Hju Sigel - Hugh Segal - Interview - Intervju Ciode

redakcija |arhiva | marketing | e-mail | ciode.ca

grlom u javore

ona situacija

cacina pisma

svetionik

NASLOVNA

INTERVJU

REPORTAŽA

KOMENTAR

SUSRETI

DOGAĐAJI

TAMO DALEKO

KROZ ISTORIJU

LINKOVI

POŠTANSKO SANDUČE

intervju

Senator Hju Sigel CM, o politici kao umeću mogućeg

Srbija ima budućnost

Jedan od najuticajnih ljudi na kanadskoj političkoj sceni govori o tome šta ova zemlja može da očekuje od konzervativne vlade, kakvi su ciljevi Kanade na svetskom geopolitičkom planu, o budućnosti Kosova, mestu Srbije u Evropi i zašto je bombardovanje NATO pakta bio ishitren potez

Piše: Nebojša Milosavljević

Foto: Suzana Sudar

Postoje dve vrste ljudi koji se bave politikom. U prvu grupu spadaju oni koji o njoj malo ili ni malo znaju a često, bez obzira na to, zauzimaju visoke pozicije. Drugu, malobrojniju, čine oni koji o politici znaju gotovo sve, ali ipak (ili baš zbog toga) ostaju u senci i to uglavnom svojom voljom. Jedan od onih koji svakako zauzima mesto u ovoj drugoj skupini je i senator Hju Sigel, čovek za koga će svako ko iole prati politička dešavanja u Kanadi reći da se njegov glas i te kako sluša i uvažava i da spada u grupu onih koji svojim idejama i shvatanjem politike kao „umeću mogućeg“ stvaraju platformu na kojoj počiva rukovođenje ovom zemljom. Iako se kloni preteranog eksponiranja u javnosti i često minimizira svoju ulogu u krucijalnim rešenjima, dobro je poznato da ima veliki uticaj na premijera Harpera, baš kao što je imao i na njegove starije kolege, premijera Ontarija Dejvisa čiji je bio sekretar, i prvog ministra Kanade Malrunija dok je rukovodio njegovim kabinetom.
I kao što to često biva u politici, premijeri se menjaju, Segal ostaje. Sigurno je da ne postoji niko ko je u poslednjih nekoliko decenija hteo da se bavi ovim poslom a da nije pažljivo oslušnuo i proučio šta on ima da kaže. To se svakako odnosi i na njegove arhi -političke protivnike - liberale.
Njegov politički kredo zasnovan je na idejama „crvenih torijevaca“ (Red Tory) koje su postavili Bendžamin Disraeli i Ser Džon A. Mekdonald. Pored njih dvojice, najviše uticaja na njega imali su i legendarni Dalton Kramp i premijer Difenbejker čija je poseta Sigelovoj srednjoj školi početkom šezdesetih u Montrealu i inspirisala budućeg senatora da počne da razmišlja o politici kao o svom životnom pozivu.
n Geopolitički ciljevi Kanade

U čemu se zasniva politička teorija „crvenih torijevaca“ čiji ste sledbenik?
- Daću vam jedan očigledan primer iz istorije. Premijer Vinston Čerčil je bio „crveni torijevac“, dok je Margaret Tačer bila samo „torijevac“. Čerčil se zalagao za državu u kojoj neće biti velikih i nepremostivih razlika među klasama. Borio se za to da vlada obezbedi i onim najsiromašnijim život dostojan čoveka, mogućnost da zadovolje osnovne potrebe kao što su pravo na stanovanje, školovanje, zdravstvenu zaštitu...

Lična karta

Senator Hju Sigel (Hugh Segal) rođen je 13. oktobra 1950. godine u Montrealu. Diplomirao je na univerzitetu u Otavi. Još kao student uključio se u politički život i od početka je član Progresivnih konzervativaca. Tokom sedamdesetih godina bio je jedan od najvažnijih članova kabineta premijera Ontarija Bila Dejvisa, a imenovan je za zamenika ministra sa samo 29 godina. Tokom osamdesetih bio je i šef kabineta premijera Brajana Malrunija. Poznat je i kao pisac knjiga političke teorije, novinarski kolumnista i vrstan govornik. Takođe predaje na Fakultetu političkih nauka i Poslovnoj školi na univerzitetu u Kingstonu i radi kao predsednik Instituta za političku teoriju u Montrealu. Igaro je važnu ulogu u poslednjim izborima koji su konzervativnu partiju i Stivena Harpera doveli na vlast.

