|
|
|
Milena Kitić, operska primadona svetskog glasa |
|
Na krovu sveta |
|
|
|
Nastup u Metropolitenu jeste na neki način kruna moje karijere, jer se
radi o jednoj od najpoznatijih operskih kuća u svetu, kaže jedan od
najcenjenih mecosprana današnjice |
|
Piše: Suzana Sudar |
|
 |
|
|
„Zakucala me je za stolicu. Nisam trepnula, nisam disala“, bio je kratak
komentar koji sam uspela da podelim sa koleginicom posle nastupa Milene
Kitić, tada mlade nade operske umetnosti. Kada iz duše osetite nečiji
potencijal, teško da možete da pogrešite u procenama. U njenom slučaju
nisam bila nikakav izuzetak. Kombinacija Mileninog moćnog glasa i scenske
pojave, lakoća i strast pevanja i glume, ujedinila je stručnu kritiku i
publiku, a ja sam sa zadovoljstvom nastavila da pratim korake njenog
uspeha. Danas je Milena operska primadona svetskog glasa, čiji je san bio
da nastupi u Metropliten operi. A, onda, i to se dogodilo. Dobila je ni
manje, ni više, ponudu za naslovnu ulogu - Karmen, i to za dve predstave,
a obe su mesecima unapred bile rasprodate. S nestrpljenjem sam iščekivala
vesti sa premijere.
„Razbolela sam se i morala sam da otkažem prvu predstavu, nema veze. Zbog
toga jedino neću dobiti kritiku u NewYork Times, baš me briga. Jedino mi
je žao što sam zarazila virusom partnera pa i on sada ima grip“, pročitala
sam s nevericom. Posle nekoliko dana, stiglo je novo pismo: „Juče sam
imala debi u Met-u sa Karmen, bilo je ludo i nezaboravno! Proslavila sam
odmah, došao je i Domingo i održao govor, stvarno lepo od njega, nemam
reči. Bio je čak i dr Rakić koji je nekad lečio Zinku Kunc, jedino nije
bilo moje Bise, ali čule smo se milion puta...“.
Ah, taj Met
Nisam stigla još da uzmem dah a naslovne strane novina osvanule su sa
njenim likom.
- Uh, Met je prava mašinerija. Ali, sve funkcioniše, organizacija je
fantastična, svaki dan imaju predstave, često i po dva puta dnevno. Sala
ima 4.000 sedišta i kada sa bine vidiš dupke punu salu, čak i ljude na
galeriji koji su kao čiodice sitni, osećaj je stvarno neverovatan - priča
Milena o svom prvom nastupu u Metu.
Tako je Karmen opet odigrala sudbonosnu ulogu u njenom životu. Sa njom je
osvojila Evropu a sada i Ameriku.
 -
To je jedna od fizički najzahtevnijih uloga, naročito ako je produkcija
tradicionalna i ako je prisutan flamenko. Ples, kastenjete i scena
zavođenja treba da izgledaju ležerno, ali ako je pozornica velika kao
fudbalsko igralište - to nije nimalo lako! Samo dok pretrčiš deo scene,
popneš se i siđeš niz stepenice, već se zadišeš. Osim toga, velike
pozornice obavezuju pevača i na velike pokrete, a sve to oduzima energiju.
Pozornica Metropiltena je jedna od najvećih i tu se, ukoliko se zaista ne
razmahneš, lako izgubiš u ogromnim scenografijama, kao što je ova Franka
Zefirelija, u kojoj sam i ja nastupala: osam živih konja, tri magarca,
četiri psa, sneg pada na bini, masa horista... Da ne govorim o
koncentraciji i nervima koje treba držati pod kontrolom. Ponekad, čak i
ako moraš da budeš apsolutno mirna i nepomična na sceni i tada osećaš kako
se topiš i kako znoj polako curi niz kičmu.
Koliko je njen nastup bio uspešan, govori i podatak da je potpisala ugovor
sa Met-om do 2008. godine a pevaće Lauru u „Đokondi“ i Jelenu Bezuhovu u
Prokofjevom „Ratu i miru“ pod dirigentskom palicom slavnog maestra
Valerija Georgieva.
- Nastup u Metropoliten operi jeste na neki način kruna moje karijere, jer
se radi o jednoj od najpoznatijih operskih kuća u svetu, tako da sam
stvarno bila uzbuđena i srećna što debitujem na toj sceni a još više što
to nije bio slučajan izlet - kaže Milena, koja je karijeru u Americi
počela da gradi 1999. godine s ulogom Eboli u Verdijevom „Don Karlosu“, u
Palm Bič operi na Floridi. - Dirigovao je maestro Antonio Guadanjo, koji
mi je i naredne sezone ponudio Rosinu u „Seviljskom berberinu“. I tako je
krenulo. Iste godine sam dobila ponudu da pevam Emiliju u „Otelu“ i to u
Meksiku i u Karnegi Holu, na oproštajnom koncertu Karla Bergoncija. Tada
su u publici sedili Domingo, Pavaroti i Kareras, Džejms Levin, kao i mnogi
drugi slavni pevači i dirigenti. Dobila sam nove ponude i definitivno sam
se naredne godine preselila u Kaliforniju. I moj privatni život se odvijao
u tom pravcu, tako da se odluka o preseljenju činila prirodnom.
