|
|
|
Ana Čukić, zvezda Cirque du Soleil |
|
Čarobni ples sirene |
|
|
|
Drago mi je što mogu da budem ono što jesam, bez straha od sudija i ocena,
da učim od drugih i da istražujem nove puteve samoizražavanja, kaže
nekadašnja vrhunska sportiskinja u sinhronom plivanju koja danas dobija
još burnije aplauze kao član čuvenog kanadsko-francuskog cirkusa |
|
Piše: Suzana Sudar |
Photo Courtesy by Cirque du Soleil |
|
 |
|
Photos by Brian Brown
Costume by Dominique Lemieux |
|
|
Njeno radno mesto je bazen, a radno odelo - kupaći kostim, raskošan i
neobičan. Šminka je obavezna. Njeno radno vreme je od 5 p.m. do 12.30 a.m.
od srede do subote.
Ana Čukić se bavi sinhronizovanim plivanjem i jedna je od 85 članova
Cirque du Soleil koji nastupaju u predstavi „O“ u hotelu Bellagio u Las
Vegasu. Dva puta za veče, gledalište koje je uvek ispunjeno do poslednjeg
mesta bez daha prati devedesetominutni šou neverovatne koreografije sa
igračima, akrobatama, klovnovima i plivačima.
Život u bazenu
Da biste uradili intervju sa Anom, kao i da biste objavili njene slike,
potrebna je specijalna dozvola. Kada nju dobijete, ima još formalnosti
koje morate da obavite. Brižit daje zeleno svetlo Kjari, koja onda pozove
En da zakaže intervju. Onda En vraća poziv Kjari da se dobiju dozvole za
fotografije i tako u krug. Ako ide sve po planu, Brižit ne mora da
interveniše. U toku intervjua uvek je prisutan neko iz Cirque du Soleil,
čak i ako ga radite putem telefona jer je razgovor dozvoljen isključivo
preko spikerofona.
- Takva je procedura i u ugovoru koji sam potpisala moram da se držim
pravila kuće u kojoj radim i od koje živim - kroz smeh kaže
tridesetogodišnja Ana.
Rođena je u Beogradu, ali su se njeni roditelji preselili u Toronto kada
je imala nepunih godinu dana. U svet sinhronizovanog plivanja ušla je,
kako kaže, sasvim slučajno, kada ju je majka greškom upisala u
porfesionalni klub umesto na rekreaciju.
- Imala sam 11 godina i treneri su smatrali da imam prirodni talenat za
ovaj sport, pa su me ohrabrili da nastavim sa usavršavanjem. Počeli su da
pristižu i dobri rezlutati, a koliko sam ulagala ja, ulagali su i moji
roditelji od kojih sam imala bezrezervnu podršku.
Iako je sa timom Kande osvojila zlatnu medalju na Svetskom juniorskom
prvestvu sveta, Ana priznaje da nikada nije razmišljala o nekoj velikoj
sportskoj karijeri.
- Kada uđete u svet takmičenja pred vama stoji određeni cilj i vi idete
idete ka njemu. Ja sam bila okupirana sportom, trenirala sam svaki dan i
ostalo mi je malo vremena za život izvan bazena. Mislim da je to uticalo
na moje odrastanje jer je previše sve zavisilo od nekog drugog . To se
odrazilo i na moje samopouzdanje.
Nakon sedam godina teškog drila i šestočasovnih svakodnevnih treninga,
dobila je punu sportsku stipendiju i upisala studije na Ohio State
University.
- Boravak na koledžu dao mi je vreme da izrastem i oformim svoju ličnost.
Uživala sam dok sam bila deo te školske kolektivne energije i sportskog
duha - priseća se Ana, koja je kao student osvojila prestižnu titulu
najboljeg univerzitetskog sportiste SAD u plivačkim disciplinama.