To se naravno prilično razlikuje od politike koju je kasnije zastupala Margaret Tačer i koja se zasnivala isključivo na zakonima tržišne ekonomije. Čovek na koga se mi danas u Konzervativnoj partiji Kanade najviše pozivamo jeste britanski premijer s kraja devetnaestog veka Bendžamin Disraeli koji je želeo da od društva koje je bilo duboko polarizovano na bogate i siromašne napravi „jednu naciju“ (one nation policy), odnosno da premosti razlike koje su među njima postojale. Uveo je dečji dodatak, zakone o stanovanju i mnoge druge stvari koje su nama danas normalne ali u to vreme su bile više nego revolucionarne na političkoj sceni. U kanadskoj konzervativnoj tradiciji premijeri kao što su Dejvis (Ontario) ili Difenbejker i Malruni na federalnom nivou, predstavljaju zastupnike ove struje. To u najkraćem znači da su fiskalna i spoljna politika vrlo konzervativne, dok je socijalna politika vrlo progresivna. Difenbejker je bio čovek koji je uveo mnoge promene u naš politički život, Dejvis takođe. U tome se i zasniva legat crvenih torijevaca u političkoj istoriji Kanade.

Da li današnjeg premijera Stivena Harpera možemo da svrstamo u tu grupu?
- Mislim da teorija „crvenih torijevaca“ i političko viđenje g. Harpera imaju dosta toga zajedničkog. On dolazi kao nastavljač i sledbenik politike g. Difenbejkera i to se može videti na svakodnevnim primerima iz njegovog privatnog života. Recimo, nakon poslednjih izbora kada je postao premijer dobio je napad astme i otišao je u bolnicu gde je čekao u redu kao i svi drugi. Ljudi očekuju da on kao premijer jedne velike zemlje koristi sve privilegije koje mu pripadaju, ali on je generalno vrlo prizeman čovek koji vrlo dobro zna kako živi običan svet. Njegova deca, na primer, pohađaju javnu školu.

Kakva je razlika između kanadskih konzervativaca i neokonzervativizma u Americi?
- Što se naših prvih suseda tiče, mogu da kažem da je kod njih postojao i postoji prilično veliki broj političara koji su vrlo bliski učenju „crvenih torijevaca“. Takvi su na primer, Rokfeler, predsednik Ford, predsednik Buš stariji itd. Sa druge strane imate krajnje desno krilo na kome su Bjukenen i Gingrič sa kojima nemamo ništa zajedničko. Međutim, bez obzira na razlike mi smo prinuđeni da sarađujemo i ta saradnja se, u zavisnosti ko sedi u Beloj kući, nekada odvija lakše a nekada teže. Moram da navedem i primer Ronalda Regana koji je pripadao onoj „tvrđoj“ konzervativnoj struji, ali sa kojim je i pored svih razlika koje su postojale, premijer Malruni odlično sarađivao, pogotovo na važnim pitanjima tadašnje spoljne politike kao što su ujedinjenje Evrope i raspad sovjetske imperije.

Kakva je saradnja između premijera Harpera i predsednika Buša, odnosno kakvi su sadašnji odnosi Kanade i Amerike?
- Mislim da njih dvojica sasvim korektno sarađuju i da su odnosi dve zemlje dobri. Šta više, ta saradnja je svakako bolja nego što su Harperovi prethodnici Martin i Kretjen imali sa Vašingtonom. To je zbog toga što njegova vlada pravilno shvata da se fundametalne vrednosti na kojima počiva kanadsko društvo, kao što su sloboda govora, sloboda verskog izražavanja i ostale ljudske slobode moraju braniti i ovde, ali i na nekim drugim mestima u svetu gde su one ozbiljno ugrožene. To je primer Afganistana gde mi zajedno sa našim američkim prijateljima branimo pravo ljudi na te slobode i trudimo se da talibanski režim, koji bi doneo katastrofalne posledice po taj narod, više nikada ne dođe na vlast.