Ostvaren san
Talent, rad, disciplina, samokritičnost, sposobnost da se podnese javna i
privatna kritika, upornost i odlučnost da se nešto nauči, najvažniji su za
uspeh, smatra Milena.
|
Od Beograda do Amerike |
U Narodnom pozorištu u Beogradu nastupala je osam godina, a prvi stalni ugovor
potpisala je sa nemačkom operskom kućom u Esenu odakle započinje pohod na
svetsku scenu preko Berlina, Ahena, Salcburga, Tokija, Nagoje, Rima sve do Los
Anđelesa, Baltimora, Vašingtona, Palm Biča, njujorškog Karnegi Hola...
Njene kreacije Đulijete u
„Hofmanovim pričama“, Sekstusa u „Juliju Cezaru“, Eboli u
„Don Karlosu“, Herodiasa u „Salomi“, Dalile u
„Samsonu i Dalili“, Amneris u „Aidi“, a posebno Karmen, koju je do sada odigrala više od sto
puta, otvorili su joj vrata najprestižnijih operskih kuća. Sezone 1997/98.
operski magazin „Teater und Music“ proglasio ju je najboljim mladim mecosopranom
za interpretaciju Karmen, a iste sezone bila je nominovana za najbolju opersku
pevačicu godine od
„Opernwelt“-a. Nagrada koja je prvo nosila ime
„Biserka
Cvejić“ za najboljeg mecosoprana na Internacionalnom takmičenju muzičke
omladine, danas nosi ime Milene Kitić.
Udata je za Milana Panića, nekadašnjeg premijera SRJ i žive u Njuport Biču i
Pasadeni, u Kaliforniji. Najveća radost im je petogodišnji sin Milan Spenser. |
- Naravno, i faktor sreće. Ali, on je na poslednjem mestu. Za mladog
pevača krucijalan je pedagog. On može da bude inspirativan, ali može i da
zbuni pa čak i da vokalno uništi pevača. Ja imam sreće da je moj pedagog
bila Biserka Cvejić sa kojom i dalje radim i koristim svaku priliku za
usavršavanje. Nažalost, sada nije bila na mom nastupu, ali već pravi
planove da dođe u Njujork u septembru jer bi i tenor Željko Lučić, koji je
takođe njen učenik, i ja trebalo zajedno da nastupimo u „Đokondi“.
Profesorka Bisa mi je svojevremno rekla da je Milena jedan od najvrednijih
studenata, da brzo reaguje i ispravlja greške i da je rad sa njom prava
milina.
- Jao, a kad se samo setim časova u cik zore! Budila sam se u pet ujutru
jer mi zakaže čas u 7:15! Normalnom čoveku tad nije ni do pričanja, a
kamoli do pevanja. Ali, kakav je kriterijum imala za sebe dok je nastupala,
nastavila je da ga primenjuje i u pedagoškom radu. Da nije nje bilo, ne
znam da li bih se opredelila za ovaj poziv. Upisala sam Filozofski
fakultet jer sam za muziku mislila da će mi biti hobi, pošto u mojoj
porodici niko nije muzičar. Ona me je ubedila u suprotno i već dve
decenije smo zajedno, i u dobru i u zlu.
A život ih je isprepletao, pa se dogodilo da su imale i neke zajedničke
partnere na sceni, među kojima i čuvenog tenora Plasida Dominga.
Godine1967. debitovao je kao Don Hoze u Bečkoj operi, a zanosnu Karmen je
pevala Bisa. Mnogo godina kasnije, dirigovao je
„Karmen“ u Vašingtonu a
naslovnu ulogu igrala je Milena Kitić, potom su zapevali i u duetu. Takođe,
krenula je Bisinim stopama i u pedagoškom radu, pa danas često daje master
klas na Chapman Univerzitetu, kao i na USC-u (University of Southern
California).
Kada se dogode uspesi, priča se samo o lepim događajima, pa sve izgleda
mnogo lakše nego što jeste.
- A nije baš tako, naravno. U jednom trenutku sam mislila da ću morati da
odustanem od karijere zbog operacije na oku. Bilo mi je zabranjeno da
pevam šest meseci, jer je dijagnoza na mom levom oku bila poražavajuća -
ablacia retine, odnosno odlepljivanje mrežnjače i rožnjače. Operacija je
srećom bila uspešna i danas se tim okom služim maksimum nekih 30 odsto, a
moglo je da bude mnogo gore.
„...Sada kada je sve to prošlo i kada se moj san ostvario, jedva čekam da
idem kući, sedim u buci već mesec dana, dete mi propušta od školice...“, napisala mi je na kraju poruke posle debija u Met-u.
- Razmišljam da se od narednog septembra kada počne školska godina malo
povučem i posvetim više vremena svom sinu Milanu i da se pripremim za
ostvarenje nekog novog sna. |
|
|
|
Čiode,
februar 2006. |
|
|
|
|
|
