|
|
|
Les Drajsdel, autor spomenika na Nijagarinim vodopadima |
|
Bitka za Teslu |
|
|
|
Meseci napornog rada u ambaru na farmi pored Hamiltona doneli su na svet
skulputuru koju mladi vajar može da potpiše kao svoje životno delo |
|
Tekst i foto: Nebojša Milosavljević |
|
 |
|
|
Postavljanjem spomenika Nikole Tesle tik pored Nijagarinih vodopada
materijalizovao se san generacija Srba koji su se na taj način odužili
velikom sunarodniku, ali je to ujedno značilo i ostvarenje sna vajara Lesa
Drajsdela (40) čije je rešenje pobedilo na konkursu i koji je dobio šansu
da se ovim delom upiše u besmrtnike.
Nekoliko dana nakon svečanog otkrivanja biste, kada se prašina koju je
podigla euforija koju sa sobom nosi ovakav događaj malo slegla, i kada su
se emocije lagano stišale, susreli smo se sa Lesom tamo gde je proteklih
godinu dana proveo najviše vremena bijući bitku za Teslu, boreći se sa
glinom, gipsom i bronzom, izvlačeći iz tih materijala svoju misao i
udahnjujući dušu velikom vizionaru.
Istorijski ambar
Nadomak Hamiltona se nalazi farma čiji je ambar Les odabrao za pozornicu
stvaranja ovog dela iz prostog razloga što je njegov svod bio dovoljno
visok za nesmetano ostvarenje čitave zamisli. Farma je, inače, vlasništvo
Andree Dreger, vajarove asistentkinje i desne ruke, žene bez čije pomoći
nije mogao ni da se zamisli završetak ovako velikog projekta. Tiha,
diskretna i uvek nasmejana, Andrea će dobrovoljno podeliti sudbinu svih
pomoćnika velikih umetnika: ostaće u večitoj senci i samo će oni i niko
više znati koliko su truda, napora i znoja uložili u nastanak nečega na
čemu će stajati samo autorov potpis.
Ipak, oboje deluju srećno i zadovoljno. Iscrpljeni, kao nakon duge trke,
ali i opušteni zbog dobro obavljenog posla, nude da prvo obiđemo farmu i
vidimo njihove četvoronožne ljubimce.
|
Les i Atikus |
Tesla na ocilima |
|
Kompanija "Danor Construction" iz Toronta, koju predvodi Danilo Račić, postavila
je betonsko postolje na kojem počiva spomenik Nikoli Tesli. Naravno, celokupan
rad i materijal su donacija ove firme, a radnici su u dno temelja dok je beton
još bio svež ucrtali ocilo sa četiri "S", tako da će bista ostati zauvek da
stoji na ovom prepoznatljivom srpskom heraldičkom znaku. |
Krećemo prema ograđenim koralima gde se na pašnjaku baškari nekoliko konja. Njištanjem
se prvo oglašava prelepi vranac Atikus, koji kao da se raduje gostima. Tu
su još i nekadašnja trkačica Jupiter, beli Arapin karakteristično
podignutog repa i dosadni London koga ostali baš i ne „mirišu“ previše.
Dok se Atikus, koga uzgred budi rečeno niko nikada nije uspeo da uzjaše,
namešta znajući da će kao Lesov ljubimac dobiti turu timarenja, vajar
započinje priču o radu na spomeniku Nikoli Tesli:
- Moja prva zamisao, čiji je nacrt i pobedio na konkursu, bila je da
naučnika tog formata uhvatim u pokretu, u dinamičnom nastajanju njegove
ideje, u vrtlogu emocija koji sa sobom nosi stvaranje. Pročitao sam negde
da je u šetnji budimpeštanskim parkom, Tesla maltene u jednom potezu
svojim štapom nacrtao skicu AC motora, i to mi je poslužilo kao kamen
temeljac na kome je i nastao ovaj spomenik.
Vraćamo se u ambar, gde na priručnoj, grubo izgrađenoj tezgi stoji jedan
odlivak Tesline glave u bronzi. Priča o nastanku biste nastavlja se na
mestu gde je urađen najveći deo posla.
- Nakon obaveštenja koje smo dobili od ljudi iz srpske crkve na Nijagari
da je moje rešenje dobilo zeleno svetlo, usledili su meseci napornog rada,
odnosno „bitke za Teslu“ kako sam nazvao taj proces stvaranja. Radi se,
naravno, prvo u glini, pa u gipsu i na kraju odlivak u bronzi. Vajarstvo
nije samo ideja iz koje će izaći spomenik. Ono podrazumeva i težak fizički
rad - krv, znoj i suze. Bilo je dana kada su nam se ruke bukvalno mrzle,
jer je ovoliki prostor nemoguće zagrejati, kada smo mislili da nećemo
stići da završimo na vreme i kada smo u panici radili i noć i dan. Bilo je
noći kada je grmelo i sevalo, ali najteže je bilo tokom zime - kaže Les
Drasdel.