Bilderberg grupa

Pre nekoliko nedelja u okolini Otave održan je sastanak Bilderberg grupe. Nju sačinjavaju najbogatiji i najuticajniji ljudi sveta. Govori se da je to svetska vlada u senci koja donosi najvažnije odluke.
- Ukoliko me pitate da li sam prisustvovao tom sastanku, odgovor je - nisam. Kao što nikada nisam bio ni na jednom sastanku Bilderberg grupe. Doduše, tokom poslednjih godina prisustvovao sam raznim sastancima uticajnih grupa i mogu vam reći da je u javnosti podignuta prilično velika fama oko svega toga. Naravno, razumem novinare kojima je dužnost da istražuju šta se dešava kada se tajno okupe toliki uticajni ljudi, ali mislim da se ne dešava ništa specijalno, odnosno ništa što bi iz temelja promenilo svetsku politiku. Pre će biti da se ti ljudi nalaze kako bi razmenili mišljenja i ojačali svoje međusobne veze.

Neki uticajni političari iz Vašingtona javno zagovaraju da je Kanada pretnja po njihovu nacionalnu bezbednost zbog liberalne imigracione politike. Pojavio se čak i predlog da se između dve zemlje podigne zid koji bi poboljšao kontrolu granice. Da li možete da zamislite tako nešto?
- Ne. I ne mislim da će do toga ikada doći. Postojao je i predlog da svi kanadski državljani moraju da nose pasoše kada ulaze u Ameriku, ali je njihov Kongres i Senat stavio to pitanje ad acta za najmanje dve ili tri godine. Mi imamo jako dugu istoriju bliskih političkih, ekonomskih, pa i porodičnih veza koje ne mogu tek tako da se raskinu. Pogotovo što ne postoji nijedan valjan dokaz da ta granica , odnosno njena otvorenost predstavlja pretnju za američku sigurnost. Dokazano je, na primer, da ni jedan od 19 terorista koji su učestvovali u napadu 11. septembra nije došao sa naše strane. Nažalost, mnogi Amerikanci nisu upoznati sa tim pa misle da ako loše vreme dolazi odavde onda svakako moraju i teroristi. Naša policija i obaveštajne službe rade odličan posao na prevenciji i suzbijanju terorističkih aktivnosti, i na tom polju Amerikanci mogu mnoge stvari da nauče od nas.

Koji je međunarodni geopolitički interes Kanade danas?
- Pre svega ekonomsko i političko povezivanje sa našim saveznicima i partnerima. Obezbeđivanje stabilnih uslova na svetkom ekonomskom planu koji bi pomogli našem prosperitetu, slobodnom protoku naše robe i usluga, omogućavanje uslova kanadskim državljanima da napreduju kako u zemlji tako i u inostranstvu. Potrebna nam je, po mom mišljenju, i otvorenija imigraciona politika. Što se spoljnog plana tiče, nama su od velike važnosti odnosi koje imamo sa zemljama Evropske unije. Ali i sa onima koje još uvek nisu zvanični članovi kao što je,na primer, Srbija. Interes Kanade je, i mi ćemo snažno podržati tu ideju, da Srbija što pre postane deo EU i NATO i da konačno zauzme mesto koje joj pripada. Takođe moramo da se okrenemo i zapadnoj hemisferi i obratimo pažnju na Kubu gde je 13 miliona ljudi „van porodice“. To je zdrava i napredna populacija koja je uradila mnogo na zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju svojih ljudi, i šteta je da oni ostanu izopšteni. Mi ne moramo u svemu da se slažemo sa Kastrom, ali moramo da prihvatimo činjenicu da je on tamo. To je ono što stalno ponavljamo i našim američkim prijateljima, odnosno pokušavamo da im kažemo da moraju da budu fleksibilniji i praktičniji. Takođe moramo da obratimo i dužnu pažnju na pretnje koje dolaze iz određenih zemalja kao što je Iran. Sećam se da sam neposredno nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma boravio u Sarajevu i tamo video veliki islamski centar koji finansira iranska vlada sa jasnim ciljem. Moramo da radimo na suzbijanju opasnosti koje dolaze iz takvih država i da sarađujemo sa što više zemalja na tom planu i da pokušamo da napravimo svet koji će biti mnogo sigurniji nego danas.
n Specijalni status za Kosovo

