|
|
|
Džordž Čuvalo, najbolji kanadski bokser svih vremena |
|
Nikad na kolenima |
|
|
|
Njegova profesionalna karijera trajala je 21 godinu, zabeležio je 73
pobede - 64 nokautom, 18 poraza i dve nerešene borbe. Boksovao je sa
najvećima, Alijem, Formanom, Frejzerom, Petersonom... Jedini je profi
bokser koji nikada u karijeri nije pao u ringu. Ostao je na nogama i kada
mu je sudbina odredila da u roku od sedam godina izgubi tri sina i ženu |
|
Piše: Nebojša Milosavljević |
Foto: Boris Spremo C.M. |
|
 |
|
|
Sećam se... Imam desetak godina, tri sata je ujutru i osećam kako me otac
lagano drmusa: „Hajde, vreme je“. Obično se budim uz velike muke, ali tada
skačem kao vojnik za uzbunu. Gledam kroz prozor u odmaklu noć i vidim kako
se, jedno za drugim, pale svetla u komšiluku. Ceo grad je budan, čeka se
veliki događaj. U dnevnoj sobi, stari crno-beli „Rudi Čajavec“ uključen
odavno – „da se zagreje“.
Lična karta |
|
Rođen je 12. septembra 1937. u Torontu. Postao je kanadski šampion u amaterskoj
konkurenciji 1956. Tokom profesionalne karijere koja je trajala više od dvadeset
godina, dva puta se borio za titulu svetskog prvaka u super-teškoj kategoriji.
Zabeležio je 73 pobede i 18 poraza. Prestao je sa boksom 1979. a 1990. uvršten
je u kanadsku sportsku „Kuću slavnih“. Za svoj humanitarni rad i borbu protiv
droge 1998. dobio je najviše odlikovanje ove zemlje - „Orden Kanade“. Zvezda sa
njegovim imenom postavljena je na „Šetalištu slavnih“ 2005. |
Trljam sanjive oči i sa nestrpljenjem zurim u
ekran čekajući da počne čarolija. I onda, konačno, kroz krčanje i
šušketanje pojavljuje se slika iz velelepne dvorane, odakle se probija
glas Dragana Nikitovića: „Dobro jutro dragi gledaoci, javljamo se iz
Medison Skver Gardena gde uskoro treba da počne borba za titulu svetskog
prvaka u super teškoj kategoriji između...“ To je bilo vreme. To je bio
boks. Znaju to oni koji su se budili u pola noći da gledaju najveće
fajtere tog doba, da uživaju u pravoj plemenitoj veštini koja više ne
postoji.
Tridesetak godina nakon toga sedim u malom italijanskom restoranu u
zapadnom Torontu i gledam u čoveka koji lagano srče supu.
„Šteta što nisi došao juče, bio je Džordž ovde“, kaže mi preko kašike.
„Koji Džordž, da nije...“
„Jeste, Formen, viđamo se povremeno“.
Ne mogu da verujem šta sam propustio. Veliki Džordž Formen, moj omiljeni
lik posle Alija. Najjači udarač svih vremena. I danas mogu da prepričam
svaki detalj onog meča u Kinšasi. Izraz očajanja na mom licu je verovatno
toliko jak, da moj kompanjon oseća potrebu da me uteši, kao dete koje je
izgubilo igračku.
„Nemoj da brineš, upoznaću te sa njim. Često ti je on ovde. Snima neke
reklame“.
On nastavlja da se bavi supom, a ja da razmišljam o prošlim vremenima.
Preko puta mene sedi jedan od onih zbog kojih sam ustajao u gluvo doba,
borac iz plejade najvećih, bokser koji je odavno ušao u legendu, veliki
Džordž Čuvalo koji se devet puta borio u Medisonu. Gledam u njega i mogu
samo da zamislim kako su se osećali njegovi protivnici. I danas, kada se
bliži sedamdesetoj, ima bicepse veličine osrednje dinje i leđa od nekoliko
kvadrata. Glava sa izraženom „čeličnom bradom“, po kojoj je bio čuven,
raste pravo iz ramena. Vrat ne postoji.
