|
|
|
|
|
Dete u ćošku |
|
|
|
Piše: Nebojša Milosavljević |
|
 |
|
Ambasada Republike
Srbije u Otavi |
|
|
Mesec dana nakon samoproglašenja Kosova kao samostalne i nezavisne države i Kanada se svrstala u društvo tridesetak zemalja koje su zvanično priznale ovu najnoviju balkansku tvorevinu. Nije trebalo mnogo mudrosti da se predvidi ovakav razvoj događaja i samo su politički nepismeni ili oni koji po službenoj dužnosti moraju da ponavljaju zvaničnu mantru srpske vlade, mogli da govore kako se Kanada neće pridružiti partnerima iz nekadašnje G-7 i, što je još važnije, najvažnijem susedu Americi.
Spekulacije o tome kako Otava ćuti zbog separatističkog žarišta u Kvebeku tako su pale u vodu, a ministar inostranih poslova Maxime Bernier požurio je da objasni kako se te dve stvari ne mogu upoređivati i kako Kosovo predstavlja jedinstven i specifičan
slučaj a nikako presedan koji bi se eventualno mogao koristiti u drugim primerima. Naravno, Parti Quebecois je pozdravila odluku kanadske vlade, a njihov stručnjak za međunarodne
odnose Daniel Turp je izjavio da je priznanje jedne zemlje koja je jednostrano proglasila nezavisnost i pored neslaganja matice kojoj je do skoro
pripadala, nešto novo i da to otvara put i ka eventualnom priznanju nezavisnog Kvebeka.
Ipak, ostavimo po strani unutrašnje političke razmirice u Kanadi i vratimo se odnosima između Otave i Beograda. Srbija je, po već ustaljenom mehanizmu, naložila ambasadoru Dušanu Batakoviću da napusti Kanadu
i vrati se “na konsultacije”, a vođenje ambasade preuzima otpravnik poslova. To automatski znači snižavanje nivoa u diplomatskoj komunikaciji, odnosno puko i formalno održavanje odnosa između dve zemlje. Ambasador
Bataković je treći naš diplomata na toj poziciji nakon 2000. godine koji nije završio mandat (Miodrag Perišić je preminuo na polovini svog službovanja, a Perko Vukotić je povučen kao crnogorski kadar posle odvajanja ove republike), tako da rezidencija u aveniji Blackburn broj 17 u Otavi polako dobija epitet uklete kuće.
Odluka o povlačenju srpskog ambasadora sigurno neće uzdrmati zemlju domaćina, ali
će svakako štetiti Srbiji. Iako Kanada ne spada u naše najvažnije političke i privredne partnere, ona zauzima ugledno mesto u međunarodnoj zajednici, ekonomski je moćna i
članica je G-8 i NATO pakta, tako da njena reč ima popriličnu težinu u svetu. Ambasador Bataković je za vreme svog kratkog boravka pokazao da znanjem, autoritetom i diplomatskim umećem može
da itekako doprinese unapređenju odnosa i da ih podigne na mnogo viši nivo. Uspeo je da uspostavi kontakte sa visokim kanadskim zvaničnicima, bio je
često prisutan u vodećim medijima i na najboljem putu da u naredne četiri godine uradi dobar posao za Srbiju. Ovako, ostaje nam da žalimo što ponovo ostajemo bez kvalitetnog diplomate u Kanadi i to u vreme kada Srbiji tek predstoji važna diplomatska aktivnost.
Taktika srpske vlade da snižava nivo odnosa sa zemljama koje su priznale Kosovo ravna je diplomatskom samoubistvu. Ostati bez svojih predstavnika u Vašingtonu, Londonu, Parizu, Berlinu, Rimu i ostalim važnim centrima, napadno ignorisati njihove ambasadore u Beogradu (i ponekad podložiti i polupati ambasade), a u isto vreme trubiti o tome kako
će se Srbija zdušno boriti da diplomatskim sredstvima povrati Kosovo, spada u domen šizofrene politike koja nikuda ne vodi. Ta srpska diplomatska borba svela se na ministra Jeremića koji jezdi svetom kao usamljeni
jahač i viče kako će Kosovo zauvek ostati deo Srbije. E, sad, može on da tvrdi i kako Zemlja leži na leđima velike kornjače i kako
će Sunce uskoro prestati da sija, ali teško da će to nešto promeniti. Odsustvo realnosti i nespremnost da se suočimo sa
činjenicama do sada nam se mnogo puta obila o glavu, ali očigledno da je potrebno još udaraca koji bi nas konačno osvestili.
Spoljna politika jedne zemlje ne trpi emocije i ponašanje razmaženog deteta koje ode u
ćošak kada mu se učini neka nepravda i tamo se duri odbijajući da priča sa okolinom. Ozbiljna vlada koja vodi računa o nacionalnim interesima ne sme sebi da dozvoli politiku izolacionizima koja samo može da nanese štetu sopstvenom narodu. Kabinet Vojislava Koštunice (sad već tzv. tehnički) je svojom mitomanskom, nerealnom i pogrešnom politikom već naneo nenadoknadive gubitke Srbiji, kako političke tako i ekonomske, i ostaje nam samo da sa strepnjom gledamo šta sve mogu Samardžić, njegov guru i njima slični da smisle do formiranja nove vlade. Nažalost, iskustvo nas uči da i od goreg ima gore. Majski izbori su blizu, a radikali se seire ubeđeni da
će uz pomoć “domaćina” konačno preuzeti vlast. Bila bi to ubitačna kombinacija koja bi Srbiji poželela “laku noć”. Ne smem ni da zamislim ko bi bili
članovi tog kabineta i kakve bi se odluke tu donosile.
Ipak, nada postoji, a nosi je više od dva miliona građana Srbije koji su na predsedničkim izborima jasno rekli kuda žele da idu. U maju
će ponovo imati priliku da glasno kažu kako između “nebeske” i one realne, zemaljske Srbije biraju ovu drugu, kako umesto izolacije biraju saradnju i kako umesto bede i nesreće biraju šansu da se priključe normalnim i naprednim zemljama. Imaće priliku da pokažu kako su im sopstvena deca važnija od mita i kako izgleda ona
čista, nasmejana i pametna Srbija.
Čiode, 19. mart 2008.
|
|
|
|
|
|
|
|
