redakcija |arhiva | marketing | e-mail | ciode.ca  

 
 NASLOVNA
 INTERVJU
 REPORTAŽA
 KOMENTAR
 SUSRETI
 DOGAĐAJI
 TAMO DALEKO
 KROZ ISTORIJU

 LINKOVI
 POŠTANSKO SANDUČE

Uh Kanada - knjiga Nebojše Milosavjevića - Nebojsa Milosavljevic

Pretraživanje

 intervju
General Luis Mekenzi
Vojnik u službi mira
 
Govoriti o tome ko je kriv i ko je prvi počeo građanski rat u bivšoj Jugoslaviji, isto je kao procenjivati trojicu masovnih ubica. Jedan je ubio 15, drugi 10, a treći petoro ljudi. Ko je najmanje kriv? - objašnjava prvi komandant mirovnih snaga u Bosni
Piše: Nebojša Milosavljević

Foto: Suzana Sudar

Kada se iz Toronta pođe na sever, nakon nešto više od dva sata vožnje, tu blizu jezera Simko, naiđe se na gradić Brejsbridž. Mesto kao i svako drugo u kanadskoj dubokoj provinciji. Glavna ulica, u njoj nekoliko restorana brze hrane, hotel (u kome verovatno ima pet soba sa ustajalim vazduhom), banka i crkva. Ništa posebno, sve odiše dosadom, ustaljenim ritmom življenja i nekim čudnim mirom koji čoveka tek prispelog iz zahuktalog Toronta u prvi mah natera da govori šapatom a da nisam ne zna zbog čega. U ovo zimsko vreme Brejsbridž deluje kao pitoreskna razglednica, a njegovom palanačkom šarmu doprinosi i to što, kao i većina malih mesta, ima bar jednog čuvenog meštanina. Na izlazu iz grada, još uvek u glavnoj ulici ali tamo gde već počinju farme, nalazi se kuća generala Luisa Mekenzija. Od kada je skinuo uniformu i otišao na zaslužni odmor, general sa suprugom koja je i rođena u ovom mestu, živi u prostranoj, mirnoj i stamenoj kući, koja je pre nekoliko godina obeležila vek trajanja. Mir koji vlada na velikom imanju koje je okružuje i tek napadali sneg koji samo pojačava tišinu, potvrđuju da je iskusni vojnik posle devet mirovnih misija širom sveta i 26 selidbi u Kanadi po potrebi službe, izabrao pravo mesto za penzionerske dane.
Dočekuje nas na tremu i pozdravlja na srpskom: „Dobar dan“. U opuštenoj atmosferi (možda je moglo da bude koji stepen toplije, ali valjda tako treba u vojnikovoj kući), nakon dvosatnog razgovora tokom kojeg nije izbegao direktan odgovor ni na jedno pitanje, general Mekenzi je ostavio utisak neposrednog, šarmantnog i otvorenog sagovornika, koji se ne libi da iznese mišljenje i da brani svoj stav, sviđalo se to nekom ili ne.
Razgovor započinjemo, naravno, vraćajući se na događaje u Bosni tokom građanskog rata, jer smo se u to vreme i „upoznali“. Mesecima je svakoga dana bio gost u našim domovima dok smo prilepljeni za TV ekran pratili šta se dešava na ratištima.