Čekanje se isplatilo
Ali, ni to nije bilo dovoljno da donese odluku da nastavi sa plivačkom
karijerom. Diplomirala je kriminologiju i sociologiju i, kako kaže, nije
znala šta će dalje.
.JPG)
Beograd |
|
- Mnogo putujem i kad god mogu odem u Beograd. Tamo mi je uvek lepo, okružena sam svojom rodbinom i nekako mi je srce na mestu. Baš sam pre mesec dana bil u poseti i još sam puna utisaka. Naravno, ako šta znam da ću imati u Beogradu to su izlasci, kao što je provod na splavovima, to nijedan grad nema. Naš narod stvarno zna da se veseli iako teško žive, to ne može da se sakrije i zbog toga sam bila tužna jer sam upoznala mnogo ljudi koji su mojih godina a nemaju posao - priča Ana i dodaje da bi rado živela u svom rodnom gradu na jedno dve, tri godine da usavrši srpski jezik, koji na naše iznenađenje tečno govori. |
- Tek kada sam završila studije shvatila sam da sebe ne vidim u tom poslu
i da sam izabrala pogrešan smer. Htela sam nešto drugo. Moji roditelji su
sasvim prirodno očekivali da ću da uđem u olimpijski tim Kanade. I stvarno,
čekala me je Olimpijada i pružila mi se prilika da tako zaokružim svoju
sportsku karijeru. Međutim, ja sam bila svesna onoga što niko drugi nije
primećivao a to je da moj takmičarski duh više nije dovoljno jak.
Jednostavno, želela sam nešto više u životu od toga da budem samo dobar
umetnički plivač. Za mene je to bila umetnost a ne sportsko takmičenje. I
tako sam sve obavestila da ne želim na Olimpijadu. To je bio šok, posebno
za moje roditelje koji su mi uvek sve maksimalno pružali.
Iako je napravila taj rez, plivanja nije želela da se odrekne. Umesto
takmičenja i ocena žirija, želela je da nastupa i tako pokaže lepotu tog
sporta. Tako je 2000. godine odlučila da se prijavi na konkurs jedine
kompanije koja zapošljava sinhrone plivače, a to je francusko-kanadska
akrobatska trupa Cirque du Soleil. - Vratila sam se u Toronto kod
roditelja, zaposlila kao službenik, i čekala odgovor. Vreme je proticalo i
skoro sam i zaboravila na cirkus. Tek sledeće godine su me pozvali da
dođem na audiciju u Montreal.
To je, kako kaže, posebno iskustvo u njenom životu jer apsolutno nije
znala šta je očekuje.
- Ispostavilo se da je na audiciji najmanje bilo plivanja a najviše glume.
Tražili su osobe sa harizmom i ličnošću, koje mogu da se izraze na sceni.
Bilo je to kao stvoreno za mene. Dali su mi scenario koji se sastojao od
sledećeg: „Čekaš verenika ispred crkve koji treba da dođe na vaše venčanje,
ali se ne pojavljuje. Pokaži svoje emocije“. Takođe, morala sam da dubim
na glavi, da se penjem uz konpac pa čak i da pevam. Kada su me kasnije
pozvali i rekli da sam prošla audiciju i da još treba da prođem
četvoromesečnu obuku, mojoj sreći nije bilo kraja. Bukvalno sam drhtala
dok sam držala telefonsku slušalicu jer sam znala da je to ono pravo. Bio
je to dokaz da sam konačno naučila da se borim sa svojim strahovima i da
preuzmem rizik treme - priča Ana, kojoj gluma i muzika nisu nešto što joj
je potpuno strano čak ni u porodici, posebno ako se uzme u obzir da joj je
tetka Vera Čukić, sestra Ivana Mihić, a otac Mirko nekadašnji bubnjar.
Na obuci pored Ane je bila još samo jedna umetnička plivačica, ali u kampu
se okupio ceo svet, a najviše sportista i umetnika iz Rusije i istočne
Evrope.
