srpskoga književnog jezika.
- Kao član Srpske akademije nauka i umetnosti, već više od dve decenije bezuspešno pokušavam da ubedim njeno Odeljenje jezika i književnosti, pa time i nju samu, da je radi dobrog rada potrebno u izvesnoj meri bolje prilagoditi jezičku naučnu politiku stanju naroda u Srbiji. Prvi put u predavanju decembra 1981, drugi put 1984. a zatim u više navrata uzgredno i u nastupima na skupštinama Akademije, tvrdio sam da je jezička politika Srbije, formirana u XIX veku, kroz čitav XX vek imala u vidu područje Jugoslavije, a od srpskih zemalja pre svega Crnu Goru i donekle Hercegovinu, pri čemu je Srbiju, iako je ona organizator i finansijer te politike, zapostavljala.
Pominjete podelu na novoštokavski i staroštokavski.
- Na dijalektološkoj mapi onoga što se pre dvadesetak godina zvalo uža Srbija, ocrtavaju se podele na dva krupna područja. Prvo, uslovno nazvano novoštokavsko ili vukovsko, obuhvata Beograd, mada u njemu većina stanovništva potiče sa juga, i zapadnu Srbiju, i drugo starije štokavsko ili kako ga lingvisti nazivaju - starije novoštokavsko područje. Upravo to područje sa preko 3,2 miliona stanovnika koji čine 56 odsto srpske populacije i sa tri velika dijalekta je ono sa čim vukovska jezička reforma ne računa i oduvek je potpuno isključeno iz književnog jezika. Možemo bez kolebanja reći da se na novoštokavskom području govori bolje i lepše, odnosno da mi, staroštokavci, govorimo nepravilnije i ružnije, ali može se zapaziti i to da je gledanje nauke na staroštokavsko područje veoma nepravedno. Ne može se samo tako zanemariti jezik kojim govore Srbi u Kruševcu, Kraljevu, Kragujevcu, Nišu, Vranju, Ćupriji, Jagodini...Jer najveći deo istorije srpskog naroda ostvaren je upravo ovde, te je i nauka o jeziku možda morala svoje težište da potraži tu gde se istorija i stvarala i za koju su date najveće žrtve. Netrpeljivost nauke o jeziku prema srbijanskim dijalektima, kao da još živimo u XIX veku, ima mnogo teže posledice, i kulturološke, i moralne i civilizacijske.

I literatura stvarana na tom jeziku često je puta bila marginalizovana i potcenjena.
- Još posle Prvog svetskog rata teško su diskvalifikovani, i jezički i etički, Borisav Stanković, Dis, Momčilo Nastasijević. Posle Drugog rata, za vreme titoizma, kada su političke diskvalifikacije u književnosti predstavljale redovan posao vlasti i jedine partije i sipale na sve strane, ipak su nekako lakše birale ovu, staroštokavsku teritoriju. Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Milisav Savić, Živojin Pavlović, Ivan Ivanović, Vidosav Stevanović, i dosta drugih poreklom odavde, takoreći stalno su bili na dnevnom redu duhovnih policajaca, koji su slatko srkali sa jezičkih predrasuda. Ovi pisci su se uvek pre drugih nalazili na spiskovima tzv. crnog talasa u književnosti, seljačke literature, populizma, nacionalizma.
Značajnu ulogu u tome odigrali su i postmodernisti.
- Deo predrasuda savremenog postmodernizma, koji voli da stvaraoce poreklom sa dijalekatskog područja prikazuje kao znojave primitivce koji đuskaju i pevaju sa obnaženim pevačicama turbo-folk muzike u nekoj kafani na južnoj pruzi , takođe bi, po mom mišljenju, mogao da proističe iz jezika. Postmodernisti i dele književnost na gradsku i seosku, pa su pisci poreklom sa staroštokavskog terena, dabome, seljaci, a oni gospoda, doduše na majku pomalo brkati i u očevim prtenim opancima. Ovi zaboravni nekadašnji učenici komiteta SK i današnji vedri nastavljači ideja druga Tita, u literaturi i drugde, ovim piscima često dele packe kao nacionalistima, a i svakojake druge.

Nametnuta elita

Vaša reč na redovnoj Godišnjoj skupštini Srpske akademije nauka i umetnosti u junu prošle godine, naišla je na brojne komentare. O čemu se, zapravo, radi?
- Govorio sam o onome o čemu govorim već dugo godina, a to je zabrinutost za Srbe i Srbiju kao njihovu državu. Rekao sam da nijedan narod koji vodi računa o drugima, a prema sebi je nebrižlljiv, ne može opstati. Za još veću nevolju, jedina srpska zemlja na Balkanskom poluostrvu koja ima sposobnost da kako-tako štiti čitav srpski narod upravo je Srbija. Srbi bi mogli da prežive sve druge bitke, ma koliko one bile tragične, osim gubitka Srbije. Kakav god bio, jedino u Srbiji živi narod koji je nužan za opstanak svih Srba i on se ne može zameniti nikojim drugim, kao što to, nudeći se, priželjkuju rasistički nastrojeni Crnogorci. Sa nestankom Srba u Srbiji nestali bi i ostali Srbi na Balkanu.

