|
|
|
Dragoslav Šekularac, fudbalski proleter |
|
Jedan je Šeki |
|
|
|
Fascinantno je kako je jedan fudbaler uspeo da postane toliko popularan u
vreme bez televizije i interneta i da zadrži tu popularnost kroz nekoliko
decenija. Možda je još fascinantnije kako neko ko je bio među prvih pet
igrača sveta nije unovčio svoj dar |
|
Piše: Nebojša Milosavljević |
|
 |
|
|
Rođen sam tek nakon što je njegova karijera prešla zenit. Nikada ga nisam
gledao uživo, video sam samo nekoliko retkih sačuvanih snimaka, a osećam
se kao da sam ga pratio celog života i da znam svaki njegov potez. E, pa
ako to nije legenda onda ne znam šta je. Sećam se da me je otac uvek kada
sam se oduševljavao sa potezima nekih kasnijih zvezda gledao sa blagim
podsmehom i da je uvek sledila njegova čuvena rečenica: „Nemaš ti pojma
šta je fudbal. Nikada nisi gledao Šekija“. To što nikada nisam gledao
velikog mađioničara ostalo je kao velika rupa u mom fudbalskom obrazovanju.
Čak i kasnije kada sam postao jedan od trojice novinara u istoriji „Politike“
koji su pratili „Crvenu zvezdu“ i kada sam „pokrio“ dva svetska prvenstva,
nisam mom starom mogao da dokažem da sam fudbalski stasao upravo zbog toga
što „nikada nisam gledao Šekija“. „Sve su ovo šalabajzeri za njega. Šeki
je driblao u punom trku, radio je sa loptom šta je hteo. Znao je da se
zatrči pored aut linije i onda se u punoj brzini ukopa u mestu. Bek koji
ga je pratio odlazi, naravno, u „jagode“, nastavljao je tiradu moj otac za
koga je Šekularac ostao jedini i pravi majstor fudbala koji se rodio na
našim prostorima.
Superstar
To „odlaženje u jagode“ za mene je i danas ostalo sinonim za fudbalskog
velemajstora. Gledao sam uživo većinu genijalaca novije epohe ali nikoga
nisam video da nekoga „šalje u jagode“ sa takvom lakoćom kako je to radio
Šeki. Upravo zato sam i danas ostao fasciniran Šekijevom legendom ne samo
zbog fudbala nego i zbog toga što je u vreme „realnog socijalizma“
šesdesetih uspeo da postane prava i nepatvorena zvezda čija je popularnost
mogla da se u to vreme meri sa „Bitlsima“ i Đokom Marjanovićem. Ono što je
danas kristalno jasno jeste da je Šekularac bio i ostao prvi i jedini
superstar SFRJ, čovek koji je bez mnogo truda postigao slavu holivudskih
zvezda u vreme kada su se najveće face Beograda okupljale na ćošku kod „Ruskog
cara“. U periodu između svoje sedamnaeste i dvadeset i četvrte godine bio
je jedini čovek na prostoru od Sežane do Đevđelije koji je na stadionu
mogao da okupi 40.000 ljudi.
 Njegov
„van fudbalski“ život bio je isto toliko pod lupom javnosti kao i onaj na
zelenom terenu. Samo, razlika između Šekija i velikih svetskih zvezda
jeste u tome što on nikada nije imao agente za štampu, savetnike i
marketinške stručnjake. On je bio ono što jeste, živeo je i reagovao
spontano onako kako oseća i to mu se vratilo sa kamatom. Narod je znao da
nije folirant, znao je da je jedan od njih i da igra fudbal iz duše, iz
ljubavi i iz zadovoljstva. I danas se prepričavaju detalji o njegovom
brisanju cipele pred fotoreporterima najvećom papirnom novčanicom iz tog
vremena ili podmićivanju saobraćajca kod „Londona“ da ga propusti na
crveno kada ide sa devojkom. Za neke druge to bi bilo degutantno i
prostačko, ali ne i za Šekija. Njemu je to stajalo iz prostog razloga što
su svi znali da veliki majstor to ne radi iz zadnje namere, već samo zato
da bi sebi i još nekom ulepšao dan.
