|
|
|
Boris Spremo, C.M., Majstor fotografije |
|
Slika uvek čeka na mene |
|
|
|
Decenije koje je proveo beležeći najznačajnije trenutke kanadske istorije,
svrstale su ga u red javnih ličnosti a njegova pojava na svakom skupu
izazove rumor koji se brzo širi: „Stigao je Spremo“ i od tog trenutka više
nema čačkanja nosa, zevanja i protezanja, jer nikad se ne zna kada će
njegov blic da sevne |
|
Piše: Suzana Sudar |
Foto: Arhiva Borisa Sprema, C.M. |
|
 |
|
|
Ako si bio u Tukmanduu, bio si svuda, kaže engleska poslovica. A Boris
Spremo, C.M., stigao je čak i u Tukmandu. Zato su za priču o jednom od najvećih i
najslavnijih svetskih fotografa koji je bio svedok najvažnijih trenutaka
novije istorije, granice novinskog teksta pravi greh.
|
Univerzalac |
|
Slikao 32 puta kraljevsku porodicu, njihove srećne i tužne trenutke, 12 godina
pratio premijera Pjera Trudoa, tri Olimpijade, glad u Africi, rat u Vijetnamu,
nemire u Belfastu, proterivanja Kurda iz Iraka, zemljotres u Crnoj Gori, deltu
Mekonga, pored posade bio jedini putnik na promotivnom letu Boinga 747... |
U suterenu svoje kuće u Torontu, Boris Spremo čuva svaki trenutak koji je
zabeležio za četiri decenije, koliko je zvanično trajala njegova karijera
fotoreportera. Na zidovima su fotografije ljudi i događaja koji su
obeležili istoriju druge polovine XX veka. Među njima i kraljica Elizabeta,
princ Čarls, Gorbačov, Kastro, Trudo, Kisindžer, Golda Meir, Hajle
Selasije, Tito, Papa Jovan Pavle I, Majka Tereza, Žaklina Kenedi, Muhamed
Ali, Bitlsi, Stounsi, Džejn Fonda, Đina Lolobriđida, Sofija Loren, Hari
Belafonte, Rudolf Nurejev, Margot Fontejn...
Ali, ono što je neobično jeste da njegovu kolekciju fotografija, koje su
objavile novine širom sveta, upotpunjuju uspomene sa svakog snimanja i
putovanja. Gumeni metak iz Belfasta koji je bio ispaljen na njega ali ga
je srećom za dlaku promašio, granata za ručni minobacač i dimna bomba iz
Vijetnama, meci raznih kalibara, delovi srušenog aviona Air Canada,
izgubljena sandalica kurdske devojčice, čaše iz kojih su pile Elizabet
Tejlor i ledi Dajana... Ovu jedinstvenu riznicu upotpunjuju brojne nagrade,
kao i slike i skuplture na kojima je ovekovečen njegov lik. I svakog dana
Boris Spremo doda neki nov detalj jer, iako je u penziji, ne prestaje da
beleži našu svakodnevicu i važne događaje.
Avantura do Kanade
Čini se kao da ste oduvek znali da ćete se baviti ovim poslom.
- Da, od onog momenta kada sam dobio prvi fotoaparat. Prvu sliku koju sam
uradio bio je portret mog oca. Onda sam slikao delove Beograda u kojima
sam živeo, Kalenić, Đeram i Cvetkovu pijacu. Moj otac je želeo da budem
policajac ili pop, jer ih je smatrao sigurnim zanimanjima. Međutim, po
završetku srednje škole upisao sam studije filmske kamere, pošto je to
bilo najsrodnije fotoaparatu. Ali, sve je to bilo uzaludno jer nije bilo
posla u struci.
Da li ste zato napustili Jugoslaviju?
Fotografsko šesto čulo |
U novinarskim krugovima i danas se prepričava kako je napravio istorijsku
fotografiju sa sahrane Roberta Kenedija.
- Ceremonija je održana u dva posle ponoći, a za novinare je bio obezbeđen jedan
ograđen prostor odakle smo jedino mogli da slikamo. Kada je završena sahrana,
svi su se razišli. Ali, meni nešto nije dalo mira, želeo sam da zabeležim nešto
što će biti mnogo autentičniji dokument te tuge. Očekivao sam da će neko od
porodice doći ujutro na grob. Umešao sam se među ljude koji su u povorci išli da
odaju poslednju poštu. Stavio sam mali aparat ispod mantila i kružio nekoliko
sati. A onde se pojavila Kenedijeva udovica Etel i najstariji sin Džozef.