Kakav je danas odnos Srba iz Srbije i tzv. prekodrinskih Srba?
- Pripadnici našeg naroda rođeni preko Drine i Save koji danas žive u Srbiji nadgornjavaju se sa Srbijancima kao sa najgorim neprijateljima. Vodeći računa jedino o foteljama u koje su uskočili - što su, priznajmo, kao prezaštićeni, često postigli i na nedoličan način - a nikako i o poslovima koje na tim mestima moraju da obavljaju, oni u koječemu prosto vuku Srbiju u nazadak i propadanje. Nikako ne smemo zaboraviti da su u XX veku u najveće nesreće Srbiju naterivali, uz Hrvata Josipa Broza, kriptocrnogorci Aleksandar Karađorđević i Slobodan Milošević. Ali, ma koliko se nesrbijancima činilo da bi im sudbina na ovim prostorima bila srećnija bez Srbijanaca, to se neće dogoditi. Srbe je na Balkanu pre svega očuvao srbijanski opanak sa kljuncima, ma koliko god on nekima izgledao blatnjav i smrdljiv.
Kod mnogih vlada uvreženo mišljenje da nesrbijanci predstavljaju elitu srpskog naroda i da je to navodno zasnovano na naučnim osnovama.
- Dva krupna čoveka srpske nauke dovela su Srbiju u XX veku u intelektualnom pogledu u velike nevolje. To su, naravno, bili Jovan Cvijić i Aleksandar Belić. Obojica su se u svojim naukama trudili da se dodvore jednom samodržačkom kralju i obojica su nastojali da osnovicu države koju je on želeo da ovekoveči pronađu u njenom zemljopisnom središtu. Ne treba mnogo ni nagađati da su to središte oni videli u blizini Crne Gore i Hercegovine. Ne ulazeći u pitanja balkanske antropologije, u kojoj su najviše Cvijićeve ocene dobili pripadnici naroda koji takve ocene ne zaslužuju i koji više ne žive sa nama, ja bih rekao da srpska država takvu nauku treba da uputi na izdržavanje onima za čije dobro radi.
Govorili ste i o „tajnom ratu“ SANU protiv Srbije.
- Ovaj tajni rat protiv Srbije u ime Srpske akademije nauka i umetnosti vodi njeno Odeljenje jezika i književnosti. Glavnu reč u tom ratu vode četiri njegova uvažena člana - Matija Bećković, Milka Ivić, Predrag Palavestra i Nikša Stipčević - dok ostali gledaju i ćute. Dvojica akademika od navedeno četvoro, Bećković i Palavestra, pripadaju i Dvorskom savetu dinastije Karađorđevića, koja je po tradiciji projugoslovenska i od toga, izgleda, ne može odustati. Stoga smatram da on u našoj Akademiji ne bi smeo da ima ulogu koju sada ima.
U čemu se, konkretno, sastoji taj rat?
- Raspadom doktrine srpskohrvatskog jezika najviše je pogođena središnja Srbija čija je većina od 56 odsto stanovnika ili 3,2 miliona žitelja, u zajedničkom jeziku bila gurnuta u dijalekt. Moglo bi se reći da su se tako zavidljivi poluistorijski delovi našeg naroda osvetili onima koji su, ginući, stvarali istoriju. Pošto ih je obeležila, srpska lingvistika narečjima u Srbiji više ne posvećuje nikakvu pažnju. Sa stvaranjem hrvatskog, bošnjačkog i crnogorskog jezika na tlu nekadašnjeg srpskohrvatskog, kojim će se jezikom odsad služiti većina u Srbiji? Ili će možda biti bolje da tu masu otfikarimo i prepustimo drugima? Jezička nauka nastavlja da se, na račun Srbije, bori za propalu doktrinu jedinstvenosti, i dalje je nazivajući srpskohrvatskom. Tako će ispasti da će se u Srbiji ne samo vukovska manjina nego i omalovažavana dijalekatska većina služiti jednim ocrnogorčenim jezikom koji će se još nazivati nepostojećim srpskohrvatskim. Ova promašenost se naročito vidi u Akademijinom Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, za koji je akademik Predrag Palavestra rekao da će poslužiti za stvaranje drugih rečnika.
Gde vidite razlog za ovakvu situaciju?
- Možda razloge treba tražiti u činjenici da tri četvrtine Akademijinih članova ne potiče odavde, pa njima, koji o svojoj postojbini verovatno neguju neka uobraženja, sadašnja zemlja izgleda neugledna i slabija? Makar i sasvim skromno poštovanje za tle kojim danas hode, koje mi vidimo među najlepšima u Evropi, a ne samo neprekidno osvrtanje ka krajevima odakle potiču, sigurno bi vodilo većem dobru za sve nas, pa i boljoj sigurnosti i za ove ovde i za one koje su negde ostavili. Nije mi ni na kraj pameti da potenciram bilo kakve podele i da srpski književni jezik uguram u neki srbijanski dijalekatski gunj. Samo govorim o tome da je nestvarno očekivati da će Srbija, u jeziku i drugde, više voleti neku drugu srpsku zemlju nego sebe samu.