Šeki je, mogu to slobodno reći, svetski pionir samoreklamerstva. U vreme
kada je socijalizam na sva zvona propagirao skromnost i uniformnost, on je
pričao o sebi kao najboljem, najvećem i najjačem. Tek nekoliko godina
nakon toga izvesni Kasijus Klej je uspeo da ga donekle kopira. Da nije
pričao u prazno dokazuju i neke činjenice: utakmica protiv Urugvaja na
Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine. Pobedili smo sa 3:1, a
protivnički igrači su napravili špalir i aplaudirali mu kada je izlazio sa
terena. Sportski novinari dali su mu ocenu - 11. U Parizu je igrao protiv
Santosa, a sutradan su novine osvanule sa naslovima: „Pele u senci
Šekularca“.
Tražio sam po fudbalskim encikopedijama i nisam našao podatak da je i
jedan fudbaler to doživeo.
Fatalana kazna
Došao je i meč sa „Juventusom“ u Beogradu. Zapazio ga je, tada svemoćni
gazda „crno-belih“ Anjeli i nije pitao za cenu da ga dovede u „staru damu“.
Međutim, komunisti na čelu sa Rankovićem i Krcunom, razmišljali su
drugačije. Prvo, trebalo je zadržati Šekija da zabavlja narodne mase, a
drugo, zapamtili su da Anjeli nije hteo da primi neku našu privrednu
delegaciju iz „Crvene zastave“, pa je ovo bila dobra prilika da mu se
osvete. I tako, majstor ostade iz viših interesa da zabavlja
samoupravljače bez debelog honorara koji bi obezbedio egzistenciju i njemu
i njegovim unucima.
 Neposredno
nakon toga karijera najvećeg fudbalera Jugoslavije počela je da ide
silaznom putanjom. Samo mesec dana nakon Svetskog prvenstva gde smo
osvojili četvrto mesto zahvaljujući njemu, Crvena zvezda igrala je
prvenstveni meč protiv Radničkog u Nišu. Jedna nepravedna sudijska odluka
isprovocirala je najvećeg da nasrne na čoveka u crnom. Njegova pesnica je
promašila cilj ali džaba, „Politika“ je objavila sliku kako Šekulrac udara
sudiju Tumbasa. To je bilo dovoljno da dobije rigoroznu kaznu: 18 meseci
neigranja. Godinu i po dana bez lopte bila je, u stvari, smrtna presuda za
najboljeg fudbalera tadašnje Jugoslavije. Mnogo godina kasnije kada je
nekadašnji sudija Tumbas osetio da mu se bliži kraj, zvao je Šekija da mu
oprosti. Ovaj nije otišao i kaže da se danas kaje zbog toga. Ljudski je i
jedno i drugo.
Da bi nekako ublažio kaznu rešio je da ode u vojsku. „Dobrom voljom“
tadašnjih vlasti dobio je Bileću i školu rezervnih oficira. Svako ko je
obukao sivo-maslinastu uniformu u nekadašnjoj Jugoslaviji zna kakav je
dril bio u toj kasarni. Šeki kaže da su ga terali da trči uz brdo sa
mitraljezom i pod visokom temperaturom, samo da bi dokazali kako nema
protekciju. Bez obzira što ga je tamo posećivao i Aleksandar Ranković.
 Šeki
nije postavio nijedan rekord, iako je igrao 11 godina za „Zvezdu“. Nije ni
igrač koji je najviše puta oblačio crveno-beli dres, ili onaj plavi sa
grbom na grudima. Ipak, i pored toga, ne postoji niko ko je dosegao
njegovu popularnost bez obzira na zvanična priznanja. Proglašen je za
drugu Zvezdinu zvezdu, odmah nakon Rajka Mitića i ceo život je ostao vezan
za klub sa „Marakane“. Danas, kada se osvrne na prošlost, nema mnogo lepih
reči za rukovodstvo kluba i njihov odnos prema bivšim velikim igačima. Bez
dlake na jeziku, onakav kakav jeste, kaže da će uvek ostati zahvalan „Zvezdi“
koja je platila njegovu operaciju srca u Italiji, ali da u isto vreme i
zamera Džajiću mnoge stvari. Govori o njemu kao o čoveku koji je preuzeo
kompletnu vlast u svoje ruke i o sebičluku koji je škodio svima. Kaže da
ga je prijatno iznenadio Piksijev poziv odmah nakon preuzimanja „Zvezde“ i
njegovo obećanje da će mu klub uplaćivati 1.000 evra mesečno za nekadašnje
zasluge. Nesebičan kakav jeste, odmah je izneo predlog da takav isti
tretman trebaju da imaju i Srđan Mrkušić i Rajko Mitić, prva „Zvezdina“
zvezda. „Nije fer da neko gradi vile a da jedan Rajko Mitić nema ni za
kiselu vodu“, kaže on. Takođe, predlaže da se u „Zvezdine“ zvezde, pored
petorice postojećih, uvrste još i Bora Kostić i Vladimir Jugović.