Pomenuli ste Srbiju i odnos Kanade prema njoj. Vratimo se u 1999. godinu i u vreme kada su kanadski avioni bili deo NATO snaga koje su bombardovale Kosovo i Srbiju. Kako je taj period uticao i kako će uticati na odnose dve zemlje?
- Moramo prvo da podvučemo kako smo u to vreme videli situaciju na Kosovu i kako je vidimo danas. Tu se i krije odgovor na pitanje zašto su naše vojne snage učestvovale u toj akciji. Jasno je da svaki početak rešavanja nekog problema potencijalno vodi ka otvara-nju novog problema. Recimo, nakon Dejtonskog sporazuma bilo je jasno da su u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji sve tri strane činile loše stvari i da je nemoguće apostrofitrati jednog krivca. Kasnije kada se pojavio problem sa Kosovom, mislim da je međunarodna zajednica, u želji da predupredi veći problem, prenaglila u reagovanju i ishitrenoj odluci da se bombarduje Srbija. To je, svakako, najniža tačka do koje su mogli da dođu odnosi između Srbije i članica NATO pakta, ali sada je situacija drugačija i mi moramo toj zemlji da damo snažnu podršku na putu reformi. Srbija je dokazala da ima demokratski izabranu vladu, a izručivanjem Miloševića haškom tribunalu pokazali su i želju da se suoče sa svojom prošlošću i sarađuju sa međunarodnom zajednicom. To su svakako jasni signali koji dolaze iz Beograda, mada moram da kažem da, nažalost, sud u Hagu, ipak nije uspeo da izbegne političke zamke i jasno razdvoji politiku od zakona. Čini mi se da je ona u svakom suđenju zastupljena više nego što je to neophodno.

Ljudsko lice Stivena Harpera

Na pitanje, odnosno konstataciju da je on odgovoran za imidž novog kanadskog premijera Hugh Segal kaže:
-Premijer Harper je izuzetno bistar i mlad ekonomista koji ima sve predispozicije da kao vodeći političar povuče ovu zemlju napred. Njegov najveći kvalitet je što je vrlo prizeman i blizak prosečnom stanovniku Kanade. Ja sam potpuno siguran da je on čovek koji iz osnove razume sve probleme koji muče običnog čoveka koji otplaćuje kredit i bori se za bolje sutra, upravo zato što je i on do skora tako živeo. Mislim da je Harper razbio predrasude o konzervativcima koji sede u svojim klubovima i odatle vode politiku. On i njegova porodica daju primer ostalima i sigran sam da narod to ume da prepozna.

Prilično je jasno šta Evropa može da pruži Srbiji. Šta Srbija može da pruži evropskoj porodici?
- Srbija je zemlja koja je u evropskoj istoriji prisutna vekovima. Ona je član familije koja ima svoje mesto i to niko ne može da porekne. Svi moramo da radimo na tome da se što pre vrati na veliku scenu na pravi način i da se uključi u moderne intergracije. To nije samo interes Srbije nego i Evrope jer ona sa svojim ekonomskim potencijalom, obrazovanim ljudima i drugim resursima može mnogo da doprinese napretku celog regiona.

Kada već govorimo o regionu, neminovno se nameće pitanje Kosova koje još uvek nije rešeno.
- Ja, jednostavno, ne mogu da vidim Kosovo kao deo velike Albanije, a siguran sam da ni Evropa to ne želi da vidi. Takvo rešenje sigurno ne bi pogodovalo stabilnosti u regionu.

Ja, na žalost, ne mogu da vidim Kosovo kao integralni deo Srbije. Ono je, de facto, sada već odvojeno.
- Očigledno je da se mora naći neko specijalno rešenje, odnosno status za tu pokrajinu. Zašto ne i međunarodni protektorat koji bi obezbedio poštovanje ljudskih prava Srba i Albanaca koji žive na tom prostoru. Institucija protektorata poznata je u političkoj teoriji i do sada je opravdala svoje postojanje u praksi. Mi jednostavno ne možemo da zanemarimo hiljadugodišnju istoriju Srba na tim prostorima.

