|
|
|
Aleksandar Antonijević, prvak Nacionalnog baleta Kanade |
|
Nezamenljiv na tronu |
|
|
|
Ceo repertoar mi je na dlanu, imam podršku direktora, kolega, kritike,
publike, i zato je Toronto grad koji smatram svojom kućom,
kaže jedan od najcenjenijih a za mnoge i igrač broj jedan, na kanadskoj
baletskoj sceni... |
|
Piše: Suzana Sudar |
Foto: Courtesy of The National Ballet of
Canada |
|
 |
|
Photo by Andrew Oxenham |
Nije lako stići na vrh, posebno je to teško postići u drugoj zemlji, ma
koja da je profesija u pitanju, kaže na početku razgovora Aleksandar
Antonijević, jedan od najcenjenijih, a za mnoge i igrač broj jedan, na
kanadskoj baletskoj sceni.
Već punih 15 godina, Antonijević je član Nacionalnog baleta Kanade iz
Toronta. Igrač retkog talenta i senzibiliteta, kojeg zbog igračke
sposobnosti, dramskog kvaliteta i egzotične pojave, kritičari upoređuju sa
Rudolfom Nurejevim. Oduševljenje ide još dalje, pa su neki od stručnjaka
zabeležili da bi njegovoj gipkosti, uzvišenom izrazu i rafiniranim
pokretima, i gazela pozavidela.
- Bez obzira na talenat, ja sam mnogo radio da bih danas bio ovo što jesam.
Mnogi mi kažu da bih sigurno dobio više publiciteta da sam na ovom tlu
završio školu, ali ne mogu da se žalim. Pre dolaska u Kanadu sam mnogo
putovao, igrao na najvećim scenama i priznajem da sam bio sumnjičav da li
da prelazim okean ili ne, jer mi je to tada delovalo kao prevelika
avantura. Ali, dobro je što sam to uradio, jer sam po dolasku u Toronto
osetio da je to moja kuća. Znate, sve baletske kompanije su
internacionalne, svakome je cilj da dovede najbolje igrače, tako da smo mi
u svetu kao jedna porodica. Ali, nijedna zemlja na svetu kao Kanada ne
prihvata tako prijateljski ljude - kaže Aleksandar koji je odbio sve
ponude da napusti Toronto. - Ceo repertoar mi je na dlanu, imam podršku
direktora, kolega, kritike, publike. Ovde imam prijatelje, ne vidim da bi
mi negde bilo bolje.
Širok repertoar
Rođen je u Požarevcu, a odrastao u Novom Sadu, gde je i završio baletsku
školu u klasi profesorke Ksenije Dinjaški.
Photo by Cylla von Tiedemann
Umetnička porodica |
|
- Dok su mi roditelji bili živi išao sam svake godine u Srbiju. Sada će biti tri
godine kako nisam bio, ali srce mi je na mestu jer mi je sestra bila nedavno u
poseti i ostala je šest meseci. Ona živi u Beogradu, radi kao inženjer za
kompjutere, a brat mi je slikar i živi u Novom Sadu. Inače, moja mama je
Poljakinja i njen otac je bio pozorišni glumac u Krakovu i to je jedini umetnik
kojeg znam da imamo u porodici. Izgleda da se ta umetnička crta prenosi na muške
naslednike - priča Aleksandar i dodaje da bi mu bilo potrebno samo nekoliko
meseci pa da poljski govori tečno kao nekad. |
- Ne znam kako sam počeo sa baletom, samo znam da sam kao klinac igrao čim
čujem muziku i tako su me roditelji i odveli u baletsku školu. Ipak, nisam
bio oduševljen, jer za decu je teško da nauče da drže telo u neprirodnim
položajima. Međutim, kada sam primljen u klasu kod profesorke Dinjaški, za
mene je to bilo pravo otkrovenje i više nisam imao dilemu kuda dalje. Ona
i ja smo imali vrlo blizak pogled na balet, pun poštovanja i emocija.
Smatrala je da imam talenat, fizičke predispozicije i dovoljno ljubavi, pa
je maskimalno radila na tome da dođem do visokog nivoa. Srećom, i
roditelji su mi dali apsolutnu podršku, iako kod nas još uvek postoje
predrasude kada se muškarac bavi baletom.
Umesto da započne karijeru u Narodnom pozorištu, Aleksandar je u Beogradu
prvo odslužio vojni rok. Iako tih godinu dana nije vežbao, samo tri dana
po izlasku iz vojske, dobio je poziv za audiciju iz Ciriškog baleta.