Odglumio sam amatera pred obezbeđenjem i slikao sam ih kada su klekli pored
groba. Tada sam znao da sam završio posao zbog kojeg sam došao. To je bilo 1968.
godine, a tek 1983. sam ih upoznao u Torontu i poklonio im tu fotografiju. |
- Tada se živelo jako teško i sanjao sam da odem preko okeana. Amerika,
Kanada, Australija, bilo mi je svejedno koja će od tih zemalja biti.
Iskoristio sam prvu priliku koja mi se ukazala i sa drugom ilegalno prešao
u Italiju. Smestili su nas u kamp za izbeglice u okolini Rima. Verovali
ili ne, tu sam i dobio prvi posao kao fotograf. Slikao sam nove izbeglice
za 600 lira nedeljno, što je bilo ravno jednom dolaru. Moj san me nije
napuštao, pa sam rešio da idem dalje već posle godinu dana. Sledeći cilj
je bila Francuska. Međutim, trebalo mi je nedostižnih 5.000 lira za kartu.
Toliko novca nije moglo brzo da se zaradi, pa sam odlučio da prodam krv.
Uredno sam se prijavio i kada sam došao na red razočarao sam se, jer za
pare koje su mi bile potrebne, morao bih da dolazim najmanje još desetak
puta. Jednostavno, uzimali su samo jednu bočicu krvi i za novac koji bi
dobio, nisam mogao daleko od Rima. Zamolio sam ih da mi uzmu krvi za 3.000
lira, pošto mi je toliko nedostajalo para za put. Gledali su me u čudu.
Kada su videli da sam ozbiljan, napunili su jednu veliku bocu i platili
mi. Dan nakon toga već sam bio u francuskom delu Alpa gde sam se zadržao
dve godine. Radio sam u fabrici Citroen i kao ulični fotograf, dok nije
stiglo pismo od rođaka, koji je bio garantor za moj odlazak u Kanadu.
Kako vam je tada izgledala zemlja o kojoj ste maštali?
- Stigao sam brodom do Montreala, a zatim vozom do Toronta. Sećam se, bila
je subota uveče a sutradan u cik zore, rođak mi je rekao da me vodi da
nađem posao. Pitao sam ga šta ću da radim kada ne znam nijednu reč
engleskog jezika. On je mirno odgovorio: „Videćeš“. Otišli smo u elitni
hotel Royal York u čijem podrumu je čekalo oko stotinak emigranata koji su
tražili posao. Izabran sam među 12 srećnika koji su odmah počeli da rade.
Tada sam shvatio zašto nisam morao da znam jezik - dobio sam posao perača
sudova.
Da li ste se razočarali?
- Nisam imao vremena za to, stalno se nešto događalo. Posle sam radio i
kao raznosač u fotografskoj radnji, kao rudar na jezeru Eliot, brao duvan
na severu Ontarija i sa ušteđenih 340 dolara vratio sam se u Toronto,
kupio fotoaparat i počeo da slikam svadbe. Ono što nisam mogao ni da
sanjam jeste da ću već posle sedam godina u onom istom hotelu Royal York,
samo jedan sprat iznad, obučen u smoking, primiti nacionalnu novinarsku
nagradu za najbolju fotografiju.
Koji je momenat bio presudan da dobijete posao fotoreportera?
|
Nagrade |
|
Posle 200. nagrade prestao je da ih broji. Prvu je dobio u avgustu 1962. za
fotografiju meseca. Jedini je Kanađanin koji je osvojio zlatnu medalju za
najbolju svetsku novinsku fotografiju 1966. godine u Hagu. Imenovan je za
Majstora fotografije, a Kanada mu se odužila svojim najvećim odlikovanjem-Order
of Canada i tako je postao prvi novinar u njenoj istoriji koji ju je dobio.
Nosilac je i ordena britanskog kraljevstva i vlasnik ključeva Toronta kao njegov
počasni građanin. |
- Jedne nedelje sam otišao na fudbalsku utakmicu na kojoj je izbila tuča.
Svi su se tukli, i policija, i igrači i navijači. Kako se od fotoaparata
nisam odvajao, odmah sam uleteo u tu gužvu i slikao. Imao sam samo pet
snimaka. Kada sam uradio fotografije, odneo sam ih sportskom uredniku u
Globe and Mail, koji je rekao:“E, momak, ovo je super!“. Objavljena je na
naslovnoj strani a ja sam postao njihov honorarac. A onda mi je snimak
skakača u dalj sa nacionalnog atletskog takmičenja, za koju sam dobio prvu
nagradu, otvorio sva vrata. Tada sam definitivno rešio da se potpuno
posvetim fotografiji. Posle šest meseci dobio sam stalno zaposlenje i tri
nagrade za najbolju fotografiju meseca. To su bili nezaboravni dani.
Početkom 1966. godine, ponuđeno mi je da pređem u Toronto Star. Uslovi su
bili sjajni, ali se meni nije odlazilo iz Globa gde sam se odlično osećao.