- Ipak, spasila nas je šljivovica koju su nam donosili Srbi sa Nijagare -
dodaje kroz smeh Andrea Dreger.
- Spomenik Nikoli Tesli je zbog svojih karakteristika više nego zahtevan.
Ima mnogo detalja na koje treba obratiti pažnju, puno sitnica koje odnose
ogromno vreme da bi bile završene, zatim su tu šavovi varenja koji morali
da budu urađeni na poseban način... Interesantno je da sam lice, koje
obično vajarima predstavlja najveću muku, uradio za samo dva dana, tako
reći u jednom potezu.
Uporonost i strepnja
Kako se rad približavao kraju, tako su Les i Andrea postajali sve
nervozniji jer je uskoro bistu, koja je rađena iz tri dela, trebalo
spoijiti na postamentu i tek tada dobiti pravu sliku o urađenom poslu.
Srpski model |
|
- Kada sam počeo da vajam bio mi je potreban modela za poziranje. Tražili smo
čoveka Tesline građe, visokog i mršavog, i Andrea se setila da u školi njenog
sina radi nastavnik koji odgovara ovom opisu. Odmah smo ga kontaktirali i on je
bez premišljanja pristao da nam pomogne. Ono što je najinteresantnije jeste da
se ispostavilo kako je on poreklom Srbin. Zove se Nikola Glumac. Nas dvojica smo
se sprijateljili i kasnije provodili sate u razgovoru. Sa iznenađenjem smo
zaključili da smo pohađali isti univerzitet, da vozimo istu marku automobila, da
nam se psi isto zovu... - priča Les Drajsdel. |
- To je bio vrhunac svega što smo do tada uradili. Moram da kažem da sam
do poslednjeg trenutka strepeo kako će sve ispasti jer sam znao da postoji
opasnost da, na primer, njegov štap ne bude nacentriran na tačno određeno
mesto i to onda odvlači celu figuru u stranu. Odahnuli smo kada je sve „leglo“
onako kako treba i kada se Tesla ispravio ispred Nijagarinih vodopada.
Ipak, ni to nije bio kraj. Trebalo je pristupiti bojenju, odnosno davanju
„isforsirane patine“. To se radi specijalnim postupkom nanošenja
hemikalija koje se suše otvorenim plamenom. Morali smo da obezbedimo
osvetljenje i provedemo celu noć pred otvaranje kako bismo završili i taj
deo - objašnjava Drajsdel.
- Prvo nanošenje boje nije uspelo. Teslina kosa povukla je na zeleno, a
lice mu je poprimilo crvenkastu nijansu tako da je ličio na američkog
Indijanca. Morali smo sve ispočetka, i tada smo ustanovili da nam
nedostaju sprej-boce. Otrčala sam panično do jedine prodavnice, neke
samoposluge, koja je u to doba bila otvorena i tražila da kupim te
prskalice. Rekli su mi da oni to ne prodaju, a mene samo što infarkt nije
pogodio. Sela sam na pod i sa suzama u očima rekla da ja odatle ne izlazim
dok ne dobijem ono što hoću... Verovatno su pomislili da imaju posla sa
malo poremećenom osobom, pa su otrčali do magacina i volšebno pronašli
nekoliko flaša sa pumpicom na vrhu - danas opušteno priča Andrea.
Sve ostalo je istorija. Spomenik je svečano otkriven 9. jula uz prisustvo
mnogih uglednih zvanica, bilo je dosta govora i aplauza, narod je hteo da
se slika pored Tesle, a u celoj toj gužvi nekako sa strane stajao je čovek
koji je skoro celu godinu pre toga vajao, klesao, vario, ispravljao,
glancao... da bi na kraju dobio ono što je zamislio: Bistu Nikole Tesle
uhvaćenu u koraku, u naponu stvaranja koja stoji tik pored velikih
vodopada tamo gde je veliki vizionar zamislio i uspeo da uhvati do tada
neukrotivu snagu prirode.
- Još uvek imam malu tremu, tako da nakon otkrivanja nisam otišao da na
miru vidim kako to sve izgleda. Ipak, znam da ću uskoro otići i provesti
nekoliko sati nasamo sa njim. Nas dvojica imamo mnogo toga da kažemo jedan
drugome - kaže Les Drajsdel. |
|
Čiode,
jul
2006. |
|
|
|
|
|