Vratimo se za trenutak u Kanadu. Imate li utisak da nešto nije u redu sa emigrantskom politikom, odnosno zakonom o emigraciji koji se sada sprovodi?
- Slažem se da postoje propusti i da ih što pre treba ispraviti. Moram da kažem da Kanada vapi za radnicima, zanatlijama, pogotovo u građevinskom sektoru, kao što su stolari, tesari, vozači građevinskih mašina...

Ali kanadske imigracione vlasti uslovljavaju da podnosilac molbe ima univerzitetsku diplomu.
- To je greška. Ljudi ovde dolaze sa lažnim uverenjima da će moći vrlo lako da pronađu posao u svojoj struci. Niko im ne kaže da inženjer iz Srbije ili lekar iz Poljske moraju da nostrifikuju svoje diplome i da je to proces koji traje. Sa druge strane, uzmite primer moje porpodice. Moj deda po ocu je došao iz Rusije, bio je pekar i otvorio je pekaru u centru Montreala. Drugi deda je stigao iz Austrije i bavio se krojačkim zanatom. Obojica su naporno radila da bi podigla svoju decu, a njhovi unuci su danas senatori i predsednici univerziteta. Hoću da kažem da mi ne moramo ovde da dovodimo elitu, nego radnike koji će zajedno sa svojim potomcima dati pravi doprinos ovoj zemlji. Moramo da gledamo na duge staze.

Ali Kanada vapi za emigrantima, ona jednostavno ne može da opstane bez njihovog redovnog upliva.
- Ma, mi smo prazna zemlja. Totalno prazna. Skoro je jedna kineska delegacija putovala vozom od Monterala do Otave i zaprepastili su se prizorima kao što je jedna farma na svakih 300 hektara. Da ne pričam kakva je situacija u Saskečevanu i Manitobi. Mi jednostavno moramo da uvozimo ljude ne samo da bismo opstali nego i da ostvarimo projekciju koju smo zacrtali za budućnost, a to je da Kanada ima oko 50 miliona žitelja. To je manje nego što sada imaju jedna Engleska ili Nemačka, a mi zauzimamo površinu koja je veća od evropskog kontinenta.

Kako doći do te cifre?
- Samo i isključivo uvozom emigranata. Imamo dosta mesta za sve i to je rešenje. Ukoliko se oslonimo samo na sopstvene snage vrlo brzo ćemo doći u situaciju da nećemo moći da isplaćujemo penzije generaciji koja bi u narednoj deceniji trebala da završi radni vek. Jednostavno nemamo toliko para, ukoliko se ne otvore nova radna mesta. Dalje, naš prirodni priraštaj koji iznosi 1,6 deteta po porodici je ispod prirodnog minimuma za obnavljanje populacije. Naš jedini izlaz je u dovođenju novih ljudi.

Ne možemo da prenebregnemo činjenicu da se demografska slika Kanade menja. Nekoliko decenija unazad, većina emigranata je dolazila iz Evrope. Danas su na čelu ovog talasa Pakistan, Kina i Indija.
- To je potpuno tačno. Pakistanska zajednica je najbrojnija emigrantska zajednica u ovoj zemlji. Mi polako postajemo društvo sa većinskim azijskim stanovništvom, ali ja u tome ne vidim ništa loše. Moram da ponovim da je to prednost za nas a ne mana. Samo da napomenem da su istarživanja pokazala da su najsiromašniji delovi Kanade oni u kojima živi samo jedna rasa, koji praktikuju jednu religiju i jednu ekonomsku delatnost. Tamo gde je stanovištvo izmešano po svakom osnovu, ekonomija cveta. To nam i daje za pravo da forsiramo različitost u svakom pogledu. Ponoviću još jednom: mi gledamo dalje. Odnosno, računamo na drugu ili treću generaciju doseljenika koja će dati svoj puni doprinos ovoj zemlji.

Čiode, jun 2006.


NASLOVNA	INTERVJU	REPORTAŽA	KOMENTAR	SUSRETI	DOGAĐAJI	TAMO DALEKO	KROZ ISTORIJU	VAŠ KUTAK
▪ grlom u javore ▪ ona situacija ▪ cacina pisma ▪ svetionik Copyright © Ciode 2006-7 All Rights Reserved / Sva prava zadržana