|
|
|
|
|
Dobitnici, gubitnici i ostali |
|
|
|
|
|
Piše: Nebojša Milosavljević |
|
 |
Referendum na kome je Srbija odlučivala hoće li, konačno, da se upiše u društvo normalnih ili
će da glavinja po istoku vraćajući se u one čemerne godine, održan pod zvaničnim nazivom: “Predsednički izbori”, ličio je na borbu i natezanje sijamskih blizanaca od kojih svako uporno vuče na svoju stranu. Spojeni stomacima, i osuđeni da budu zajedno, ali različitih glava, ambicija i pogleda na život, cimaju i reže jedan na drugog sve dok slabiji ne popusti. Tako je i Srbija, podeljena na dva identična dela kao jabuka, ove prve nedelje februara zahvaljujući jednoj polovini napravila korak u pravom smeru udaljavajući se od ambisa koji je
već bio opasno blizu.
Boris Tadić je u foto-finišu prestigao Tomu Nikolića i izborio pravo da u narednih pet godina bude na
čelu države. Zalomilo mu se, eto, da upravo on personifikuje šansu za bolji život i da mu narod velikodušno ustupi kredit, opraštajuci gomilu grešaka sve zbog višeg cilja i
činjenice da je sa druge strane crte stajao nakiseli Šešeljev zamenik.
Samo što su objavljeni nezvanični rezultati izbora, narod je izašao na ulice i počeo da slavi, što je nagnalo novog-starog predsednika da im se pridruži i počne da otpozdravlja nošen pogrešnim uverenjem da oni proslavljaju njegov (re)izbor. Tu se izgleda malo preigrao jer je više nego jasno da su ti, uglavnom mladi ljudi, proslavljali pobedu pameti nad glupošću, optimizma nad crnilom i nade u bolji život nad samoubilačkim nagonom. Proslavljali su to što su, iako im je ona druga polovina stavila olovo na noge, uspeli da isplivaju i pošalju jasan i nedvosmislen signal Evropi - Mi smo pobedili i uskoro
ćemo vam se pridružiti. To je, u stvari, i najvažnija tekovina tek završenih izbora.
Tomislav Nikolić je izgubio duel sa Tadićem, ali teško da ga neko može nazvati gubitnikom. Osvojio je respektabilnih 2,2 miliona glasova (par stotina hiljada više nego u prvom krugu), dobio je poverenje gotovo polovine birača i na kraju je džentlmenski priznao poraz i
čestitao pobedniku. Radikali nemaju razloga da žale jer su zabetonirali jaku poziciju sa koje mogu da ucenjuju, naplaćuju usluge, rade trange-frange i definitivno ostanu jak faktor sa kojim se mora računati na srpskoj političkoj sceni. Mesto kao bogom dano za njih jer bi dolazak na vlast iziskivao kadrovske, stručne i organizacione potencijale koje oni jednostavno nemaju.
Ukoliko neko već treba da ponese epitet najvećeg luzera, to zvanje bez sumnje pripada prepodobnom predsedniku vlade Vojislavu Koštunici koji je za kratko vreme napravio niz neviđenih političkih gafova. Amerikanci imaju izraz za ljude koji urade nešto na sopstvenu štetu i kažu da je dotični “pucao sebi u stopalo”. Našem premijeru to izgleda nije bilo dovoljno, nego je ispalio ceo rafal.
Prvo je, zadubljen u mantru o Kosovu, bogoradio kako su predsednički izbori nepotrebni u trenutku kada, zaboga, bijemo odlučujuću bitku za 15 odsto teritorije i da nikom ne pada na pamet da se bavi takvim trivijalnostima. Narod ga je žestoko demantovao masovnim izlaskom na birališta, beležeći skoro rekordnu izlaznost. Zatim je, nakon prvog kruga, misleći valjda da su glasovi građana njegova privatna svojina, uslovio svoju podršku koalicionom partneru drskom i bezobraznom ucenom direktno potirući jedan od postulata na kojima počiva vladajuća koalicija. Za kraj je svoj politički galimatijas začinio neverovatnom izjavom koja zaslužuje da udje u anale. Na pitanje novinara za koga
će glasati, smrtno ozbiljni premijer izjavio je da još nije odlučio, a pitanje je da li
će uopšte i izaći na
izbore!? Na kraju se ipak smilovao da se pojavi. Šta mislite, za koga je glasao?
Zbog takvih stvari, zbog nečasnog cinculiranja, zbog ucena i uslovljavanja svojih partnera, zbog težnje da sedi na dve stolice, zbog nedostatka hrabrosti da jasno i glasno izrazi svoje mišljenje, zbog toga sto je okružen mediokritetima i tajkunima izgubio pojam o realnosti, zbog lažnog patriotizma kojim zaluđuje onaj narod, zbog opsesivne težnje da celu zemlju preda Rusima na tanjiru, zbog otvorenog podržavanja klerikalizacije društva, zbog toga što je glavni krivac za izostanak lustracije i što nam bezbednosne strukture još uvek kontrolišu ljudi iz Miloševićevog vremena… Treba li još?
Zbog svega toga Vojislav Koštunica će morati da ustupi mesto nekom drugom, i da zajedno sa svojom partijom političkih patuljaka ode na smetlište istorije. Iluzorno je od njega, koji je puno puta do sada pokazao koliko mu je vlast slatka, očekivati da podnese ostavku i prepusti da proces daljeg približavanja Evropi odrade oni koji su za to voljni i sposobni. Ne, on
će i dalje pokušavati da ostane na istom mestu koristeći stare trikove, ali sada je
već izvesno da je njegova pozicija ozbiljno poljuljana i da je samo pitanje vremena kada
će se desiti i konačni pad.
Realno je očekivati da demokrate, na krilima Tadićeve pobede, postanu mnogo agilniji i preuzmu kontrolu nad vladom. Kako bi to izgledalo u praksi demonstrirali su protekle nedelje svima, a najviše Koštunici, pokaznom vežbom kada su jednostavnim preglasavanjem oduzeli “zlatnu” akciju nad “Telekomom” Dejanu Mihajlovu (igraču DSS zaduženom za krljanje i šutiranje u cevanicu). Može im se, jer zajedno sa G17 imaju najviše ministara. Ostaje da se vidi kako
će se stvari dešavati u Skupštini, ali je za očekivati da dođe do određenih “preletavanja”, a i sa radikalima se ponekad može razgovarati. Nisu oni nimalo naivni, a i praktični su, pre svega.
Boris Tadić je izvojevao tešku bitku i dalje kreće sa značajnim kapitalom. Nikom nije ništa dužan jer je podrška na koju je računao izostala, tako da sada on može da diktira pravila igre bez obaveze da
čini ustupke i kompromise. Čini se da još od petog oktobra nije bilo boljeg trenutka za mobilizaciju svih pravih demokratskih snaga koje su u stanju da i onu drugu polovinu Srbije povedu na pravi put.
Tadić je dobio još jednu šansu i nadamo se da će da je iskoristi na pravi način.
Čiode, 4. februar 2008.
|
|
|
|
|
|
|
|