Mekenzi ili Mekenzović

Pre nekoliko meseci obeležena je desetogodišnjica ulaska srpskih snaga u Srebrenicu. Ono što se desilo posle toga neki nazivaju genocidom i najvećim masovnim ubistvom nakon Drugog svetskog rata u Evropi. U dnevniku Globe and Mail objavili ste članak koji je uzburkao mnoge duhove jer se ne slaže sa zvaničnim mišljenjem vlada zapadnih zemalja koje insistiraju na tome da su trupe generala Mladića izvršile „srebrenički masakr“.
Biografija
Rođen je 1940. godine u mestu Truro (Nova Scotia). Završio je Xavier Junior College i diplomirao na Univerzitetu Manitoba. Nosilac je počasnih doktorata koje su mu dodelili St. Francis Xavier, Acadia i St. Mary's univerziteti. Služio je 33 godine u kanadskoj vojsci. Učestvovao je u devet mirovnih operacija širom sveta (Gaza, Kipar, Vijetnam, Egipat, Centralna Amerika, Bosna...). Od maja 1992. do marta 1993. obavljao dužnost prvog čoveka UNPROFOR-a u Bosni. Objavio je knjigu "Mirovnjak, put za Sarajevo". Oženjen je Dorom sa kojom ima kćerku Kim.
- Moram prvo da kažem da se ograđujem od naslova tog članka koji glasi „Prava istina o Srebrenici“. Kao što znate, naslove u novinama bira urednik, tako da na to nisam mogao da utičem. Nisam imao pretenziju da kažem kako samo ja znam istinu o tome, već da ukažem na neke stvari koje se uglavnom zaboravljaju. Prvo, barata se brojevima od oko osam hiljada muslimanskih žrtava. Meni jako smeta kada se proizvoljno govori o takvim stvarima, pogotovo kada se upotrebljava reč „oko“. Drugo, prosta matematika nikako ne ide na ruku takvim tvrdnjama jer u masovnim grobnicama koje su do sada otkrivene, nije nađeno ni blizu toliko tela. Treće, zaboravlja se da su se u okolini Srebrenice skoro tri godine pre toga vodile žestoke borbe koje su inicirale snage Nasera Orića. On je sa svojim ljudima izlazio iz grada i palio srpska sela u okolini, bilo je dosta žrtava među srpskim civilima i vojnicima, koje su kasnije verovatno uračunate u onih „oko“ osam hiljada ubijenih u Srebrenici. Četvrto, ne mogu da se složim sa tim da je tamo izvršen genocid iz prostog razloga što su žene i deca odvojeni i dozvoljeno im je da napuste grad. Kada se govori o terminu genocid, onda se misli na težnju da se uništi celokupna populacija a to ovde očigledno nije bio slučaj.
Te vaše tvrdnje samo idu u prilog onima koji vas već dugo svrstavaju u red srpskih lobista i nazivaju vas generalom koji je izuzetno prosrpski nastrojen. Koliko ima istine u tome?
- Da, ta priča se koristi odavno. Nalepili su mi tu etiketu zato što nisam hteo da pevam u horu koji na Srbe svaljuje apsolutnu krivicu za sve što se desilo u Bosni. Radi se o građanskom ratu gde su učestvovale tri strane i nemoguće je govoriti o apsolutnoj krivici ili apsolutnoj nevinosti. Da se razumemo, ja i dalje krivim Srbe za mnoge stvari, ne slažem se sa mnogim vojnim i političkim odlukama njihovog rukovodstva, ali nikada neću pristati na tvrdnju da su druge dve strane samo nevine žrtve.
Ipak, nakon vašeg povratka iz Bosne držali ste predavanja širom Amerike o onome što se tamo dešavalo. Ko je organizovao ta predavanja i da li ste bili plaćeni za njih?
- Predavanja su organizovana na inicijativu Helen Delić-Bentli, i jedne srpske organizacije iz Čikaga. Cilj je bio da se ljudima u Americi približi i objasni šta se sve dešava u tom krvavom građanskom ratu. Pričao sam o onome što sam video i doživeo, ni manje, ni više. O onome što uvek govorim, bez razlike da li je to intervju za kanadske, američke ili neke druge medije. Naravno, bio sam plaćen za ta predavanja, to je išlo preko mog agenta i taj novac je otišao u humanitarne fondove.