Trebalo mi je nekoliko meseci da shvatim da je to biznis. Prelomio sam i
prešao u Star gde sam radio narednih 35 godina i dočekao penziju.
Niko kao Kastro
Po vašem opusu vidi se da se niste specijaliziovali za određenu vrstu
fotografije.
- Ja sam zaljubljen u fotožurnalizam i sve me interesuje. Svaki dan mi je
bio drugačiji, voleo sam svaki minut koji sam proveo radeći. U po dana, u
po noći, uvek sam bio spreman. Silazio u rudarska okna, u dubinu okeana,
stajao na čeličnoj gredi 400 metara iznad zemlje... Tražio sam akciju.
Govorio sam da slika čeka samo na mene i u potpunosti sam se predavao
svakom trenutku. Kada radim neki sportski događaj desi mi se da na kraju
ne znam ni rezultat, zaboravim na navijanje, na ćaskanje s kolegama, jer u
suprotnom nema ništa od slikanja.
Bili ste svedok velikih svetskih tragedija. Da li vam je od nekog
prizora zadrhtala ruka?
 -
Često sam se pitao:“Šta, do đavola, radim ovde kada kod kuće imam ženu i
decu?“, ali odgovor je uvek bio jednostavan - to je moj posao. Nisam se
nikada plašio, ni visine, ni ratova, ničega. Nisam nikada ni razmišljao o
opasnostima. Kamera i ljubav koju sam imao prema ovom poslu bili su moj
štit. A nagledao sam užasnih stvari. Kada se srušio avion, slikao sam
delove tela, ta strahota rečima teško može da se opiše. Ali, i to mora
neko da se zabeleži. Međutim, kada dođem kući, sve što sam video i što sam
slikao, preživljavao sam u sebi. Najteže mi je bilo kada sam radio u
Africi. Gledao sam decu koja su umirala od gladi. Slikam ih, a posle pola
sata pomažem da se sahrane. Tamo sam video sav jad ovog sveta.
Da li je vaša porodica uvek znala kada idete na zadatak koji može da
bude rizičan po život ?
- Jedino sam suprugu poštedeo kada sam slikao CN Tower, jer se boji visine.
Napravio sam fotografije završne faze stojeći na čeličnoj gredi 450 metara
iznad zemlje. Kada je videla odakle sam snimao i da sam bukvalno visio u
vazduhu, bolje što unapred nije znala.
Ovekovečili ste najuglednije ličnosti iz celog sveta. Da li se neko
izdvojio po utisku koji je ostavio na vas?
- Kastro. Duhovit je, komunikativan, neformalan. Kada ga vidite onako
visokog dva metra i još koji centimetar preko, sa rukama k'o lopate,
stvarno izgleda kao diktator o kom čitate u novinama. Ali , privatno je
sasvim drugačiji. Prvi put kada sam ga upoznao, držao je govor pet sati, a
onda je za govornicu stao kanadski premijer Trudo i na čistom španskom
jeziku održao govor bez čitanja od tri i po sata. Kubanci su bili u
euforiji a Kastro nas je posle pozvao u letnjikovac. I Pjer Trudo je,
takođe bio fascinantan čovek i političar. Pratio sam ga kroz sva tri
premijerska mandata. Sa njim sam uvek morao da budem na oprezu i spreman
za slikanje jer je bio nepredvidiv kao dete.
Šta smatrate svojom privilegijom?
- Zdravlje. Odrastao sam za vreme okupacije u Beogradu i znao sam šta je
glad i siromaštvo. To me je, izgleda, očeličilo. Nisam bio nikada na
bolovanju, ni jedan jedini dan. To je za Kanađane nešto neverovatno.
Jednom sam se malo prehladio i svi su u redakciji skočili da odem kući da
se lečim. Jedva sam im objasnio da mi nije ništa. Kod kuće sam popio vruću
rakiju i bio k'o nov. Privilegovan sam i što je moja supruga Ika imala
razumevanja za moju posvećenost poslu. Kada sam bio na drugom kraju sveta
i po nekoliko meseci, znao sam da ne treba da brinem jer je ona vodila
računa o svemu.
Zvanično ste u penziji, ali radite i dalje punom parom.
- Sada sam u najboljoj snazi, mentalnoj i fizičkoj, i još imam iskustvo.
Ali, takav je zakon, morao sam da se penzionišem. Međutim, odem na neke
važnije događaje, posebno sportske, a i objavljujem fotografije u novinama.
Još uvek dosta putujem, te sam prošle godine posle 20 godina bio u
Beogradu. Doduše, samo sedam dana, ali dovoljno da vidim koliko je
porastao i da posetim neka stara mesta. Neka sam našao a neka, nažalost,
više ne postoje. |
|
|
|
Čiode, januar 2006. |
|
|
|
|
|