Od trnja do zvezda
„Moji su došli iz Hercegovine, otac Stevan prvi, a odmah za njim i majka
Kata. Bila je trudna kada je stigla u Kanadu, sedmi mesec. Tako sam se i
rodio ovde. Mučili su se kao i svi emigranti u to doba. Otac je radio u
klanici, drao kože sa životinja, majka kod kuće podizala decu. I ja sam
rano počeo da zarađujem, a onda sam sa 17 počeo da boksujem. Bio sam
odabran i za reprezentaciju za Olimpijadu u Melburnu, ali sam odustao i
krenuo u profesionalce. Morao sam da pobegnem od gladi i obezbedim sebi
egzistenciju. Eto, tako je počelo“.
Sve ostalo je istorija. Njegova profi karijera trajala je ravno 21 godinu.
Povukao se 1979. i za to vreme na ringovima širom sveta zabeležio 73
pobede od koji 64 nokautom. Imao je veći broj nokauta nego Roki Marćano,
Džoe Frejzer i Majk Tajson mečeva u karijeri. Boksovao je sa takvim
veličinama kao što su Muhamed Ali, Džordž Formen, Džoe Frejzer, Flojd
Paterson, Erni Terel... Čitavu deceniju i po bio je među prvih deset, a
dva puta se primicao samom vrhu. Obe borbe za titulu svetskog prvaka
izgubio je na poene. Ostaće upamćen za sva vremena kao jedini
profesionalni bokser koji nikada nije pao u ringu.
Ko je pobedio? |
I danas se prepričavaju njegovi mečevi sa legendarnim Muhamedom Alijem.
Bokserski komentatori ističu da je Ali oba puta pobedio zahvaljujući tesnim i
diskutabilnim odlukama sudija. Nakon njihovog prvog susreta u Torontu 1966,
posle petnaest rundi žestoke borbe, zabeleženo je da je pobednik završio u
bolnici jer je mokrio krv, dok je poraženi otišao sa ženom na ples.
Njihov drugi susret 1972. u Njujorku, poslužio je kao inspiracija Silvesteru
Staloneu da snimi, sada već legendarni film – „Roki“. |
Legendarne su njegove borbe sa Alijem. Dva puta su se sreli, prvi put u
Torontu (1966.) nakon 15 rundi sudija je podigao ruku braniocu titule, a i
drugi meč u Medisonu (1972.) posle 12 rundi završen je pobedom „velikog
brbljivca“ na poene. Treba li napomenuti da je Čuvalo jedini bokser koji
je sa Alijem boksovao 27 rundi i ostao na nogama? Molim ga da mi priča o
Aliju i kao dobar đak citiram najvećeg koji je nakon njihovog prvog meča
rekao kako nikada nije naišao na težeg protivnika.
„Dobar je bio Ali, veliki bokser, bez sumnje“, kaže Čuvalo, ali više
nekako kurtoazno, nemam utisak da je previše fasciniran legendom o onome
koji „leti kao leptir i ujeda kao osa“.
„Bio je višlji i brži od mene pa sam morao da ga nabijem u konopce i
zasipam krošeima. Primio je mnogo udaraca u obe borbe, kao i ja uostalom,
ali su pobede ipak pripale njemu“. Ustaje od stola i praktično mi
demonstrira kako je gađao protivnika u rebra. Pesnice zvižde kroz vazduh,
a ja zamišljam velikog Alija kako se uvija pod naletima ove grdosije.
„Da smo boksovali u telefonskoj govornici, razvalio bih ga“, kaže Čuvalo.
Izdržao je na nogama i takve udarače kakvi su Frejzer i Formen. Jedino su
ga njih dvojica porazili tehničkim nokautima, odnosno prekidima borbi.
Formen je uložio svu snagu da bude prvi koji je pobedio Čuvala klasičnim
nokautom, ali džabe. Tukao je bez milosti da se i u zadnjim redovima čulo
kako odjekuju udarci, ali je njegov imenjak sve stoički izdržavao. Kada je,
konačno, sudija rešio da prekine borbu, Čuvalo ga je u neverici pogledao i
rekao:“Šta je sa tobom, jesi li normalan“?
Pitam ga šta mu je nedostajalo da se popne na sam vrh i osvoji pojas
svetskog prvaka.