- Bio sam potpuno van forme, grozno sam se osećao. Ipak, otišao sam i
prošao audiciju. U našem poslu je normalno da ako želite da napredujete
morate da idete dalje. A meni su za napredak bili potrebni veliki
koreografi, treneri, partnerke.
Igrački zenit dostigao je u Nacionalnom baletu Kanade, gde je 1995. godine
proglašen za prvaka ove kuće.
- Baletska nacionalna škola u Torontu je jako poštovana u svetu. Ipak,
mislim da sam bio u prednosti jer sam završio rusku Vaganovu školu baleta
koja vas nauči bukvalno svemu, od tehnike do toga kako se uloga nosi. U
Severnoj Americi je akcenat na tome ko će više da se vrti, ko će više da
skoči, tako da je akrobatski možda atraktivnija ali nije ispolirana. Naš
glavni trener je nekadašnja primabalerina Magdalena Popa, Rumunka koja je
školovana u Lenjigradu (Sankt Peterburg) i tamo je bila jedna od najvećih
baletskih zvezda. Ona zato neguje Vaganov sistem kada se radi klasičan
balet kao, na primer, „Labudovo jezero“ ili „Don Kihot“, jer je u njima
baza ruske škole dragocena. Srećom, imamo jako širok repertoar, tako da
igramo i Balanšina, što je nešto potpuno drugačije. U toku jedne sezone
igram i klasična i savremena i neoklasična dela, kao i čuvene koreografije,
što mene kao igrača itekako ispunjava.
Fanatična profesija
Da bi ostao u top formi, Aleksandar osim obaveznih vežbi u baletu, dodatno
trenira u teretani i redovno igra tenis, kako bi telo svakodnevno jačao.
Photo by Bruce
Zinger
Država ne da pare |
|
- U Nacinalnom baletu Kanade nema demokratije. Direktor ima potpunu vlast,
artističku slobodu, sve odluke su na njemu, ali i odgovornost. Međutim, iako smo
mi najveća kanadska kompanija, zovu nas kanadskim ambasadorima, kada država
treba da da pare, onda je odgovor - ne. Mecena nema previše, a u Torontu ima
dosta velikih kuća koje se bave raznim umetnostima, tako da se svi borimo za
iste ljude. |
- Kako je u ovom poslu instrument telo, a ono ne može da traje 300 godina
kao violina, moramo svakodnevno da održavamo kondiciju. Počinjemo sa
vežbama koje traju sat i po, onda imamo do šest sati probu, a kada imamo
predstavu onda proba traje samo dva sata. Sve je ovo veoma naporno, ali
ako hoćete da ostanete u vrhunskoj formi morate da radite na tome.
Verujete, jako je teško održati taj nivo. Imam 37 godina, srećom nikada
nisam pio i pušio, i ne osećam da mi je telo starije nego kada sam imao 25
godina. Zbog svega ovoga, vek baletskog umetnika je veoma ograničen,
odnosno individualan. Bivši direktor Nacionalnog baleta Kanade je,
objašnjava Aleksandar, bio jako nezgodna osoba i imao je običaj da bez
pardona pošalje prvake u penziju.
- Svi smo bili pod tenzijom da će nam se isto dogoditi. Ali, sadašnja
direktorka Keren Kain, kanadska ikona, igrala je do 47 godine, i imam
osećaj da će da me podrži da što duže budem na sceni. Jer, još uvek držim
repertoar i igram najteže predstave među kojima je izuzetno zahtevna uloga
u „Uspavanoj lepotici“, sa kojom smo i započeli prošlu sezonu. Balet je
fanatična profesija, jednostavno ste u svakom smislu zavisini od njega. Mi
postojimo samo kada igramo, sve drugo za nas je bolest i velika je i bolna
tranzicija kada morate da pređete na drugi posao. A ovde je to surovo.
Status igrača je takav da se svake godine potpisuje ugovor i, kao
sportisti, moraju stalno da se dokazuju, iz sezone u sezonu.
- Ovde su jako rigorozni. Ako podbacite, maksimum će sa vama da obave dva,
tri razgovora i ako to nema efekta, jednostavno vam kažu „do viđenja“. A
to je onda kraj. Iako uplaćujemo penziju, ona nam ne dolazi u džep do 65
godine. Postoji organizacija koja pomaže nekadašnjim igračima, odnosno
daju mesečnu pomoć dok se ne prekvalifikujete. Kao i svuda, umetnost se
teško finansira i još teže opstaje, tako da niko neće da izdržava 30
umetnika koji više ne igraju. Recimo, ako doživite povredu, osigurnje
plaća godinu, dve i onda više nemate primanja, jer to ne mogu finansijski
da podnesu. Ja bih najviše voleo da ostanem u baletu i kada se penzionišem,
odnosno da nastavim da radim kao profesor sa solistima, prvacima.