- Prošli smo trening koji je fizički bio vrlo težak. Vežbali smo pokrete
na sceni, imali časove glume, plivanja i pevanja. Dobijali smo i
stipendiju ali niko nije imao garanciju da će biti izabran za predstavu
kada se trening završi. Ostalo je još nedelju dana do kraja kada su me
zajedno sa drugom plivačicom pozvali da potpišemo privremeni ugovor za
predstavu „O“ u Las Vegasu. Potpuno sam odlepila od radosti. To je bila
prelomna tačka i znala sam bez ikakve dileme da je to ono što želim da
radim u životu.
Najzad srećna
Ana se preselila u Las Vegas i kao običan gledalac 10 puta odgledala
predstavu „O“ pre nego što je počela sa vežbama. U početku je bila previše
uzbuđena ali ju je režiser lagano uvodio u složenu igru u bazenu. Sve što
je morala da uradi na prvim nastupima bilo je da se prošeta po sceni i
ostane mirna.
 |
|
Photos by Brian Brown
Costume by Dominique Lemieux |
- Osećala sam se kao da su sve oči iz publike uprte samo u mene i bila sam
užasno nervozna. Ali kako sam postepeno izbacivala svoj lični deo a sve
više ulazila u ulogu, sve sam više postajala deo ove priče.
Danas je Ana Čukić jedna od 18 plivačica koje nose predstavu „O“ u kojoj
nastupaju u čak 11 tačaka.
-
I imamo najviše povreda jer nije isto kao u običnom bazenu, pošto ima
dosta mehanike pa zato lako možete da se isečete, udarite glavom... Ja sam
se oporavljala od povrede leđa ali sam se uredno nastupala. Jedino sam
dolazila sat ranije, kako bih se zagrevala uz adekvatne vežbe da bih
izdržala na sceni. Teško je nastupati 10 puta nedeljno ali energija koju
dobijate iz publike daje snagu da nastavite. Ta zahvalnost za ono što vi
radite na sceni se jasno oseti. Mi ih za tih sat i po vremena odvojimo od
njihovog svakodnevenog života i ja sa scene mogu da vidim njihova lica
koja baš to govore, da su zabravili na brige, da su tu kao sastavni deo
predstave i da uživaju.
Osim što voli ovaj posao, Ana obožava svoje prijatelje iz Cirqua du Soleil.
Po njenim rečima, svakog vikenda su, što je za njih ponedeljak i utorak,
kod nekog na žurci jer skoro da nema dana a da nekome iz ove trupe nije
rođendan.
- Mi smo velika familija, bodrimo i pomažemo jedni druge. Divno se
zabavljamo svaki dan i na sceni i van nje. Ja se divim svojim kolegama
kakve sve akrobacije rade na predstavama, pratim njihov rad i strepim da
se ne povrede. Drago mi je što među njima mogu da budem ono što jesam, bez
straha od sudija i ocena, da učim od drugih i da istražujem nove puteve
samoizražavanja
Ana priznaje da joj nedostaju roditelji i da razume da je njima i danas
čudno što im kćerka jedinica radi u cirkusu.
- Znam da su usamljeni i naši rastanci su sve teži. Postoje večeri kada
sam tužna i kada mi dođe da zaboravim sve ovo. Ali, na kraju svake
predstave dok stojim ispred 1.800 ljudi koji nas pozdravljaju stajećim
ovacijama, osećam da je ovo izuzetan i redak posao koji ne može svako da
radi. Zato ću i ostati u cirkusu sve dok mi posao donosi zadovoljstvo. Ne
znam šta donosi budućnost, ali i ne razmišljam toliko o tome, jer živim za
ovaj sadašnji momenat. Ovo je iskustvo koje se događa jednom u životu i
trudim se da maksimalno uživam u svakom danu - rekla nam je Ana koja
hrabro gazi na putu koji je sama izabrala. |
|
Čiode, jun 2006. |
|
|
|
|
|