„Dobar menadžer. Nisam imao sreće sa tim. Da je sa mnom bio Anđelo Dandi
niko me ne bi skinuo sa trona godinama. Ovaj moj je bio prilično plašljiv,
a u boksu se svakakve radnje rade, pa je i to imalo uticaja. Onda, morao
sam često da boksujem, imao sam mnogo mečeva, i previše. Znaš, tada nije
bilo toliko love kao danas. Nije bilo milionskih ugovora koje bokseri sada
dobijaju od „pay per view“, nego sam morao stalno da izlazim na ring
ukoliko sam hteo nešto da zaradim. Moja karijera nije bila planski
osmišljena i dobro vođena“.
Pričamo o starom kraju i iznenađuje me poznavanjem našeg boksa. Pita me
šta sada rade Parlov, Rusevski, Beneš, Perunović... Kaže da je sa nekima
od njih sparingovao i da je imao jedan zvaničan meč u Sarajevu početkom
sedamdesetih. Pokušava da se seti jezika svog detinjstva i kaže da se u
njegovoj kući uvek govorio „srpskohrvatski“. „Morali smo jer mi majka
nikada nije naučila engleski“.
Od zvezda do trnja
I pre našeg susreta sam znao šta se desilo njegovoj porodici, ali nikako
da skupim hrabrost i pitam ga o tragedijama koje su se sručile na ovog
čoveka kao božja kazna. Ipak, reč po reč, dolazimo i do toga. Džordž se ne
libi da priča kako je droga odnela četiri života iz njegove kuće, ali
vidim da su mu oči pune suza kada se seća tog perioda.
„Nikada nisam ni pomislio da će moji sinovi postati heroinski zavisnici.
Nakon što sam završio karijeru, sve je izgledalo kako se samo poželeti
može. Sa ženom Lin dobio sam petoro dece, četiri sina i kćerku, imali smo
veliku i složnu porodicu. Trajalo je to do sredine osamdesetih, a onda je
počelo...“
Njegov najmlađi sin Džesi, nakon samo devet meseci borbe sa heroinom,
stavio je jednog dana 1985. pištolj u usta i povukao okidač. Nije mogao
više. Imao je 20 godina. U isto vreme, njegova dva brata Džordž Li i
Stiven već su bili duboko u paklu droge. Čuvalo je osećao da je samo
pitanje vremena kada će desiti nova tragedija. Njih dvojica su više
vremena provodili u zatvoru nego na slobodi, jer nisu birali načina da
dođu do droge. Desilo se da se Stiven 15 puta predozirao u periodu od samo
dva meseca. Pakao nije prestajao. Osam godina nakon Džesijevog samoubistva
Džordž Li je ubrizgao smrtonsnu dozu. Nađen je poslednjeg dana oktobra
1993. u hotelskoj sobi na Parkdejlu. Dva dana nakon njegove sahrane,
majčino srce više nije moglo da izdrži. Lin je popila celu bocu tableta i
otišla da se pridruži sinovima. Našli su je kako leži na Lijevom krevetu.
Džordžu je ostalo da spasi Stivena po svaku cenu. Iako nije prestajao sa
starim načinom života, ipak je pristao da sa ocem krene širom Kanade i
počne da drži predavanja o bolesti zavisnosti. Izgledalo je kao da se
ukazao tračak nade. Međutim, droga je i ovoga puta bila jača od želje za
normalnim životom. Sestra Vanesa pronašla ga je 1997. u svom stanu kako
sedi naslonjen na sto. Iz jedne ruke je virila igla, dok je u drugoj još
uvek držao nezapaljenu cigaretu.
Džordž Čuvalo danas živi da bi se borio protiv droge. Sa istom onom
energijom fajtera u ringu, sada putuje po celoj zemlji i po školama,
zatvorima, domovima za nezbrinutu decu, drži predavanja o štetnom uticaju
ove pošasti. Veruje da je uspeo ako bar jedan mladi život svojom pričom
podstakne da se vrati na pravi put. Govori o tome šta se desilo njegovoj
porodici da se to ne bi desilo drugima. Kaže mi da bi rado došao u Srbiju
da i tamo govori mladim ljudima, i sa velikim ponosom ističe da su mu je
kćerka Vanesa završila univerzitet u Gvelfu, a da je najstariji sin Mičel
uspešan fudbalski trener.
Ovo je priča o Džordžu Čuvalu, čoveku koji nikada nije bio na kolenima. Ni
u ringu, ni u životu. |
|
|
|
Čiode, februar 2006. |
|
|
|
|
|