Neodlučni političar i bahati general

Bosanska vlada otišla je korak dalje u optužbama. Za njih ste ne samo prosrpski raspoloženi, već su podigli i tužbu protiv vas tvrdeći da ste silovali muslimanske zarobljenice koje su bile u jednom srpskom logoru.
- Znate, kada hoćete nekoga da ocrnite onda nije dovoljno da samo kažete kako je „navijač“ ili „simpatizer“ određene strane. Morate da nađete nešto konkretnije, a priča o „silovanju“ obično izaziva jake emocije kod ljudi. Za mene je to, naravno, obična glupost i samo jedan od vidova propagadnog rata u kome se ne biraju sredstva. Ja ne gajim nikakve iluzije o tome da sam nekome tamo bio simpatičan. Da sam ostao nekoliko meseci duže, ne bi me iznenadilo da me Srbi optuže kako otvoreno podržavam muslimansku stranu. Takav je život, a život u ratu pogotovo.
Za vreme boravka u Bosni imali ste prilike da se susretnete sa liderima sve tri zaraćene strane. Šta mislite o Karadžiću i Mladiću? Kakav su oni utisak ostavili na vas?
Dobro je i 40 odsto
- U jednom trenutku naše obaveštajne službe su dobile upozorenje da mi je život ugrožen i da muslimani planiraju da ubiju mene i Butrosa Galija. Dodeljeno mi je obezbeđenje, i jednom dok sam se nalazio u centru Toronta, video sam da agenti iz pratnje pokušavaju da zaustave jednog čoveka koji mi je išao u susret. Ipak, on se nekako probio, bacio mi se u zagrljaj, i rekao: "Generale, ja sam Srbin iz Bosne, hvala vam za sve što ste učinili za nas!". Ali, odgovorio sam, ja vas i dalje krivim za bar 60 odsto nesreće koja se tamo desila. "Ma, nema veze, sa tim već možemo da živimo", odgovorio je on.
- Mnogo više sam sarađivao sa njihovim pomoćnicima, generalom Aksentijevićem i pokojnim Koljevićem. O obojici imam prilično visoko mišljenje i smatrao sam ih vrlo razumnim ljudima. Što se Karadžića i Mladića tiče, ne mogu da kažem da sam ih često viđao. Ovog prvog, možda četiri do pet puta, a drugog u dva, najviše tri navrata. To su dve potpuno različite ličnosti koje su se u jednom osetljivom trenutku našle na vrlo visokim pozicijama. Karadžić je na mene ostavio utisak prilično neodlučnog čoveka. Izgledalo mi je da sam ne može da donese nijednu odluku i da uvek traži savet od drugih. Najviše se oslanjao na Koljevića u koga je očigledno imao mnogo poverenja. Ipak, njegova prava priroda izlazila je na videlo kada je stajao pred mapom i govorio o razgraničenju teritorije. Tada je bio u svom elementu. Ličio mi je u tim trenucima mnogo više na trgovca nekretninama koji se trudi da prevari mušteriju, nego na političara. Što se Mladića tiče, njegovo ponašanje i nastup bili su za mene karakteristike tipičnog „bulija“. Bio je osoran, arogantan... U jednom trenutku mi je čak rekao da će sve moje vojnike vratiti u Kanadu u plastičnim vrećama. Rekao sam mu da ne priča gluposti i da vrlo dobro zna kakvu ulogu imaju mirovne snage u Bosni. Uostalom, on je bio jugoslovenski oficir, a Jugoslavija je imala značajnu ulogu u mirovnim operacijama. Jednostavno, našao se u situaciji da od pukovničkog čina dođe do pozicije komandanta armije države u nastajanju. To je verovatno bilo previše za njega. Kada vam se slika pojavi na naslovnoj strani lista Time, makar to bilo i u negativnoj konotaciji, to može totalno da promeni vaš život. Sve u svemu, mislim da ni jedan, ni drugi, nisu bili dorasli pozicijama koje su tada zauzimali.