Idealan partner
Aleksandar naglašava da je tako svuda u svetu u ovoj profesiji ali da je
Nacinalni balet Kanade poseban zato što ima jako izražen porodični osećaj
za svoje članove.
Istinska zvezda |
Na poziv Generalnog konzulata Republike Srbije, Aleksandar Antonijević je bio
specijalni gost na baletu "Ko to tamo peva" Narodnog pozorišta iz Beogradu, u
okviru Dana srpske kulture u Torontu.
- Nisam samo ja tu, već mnogo članova Nacionalnog baleta Kanade, što mi je
posebno drago. Radujem se što su u prilici da vide jedan orginalni balet iz
Srbije i što će upoznati neke moje bivše i neke nove kolege.
- Aleksandar je istinska baletska zvezda - prokomentarisao je Konstantin
Kostjukov, direktor i prvak baleta Narodnog pozorišta.
A da li će beogradska publika imati prilike da vidi kanadsku baletsku zvezdu, za
sada niko nije imao tačan odgovor ali sva je prilika da će se to dogoditi na
obostrano zadovoljstvo.
- Gostovao sam u Narodnom pozorištu pre pet godina u "Labudovom jezeru" i Don
Kihotu", i ni danas ne mogu rečima da opišem koliko su me lepo primili
poštovaoci baleta, publika i ansambl. Ni u jednom trenutku se nisam osećao kao
stranac, a to mi je mnogo značilo. Nadam se da ćemo nastaviti saradnju - rekao
je Aleksandar, koji je pre šest godina bio nominovan za prestižnu baletsku
nagradu Prix Benois, koja je ravna filmskom Oskaru. |
- To me je i zadržalo tolike godine u ovoj kompaniji. Tačno pre 15 godina
sam na ovoj sceni zaigrao prvu ulogu u „Krcku Oraščiću“, a posle nje sam
odigrao sve glavne uloge. Direktori i koreografi su se smenjivali, i sa
svima sam imao izuzetno uspešnu saradnju i zahvalan sam što su mi
ukazivali izuzetno poverenje. U Torontu su neki ljudi koji su mi u početku
bili kao roditelji, kao i prijatelji iz celog sveta.
Aleksandar Antonijević se pre svake predstave zagreva u sali sat vremena,
a kada se završi predstava adrenalin mu ne da da spava do sitnih sati.
- Za nas je jako važna kvalitetna ishrana. Ne možete da zamislite koliko
možemo da pojedemo. Posebno žene koje moraju da budu tanke, a istovremeno
izuzetno snažne. U baletu je sve estetika, tako da danas više nema strogih
kriterijuma kada je reč o težini i visini igrača. Na primer, balerine u
Njujorškom baletu su izuzetno visoke, što je nekad bilo nezamislivo.
Kako je često gost na svetskim baletskim scenama, kaže da je to
istovremeno i priznanje i izazov, ali i najteži deo ovog posla, jer u
jednom istom danu upoznaje novu partnerku, treba da nauči koreografiju i
da to odigra na sceni. Kritičari posebno ističu Aleksandrovu partnersku
veštinu, osećaj i brigu o balerini sa kojom igra, a njegove partnerke kažu
da je on neko pored koga su uvek opuštene i kome veruju.
- Meni je oduvek bilo važno da moja partnerka i ja ispričamo neki priču
gledaocima. Posebno kada se radi o dramatičnim ulogama. Znam da je Nurejev
bio veoma aroganatn na sceni i da je to, između ostalog, privlačilo ljude,
ali meni to nije blisko. Važno mi je da istaknem balerinu najbolje što
mogu, kao i da ostvarimo neku našu vezu i to pretočimo u emocije. Uvek sam
se trudio da budem pažljiv, jer znam da je za publiku važno da vidi odnos
likova u predstavi.
Mada srpska zajednica u Torontu prati njegovu karijeru, Aleksandar kaže da
ga do sada maltene niko nikada nije kontaktirao.
- Za sve ove godine koliko sam ovde, zvanično sam imao kontakt sa
Generalnim konzulatom u toku prošlogodišnjih Dana srpske kulture u Torontu.
Čuo sam da dosta naše dece dolazi na predstave u kojima ja igram, i možda
se među njima kriju neki budući igrači baš na ovoj sceni. Iskreno mi je
žao što do sada niko od njih nije došao da se upoznamo, jer to nije teško
izvesti samo ako požele. |
|
|
|
|
|
|
|