„Beli orlovi“
Bilo je potpuno normalno da Šeki nakon zvaršetka karijere nastavi svoj
fudbalski put kao trener. U tom svojstvu promenio je pet kontinenata i
nekoliko naših prvoligaša. Najveći uspeh postigao je sa svojom „Crvenom
zvezdom“ kada je u sezoni 1988-89 osvojio duplu krunu. Međutim, nije uspeo
da na klupi dočeka da tim koji je on selektirao osvoji prvenstvo Evrope i
sveta. Lovorike su pokupili neki drugi, a on je, po ko zna koji put, ostao
u senci. Da uobičajena fudbalska pravila za njega ne važe dokazao je mnogo
puta i kao igrač i kao trener. Iz „Karslurea“ se vratio, i pored više nego
dobre novčane ponude, iz prostog razloga što ga tamo niko nije poznavao.
Nije mogao da uđe u kafanu i očekuje tapšanje po ramenima. Raskidao je
ugovore svuda po svetu kada mu se nešto nije dopadalo potvrđujući renome
fudbalskog Don Kihota.
 Među
sportskim novinarima u Beogradu kružile su priče o njegovim dogodovštinama
po Južnoj Americi, Austarliji i Kanadi. Pre nešto više od tridesetak
godina neki dežurni doušnik Službe državne bezbednosti iz Toronta slikao
ga je ispod slike Draže Mihailovića. Reperkusija: pet godina bez pasoša.
Možda se to nekom drugom ne bi dogodilo, ali Šekiju jeste.
Dogodilo mu se i to da bude jedini fudbaler koji je imao neprikosnovenu
zaštitu legendarnog stenografa „Politike“ Save Anđelkovića koji je primao
izveštaje isto tako legendarnog Ljubiše Vukadinovića. Kada je Ljubiša
jednom prilikom Šekularcu dao „šesticu“ u sutrašnjem novinskom izveštaju
sa njegovim potpisom osvanula je „osmica“. Veliki novinar je ljutito
strčao u steno biro i upitao kako je moguće da se njegove ocene menjaju.
Čika Sava mu je mrtav hladan odgovorio da, dok je on živ, Šeki ne može da
dobije manje od „osmice“.
U godinama kada se svode životni računi Dragoslav Šekularac može da se
okrene iza sebe i kaže da je uradio veliku stvar. Ostao je zapamćen kao
legenda čaki kod onih koji ga nikada nisu videli na terenu. Bio je i ostao
sinonim velikog fudbalera koji je igrao iz zadovoljstva, i koji je radost
igre umeo da prenese na sve ostale. Bio je i ostao jedan i jedini - Šeki.
Sve ovo što sam napisao čuo sam iz druge ruke, ali i to je dovoljno da
kažem kako je Dragoslav Šekularac fudbalska zvezda koju najviše cenim iz
sledećih razloga:
- Bio je omiljeni fudbaler mog oca.
- Iako mali i krivonog, spavao je sa najlepšim ženama koje su šetale
Beogradom.
- Prestao da igra fudbal pre 40 godina, ali je ostao zvezda koja ne tamni.
- I na pragu osme decenije rešio je da dođe u Toronto i pomogne svojim
prijateljima iz „Belih orlova“. |
|
Čiode,
april 2006. |
|
|
|
|
|