Vazdušna podrška za OVK

Boravili ste u Srbiji za vreme NATO bombardovanja i krize na Kosovu. Kako ocenjujete taj period?
- Mislim da je jedan od glavnih razloga za bombardovanje bio taj što je NATO te godine obeležavao jubilej. Morali su da pokažu snagu, obučenost i da opravdaju svoje postojanje. Inače, bombardovati nekoga sa deset hiljada metara visine i nije neka vojnički komplikovana operacija.
U tome su učestvovale i kanadske vazdušne snage.
- Da, pratio sam šta rade moje kolege iz avijacije i drago mi je što nismo imali gubitaka, ali ne mogu da se otmem utisku da su avioni NATO pakta bili u stvari vazdušna podrška Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK). To nije trebalo da bude cilj bombardovanja. Stavljanje na jednu stranu, pogotovo na stranu organizacije koja je de facto teroristička, ostavilo je veliko mrlju na tu operaciju.
Za National Post ste 2004. napisali članak pod naslovom; „Bombardovali smo pogrešnu stranu“. Opet ste došli u situaciju da branite „zle i krvoločne Srbe“.


Klintonova prevara
- Kada je vaša protivavionska odbrana oborila američki "nevidljivi" F-116 došlo je do prave trke za pilotom. Amerikanci su iz Tuzle poslali helikoptere sa specijalcima, ali su Srbi bili brži i nedostajalo im je samo malo da ga zarobe. Radilo se bukvalno o minutima. U tom trenutku tadašnji predsednik Klinton izašao je pred kamere CNN-a i objavio kako je pilot spasen i da se nalazi na sigurnom. Srbi su naseli na tu prevaru i naredili svom timu da se povuče. Tako su im Amerikanci oteli plen bukvalno ispred nosa. Inače, još uvek pamtim parolu koja se pojavila na beogradskim ulicama nakon tog događaja i koja je bila vrlo duhovita: Sorry we didn't know it's invisible (Izvinjavamo se, nismo znali da je nevidljiv”) - kaže Mekenzi.
- Ne branim nikoga, samo govorim o činjenicama. Ne mogu da progutam priču kako su stotine hiljada Albanaca napustili svoje domove zbog terora srpske vojske i policije. Većina njih je otišla sa Kosova zbog straha od bombardovanja.
To su činjenice. Otkriće grobnice u Račku umnogome je doprinelo da uzlete NATO avioni. Nije li indikativno to da su nakon Markala u Sarajevu tadašnjoj SR Jugoslaviji uvedene sankcije, a posle Račka je krenulo bombardovanje? Ne izgleda li vam to kao traženje konkretnog povoda za neku akciju?
- Govorilo se tada da su pronađena tela civila koja su Srbi ubili. Međutim, ispostavilo se da su svi oni imali uniforme ili delove uniformi na sebi, što pokazuje da su bili pripadnici OVK i da su poginuli u borbi sa srpskim snagama. Dugo se čekalo i na izveštaj forezničara. Sve to daje prava na sumnju da je taj događaj iskorišćen kako bi se svetskoj javnosti prikazala opravdanost vojne operacije. Slična je situacija bila i sa bombom koja je pala na sarajevsku pijacu Markale. S obzirom na konfiguraciju terena, prosto je nemoguće da je ta granata doletela sa srpskih položaja. Možete gađati milion puta i opet ne verujem da bi ste uspeli to da izvedete.
Jedan od onih koji su se najviše eksponirali u tom slučaju je i Kristofer Voren, zvanično član posmatračke misije UN.
- Njega sam upoznao za vreme mog boravka tokom jedne mirovne misije u Centralnoj Americi.
Da li je on agent CIA zadužen za prljave poslove?
- To ne mogu sa sigurnošću da tvrdim.
Šta bi se, po vašem mišljenju, desilo da Milošević nije potpisao kapitulaciju? Da li bi NATO na čelu sa Amerikom krenuo kopnenim trupama u okupaciju Srbije?
- Mislim da bi. Oni bi to nekako morali da završe u svakom slučaju. Mada ne verujem da bi krenuli u okupaciju čitave zemlje. Pretpostavljam da bi rasporedili snage na Kosovu i tu se zadržali.
Zadržali su se i ovako. Američka vojna baza “Bondstil’’ na Kosovu je najveća u Evropi. Otkuda tolika želja da budu prisutni u tom delu Balkana sa respektabilnim snagama? Da li smo na početku ratova za pijaću vodu koja sve više postaje deficitarna na ovoj planeti?
- Velike sile uvek traže načina da budu prisutne na strateški važnim tačkama. Hladnog rata više nema. Amerika je jedina preostala super sila, ali i dalje mora da motri na Rusiju i Kinu. Njihova želja da ostanu na Kosovu svakako spada u plan da se zauzmu najbolje pozicije u trci za strateške sirovine u koje danas sasvim sigurno spada i voda.
Imate li nameru da ponovo posetite Srbiju i Kosovo?
Planirao sam da odem tamo na desetogodišnjicu bombardovanja. Bilo bi interesantno snimiti jedan dokumentarni film o tome šta se sve dešavalo u protekloj deceniji i kako se sada živi. Međutim, kako se stvari odvijaju, najverovatnije ću na taj put poći već ove godine.

