|
|
|
|
|
I posle Tita - niko |
|
|
|
|
|
Piše: Nebojša Milosavljević |
|
|
Uvek kada dođe 4. maj, negde oko tri po podne uhvatim sebe kako očekujem
da čujem sirene. Refleksna reakcija valjda, šta li? Da, dobro se sećam
sirena kada je cela zemlja "stala na trenutak da oda poštu najvećem sinu
naših naroda i na...", a sećam se i onog 4. maja 1980. kada je spiker
Miodrag Zdravković drhtavim glasom objavio tom istom narodu da je izgubio
onolikog sina. Mislim da mu je (spikeru) tada konačno laknulo jer je čovek
bio dva meseca na dežurstvu, nisu mu dali ni kravatu da skine da ga loša
vest iz Ljubljane ne bi kojim slučajem iznenadila.
Uglavnom, prohujaše godine. Drug Tito se već skoro tri decenije odmara na
Dedinju (ili već negde gde su ga zakopali), a ja kao svedok njegovog doba
(bio sam na granici punoletsva kada je ispio poslednji viski) nikako ne
mogu da se oduprem sklonosti da svakog političara koji je došao nakon
njega poredim sa najvećim hohštaplerom naših naroda i narodnosti.
Dakle, imali smo svetskog prevaranta, bonvivana, švalera, agenta
Kominterne, egzekutora, denuncijanta, karijeristu, čoveka za koga se nije
znalo ni ko je, ni odakle je, na čelu tadašnje države skoro četiri
decenije. Imali smo najvećeg svetskog iluzionistu za koga je Dejvid
Koperfild bedni amater. Naš mađioničar je godinama
pod hipnozom držao dvadesetak miliona ljudi dajući nam iluziju boljeg
života koja je bila, ruku na srce, prilično konkretna i opipljiva.
Rođeni hedonista i egzibicionista nauživao se "Single Malt" viskija,
kubanskih cigara i kojekakvog ženskinja, a kada je došlo vreme da se
rastajemo izveo je još jednu, poslednju, nezaboravnu i spektakularnu
predstavu koju su direktno prenosile skoro sve svetske televizije. Sahrana
koju je, garantujem, osmislio a imam mnogo razloga da verujem da ju je i
gledao, okupila je čelnike 127 država, careve, kraljeve i ostali svetski
politički krem. Nikada, ni pre, ni nakon toga nije
se desilo da se toliki broj državnika okupi na jednom mestu. Čestitam,
majstore, spektakl je bio dostojan svog tvorca.
Oni njegovi satrapi kojima je bacao koske sa stola i podelio pašaluke da
kao vladaju nisu bili čak ni njegove blede imitacije, pa nije ni čudo što
se pod njihovim vođstvom sve završilo onako kako se završilo.
Prva dvojica koja su pokušala da otvoreno imitiraju svog učitelja bili su
jedan Hrvat i jedan Srbin (Crnogorac). Tuđman je bio više nego smešan sa
svojim operetskim uniformama i cirkuskim protokolom, a Milošević
je pokušavao da napravi neki ležerni imidž prčkajući nešto sa cigarama i
viskijem, ali to jednostavno nije išlo uz njegov agitpropovski lik malog
komunističkog apartčika. Niko mu nije rekao da je hedonizam nešto sa čim
se čovek rađa i da ga je nemoguće steći u pedesetoj godini.
I oni su završili svoje, a došlo je i novo stoleće, a sa njime i novi
političari. Uglavnom neki polujapiji, polunarodnjaci, ni ribe - ni devojke.
Bez sjaja i pompe, bez harizme i osećaja za politički marketing,
ponavljaju neke svoje mantre a u očima im samo neograničena i sirova želja
za vlašću. Napeti i uvek spremni na sukob odbijaju samom svojom pojavom.
Imam osećaj da najveći prevarant naših naroda i narodnosti negde gore
pijucka 18 godina star "Macallan Single Malt", pućka "Trinidad Robusto" i
prekorno vrti glavom:
"Pa, majku vam božju, ne radi se to tako".
Čiode, 3.
maj 2007.
|
|
|
|
|
|
|
|
