|
|
|
|
|
Kako se ubija istorija |
|
|
|
Piše: Miloš Lazić |
|
 |
|
Kafana Albanija i pogled
na Knez Mihailovu ulicu snimljeno 1929. godine |
|
|
Čitanka za treći razred osnovne škole krajem pedesetih godina prošlog veka imala je samo dve foto-ilustracije: osim portreta najvećeg prijatelja pionira, među koricama je bila i fotografija zdanja “Albanije”, najviše zgrade u FNRJ, kako je stajalo u potpisu. Zadivljeni, prebrojavali smo joj spratove od prizemlja do vrha, računajući uvek jedan više; njenu gorostasnu veličinu nikako nije mogao da zaseni plastični termometar u obliku “Empajer stejt bildinga”, tada najviše građevine sveta, koji mi je teča, bludni sin moje familije, doneo iz Amerike.
Sećam se kako sam s nadmenim ponosom gledao ljubljanski “Nebotičnik” prilikom jedne od onih zamornih ekskurzija po zemlji “bratstva i jedinstva” i samoupravnog socijalizma. Sećam se i nostalgije iz 1983, kada je dovršena “Beograđanka”.
Još 1986. neko je predložio da se “Albaniji” promeni ime. Ove godine je, u tom smislu, podnet i zahtev, a u formi peticije. U rečenoj peticiji, između ostalog, piše: “Ako hoćeš da ubiješ jedan narod, ubi prvo njegovu istoriju.”
Pa, hajde da vidimo kako se to ubija istorija?
Iako sebe smatram hroničarem beogradskih kafana, nisam uspeo da doznam kako se ranije zvala ona na uglu Knez Mihailove i Kolarčeve ulice, koja je novembra 1918. godine promenila naziv u – “Albanija”. Ta zgradica je
čak i po ondašnjim merilima bila straćara, ali je, uprkos tome, verovatno zbog izvanrednog mesta u najstrožem centru grada, imala vrlo ugledne goste. Stalne goste, što je i danas važno naglasiti. Navraćao je i
čuveni Ben Akiba, Branislav Nušić, koji je negde pribeležio da je ta kafana bila “eldorado svih svojih zakupaca”. Priča veli da su
čak i arhitekte Mladen Prljević i Đorđe Lazarević navraćali u nju, kako bi na licu mesta crpeli inspiraciju za građevinu koju
će projektovati 1936, a dovršiti na istom tom mestu četiri godine docnije.
Palata je dobila ime “Albanija” ne samo po staroj kafani, već i zato što se smatralo da je važno i na takav način sačuvati sećanje na onaj deo herojske srpske istorije koji su obeležili smrt, stradanje i patnja najvećeg dela ove nacije. A valja znati da je bila prvi “oblakoder” Kraljevine Jugoslavije,
čime je i povest dobila na težini.
Istorija ne beleži da je to jedna od retkih zgrada u centru koja nije stradala tokom nemačkih i “savezničkih” bombardovanja Beograda, niti da su joj postavljanje mermerne oplate, predviđene projektom, dovršili Nemci tokom okupacije.
Uostalom, iako se u Beogradu naveliko ginulo i 20. oktobra 1944. godine, ovaj datum je određen kao Dan oslobođenja jer je tada istaknuta crvena proleterska zastava na vrhu “Albanije”. I šta
ćeš više…
Palatu je, inače, podigao Trgovački fond, asocijacija koja je osnovana još 1903. godine, a vrednost ovog zdanja od jedanaest spratova iznad i
četiri ispod zemlje i od oko osam hiljada kvadrata prostora, procenjena je na 30.500.000 ondašnjih dinara.
Naravno da je nacionalizovana, kao i sve ostalo, ali se pred šalterima za povraćaj nepravedno oduzete imovine
već gura 3.200 naslednika negdašnjih članova Trgovačkog fonda, kojima će, kad-tad, pripasti i palata “Albanija”.
Novija istorija beleži da je pred tim zdanjem osvanuo prvi posleratni javni
časovnik, najbolji orjentir zaljubljenih. Znalo je da na “randevu kod sata” u neko doba pristigne toliko parova da je vlast pomalo i zazirala od takvih neplaniranih skupova. Ali, prismotra nad palatom “Albanija” nije počela zbog toga,
već zato što je u prizemlju otvorena knjižara “Jugoslovenske knjige” koja je prva u nas počela sa distribucijom stranih novina i
časopisa.
Sat je uklonjen odavno, a knjižara je nedavno ustuknula pred parfimerijom. I ostali dućani u prizemlju promenili su namenu i u njima se mahom prodaje “firmirano” perje i preskupa oprema digitalne tehnologije. Jer, izgleda da je u poslednje vreme mnogo važnije da budeš napirlitan, moderan i mirišljav, nego obavešten i načitan.
|
|
|
|
|
|
|
|