Netipični penzioner

Iako ste već deceniju u penziji, izgleda da ne vodite tipičan penzionerski život. Čime se sada bavite?
- Putujem, držim predavanja, aktivan sam u Udruženju kanadskih veterana, član sam nekoliko Upravnih odbora, među kojima je i onaj koji rukovodi Fondacijom za borbu protiv Parkinsonove bolesti. Sve u svemu, ne mogu da se žalim na dosadu. Evo, u ovoj kući koja je moj dom, provodim možda samo trećinu vremena u toku godine.
Kanadska novinarka Kerol Of napisala je knjigu Lion, Fox, Eagle, u kojoj opisuje generala Romea Delara kao lava, vas kao lisicu i Luis Arbur kao orla. Šta mislite o toj knjizi?
- Ne mogu ništa dobro da kažem o tome. Ne zato što ja tu nisam predstavljen u superlativima, već zato što je autor izneo niz proizvoljnih tvrdnji. Pisala je izuzetno lepo o ostale dve ličnosti i verovatno joj je bio potreban neko koga će, kao protivtežu da „potkači“. Izabrala je mene. Mislio sam da je tužim, ali to bi joj verovatno samo pomoglo da proda bar 30.000 knjiga više. Ipak, još uvek razmišljam o tužbi.
Okušali ste se i na političkom polju. Bilo je priča da ćete se kandidovati za federalni paralament i na ovim izborima.
- Ne, taj deo priče za mene je završen. Na izborima 1997. hteo sam da pomognem svojoj partiji, Progressive Conservatives, i to na nagovor Žana Šarea. Nisam prošao i ne žalim zbog toga. Mislim da bi mi sada bilo vrlo naporno bilo kakvo političko angažovanje, a ni sa francuskim jezikom ne stojim baš najbolje. Ipak je za političara na saveznom nivou neophodno da tečno govori oba jezika.
Kada smo već kod kanadske unutrašnje politike, mogu vam reći da me ova zemlja sve češće podseća na SFRJ krajem osamdesetih.
- Ha, nije vam loše poređenje. Da budem iskren, i sam sam nekoliko puta napravio tu komparaciju. Na primer, u okolini Šerbruka u Kvebeku postoji „enklava“ sa anglofonskim stanovništvom. U slučaju da se Kvebek otcepi od Kanade, oni sigurno ne bi želeli da žive u takvoj državi. To pomalo liči na situaciju u kojoj su bili Srbi u Hrvatskoj 1992. godine.

Čiode, januar 2006.

 
NASLOVNA INTERVJU REPORTAŽA KOMENTAR SUSRETI DOGAĐAJI TAMO DALEKO KROZ ISTORIJU VAŠ KUTAK
▪  grlom u javore    ▪  ona situacija    ▪  cacina pisma    ▪  svetionik
Copyright © Ciode 2006-7 All Rights Reserved / Sva prava zadržana