|
Komično natezanje dve stranke oko ministarskih fotelja u
Srbiji i dalje traje, a glavni kamen spoticanja je mesto direktora BIA (Bezbednosno
informativna agencija). Samo onima koji imaju tu sreću da su neupućeni ili
blaženo naivni nije jasno zbog čega se upravo oko te pozicije vodi tako
ogorčena borba. Jednostavno, ni jedni ni drugi, ni po koju cenu ne žele da
prepuste mesto sa koga se vlada zemljom, odnosno mogućnost da se,
oprobanim udbaškim metodama, između ostalih aktivnosti još i prisluškuju,
ucenjuju i kontrolišu politički protivnici.
Svakom ko iole prati političke prilike ne treba objašnjavati prostu
činjenicu da Srbijom već više od pola veka ne rukovodi ni Vlada, ni
Skupština, ni predsednik, već dve svemoćne i svevideće službe (vojna i
civilna) koje svojim odlukama iz senke kroje sudbine miliona ljudi.
Zadržaćemo se ovom prilikom na onoj koju narod od milja još uvek zove Udba,
i koja je tokom proteklih decenija relativno često menjala ime (OZNA, UDBA,
DB, BIA), ali nikad osnovnu i najvažniju delatnost. Oni koji su imali tu
nesreću da se Služba zainteresuje za njih vrlo dobro znaju kako izgleda
stisak njene gvozdene kandže i kako se teško izlazi iz njenih skuta. Ono
što najviše fascinira je njena sposobnost transformacije, savršena
mimikrija i umetnost preživljavanja i opstajanja u nepromenjenom sastavu
čak i nakon tektonskih promena političkog sistema.
Nakon oktobra 2000. godine često se mogao čuti predlog da ovu organizaciju
treba rasformirati i krenuti od početka, odnosno zaposliti nove i
nekompromitovane ljude po ugledu na ono što je urađeno u nekim zemljama
nekadašnjeg istočnog bloka. Naravno, sve je ostalo samo na predlogu, a
ništa se ne bi promenilo ni kada bi se kojim slučajem pristupilo tom poslu.
Jednostavno, Udba bi već uvežbanim manevrom izvršila rokadu kadrova,
promešala karte i nastavila svoj posao kao i pre. Sposobnost da traje i
vlada, Služba duguje ustrojstvu koje je zasnovano od početka kao nepisano
ali nepromenljivo pravilo: Sve mora da ostane u porodici. Naime,
pripadnost ovom krugu prenosi se sa generacije na generaciju.
Nekadašnje agente OZNE u dugim kožnim mantilima nasledili su njihovi
sinovi koji su se rasporedili po Službinim ekspoziturama oličenim u
spoljno-trgovinskim firmama (Genex, Inex, Jugoexport, Progres...),
novinskim dopisništvima i diplomatskim predstavništvima. Kada su oni
odradili svoje i povukli se u senku, zamenili su ih potomci koji se danas
nalaze u raznim strankama, upravnim odborima velikih kompanija, i ostalim
mestima odakle može da se vlada i kontroliše sve, a najviše tokovi novca u
tranzicionoj privredi. Za njih, naime, ideologija ne predstavlja apsolutno
ništa, odnosno služi samo kao oruđe kojim se može postići najvažniji cilj-
a to je sirova, ogoljena i neograničena vlast.
Zato danas najviše funkcije u Službi (ne oficijelne, naravno) zauzimaju
deca nekadašnjih komunističkih funkcionera, visokih oficira, lažnih
disidenata i ostalih aktera iz socijalističke ere, a koji sada u javnom
životu glume velike demokrate, proevropski nastrojene političare ili, po
potrebi, vatrene nacionaliste.
Bez imalo gađenja iskoristili su ono što su njihovi roditelji stekli u
omraženom komunističkom sistemu da bi se školovali na evropskim i
američkim koledžima i nakon toga zauzeli pozicije na izvorima informacija
i funkcijama sa kojih se rukovodi sudbinama onih koji nisu imali tu sreću
da se rode u pravoj porodici. Danas oni predstavljaju pseudoelitu Srbije u
čijem se zatvorenom krugu odlučuje sve. Tu će se, na kraju krajeva, i
doneti odluka o rasporedu ministarskih mesta u novoj Vladi i o tome ko će
odlučivati o velikoj rasprodaji na kojoj će otići NIS i
Elektrodistribucija. Naravno, svi oni idealisti koji misle da je moguće
staviti BIA pod civilnu kontrolu Skupštine moraće da se pomire sa
činjenicom da se to dešava u nekim drugim zemljama, ali ne i u Srbiji.
U Srbiji još uvek važi samo jedna istina: Sve se menja samo je Udba večna. |
