|
|
|
|
|
Diplomata po ubeđenju |
|
|
|
|
|
Piše: Nebojša Milosavljević |
|
|
Uz uvrtanje ušiju, plašenje babarogom i ostale srpske političke specijalitete, nekako je završen višemesečni vodvilj pod nazivom: “Sastavljanje vlade”. Na svetlo dana izašao je novi
kabinet, koji na prvi (a bogami i na drugi) pogled neodoljivo podseća na onaj stari. To što je preko tri milona ljudi glasalo za nešto drugo, očigledno ne igra nikakvu ulogu jer glasanje je glasanje, a sastavljanje vlade ozbiljan posao koji rade ozbiljni ljudi, to jest političari koji
će već narodu objasniti šta je za njega najbolje. Uglavnom, tek postavljeni ministri jos nisu stigli ni da podignu prvu dnevnicu, a krenule su prozivke i komentari na finalni proizvod maratonskih seansi tandema snova Tadić-Koštunica.
Očigledno je da se, za razliku od nekih drugih, dosadnijih zemalja, u Srbiji
još nije primio onaj običaj da se vladi
da sto dana kako bi njeni članovi naučili put do kabineta i pokazali koliko (ne)znaju.
Primedbi, naravno, ima onoliko, ali nas koji živimo u zemlji zvanoj Dijaspora najviše interesuju dva ministrastva: ono za
već narečenu dijasporu i ministarstvo za spoljne poslove koje nam šalje ambasadore, konzule i ostalo diplomatsko osoblje da sa nama provedu neko vreme.
Nova ministarka za Srbe van Srbije je, široj (a i užoj) javnosti malo poznata Milica
Čubrilo, članica Demokratske stranke. Iz njene biografije se može saznati da je veći deo života provela napolju (znači,
član dijaspore od malih nogu), da govori nekoliko jezika (nadam se da je među njima i srpski), i da se
neko vreme profesionalno bavila turizmom. Ovo poslednje će joj biti od velike koristi naročito ako reši da nastavi putem svojih prethodnika koji su se pošteno naputovali po svetu za vreme svog mandata, sve obilazeći turističke destinacije a u cilju jačanja veza sa Srbima koji tamo žive. Razlika je sada u tome što
će ministarka Čubrilo moći da se bavi tim aktivnostima na stručnoj osnovi.
Možda bi usput mogla i da nam objasni čemu uopšte služi to
ministarstvo.
Što se tiče čuvenog MIP, priča je mnogo komplikovanija, a samim tim i interesantnija. Spoljne poslove matične nam države ubuduće
će voditi mlađani fizičar Vuk Jeremić, po mnogo čemu prilično koloritan i nadasve kompleksan lik. Njegov kratak (rođen 1975.), ali vrlo intenzivan
curriculum vitae govori nam da je školovan u inostranstvu (za fizičara, a ne za političara, ama nije bitno), da je sa nepunih 25 godina postao savetnik ministra za telekomunikacije (prvo radno mesto), nakon toga je savetovao ministra odbrane, a sve do preuzimanja najnovije funkcije brifovao je i samog predsednika Srbije.
Znači, savetnik po vokaciji, odnosno davalac saveta par
excellence. Možda je nevažno, ali nije naodmet pomenuti da je sve ovo vreme savetovao u stvari jednog
čoveka, to jest Borisa Tadića
koga je pratio kroz sve funkcije i koji mu je, gle koincidencije, bio profesor u srednjoj školi.
Primedbe koje stižu na račun njegovog izbora govore i o tome kako mu je tata gajio izuzetno bliske i srdačne odnose sa Jugopetrol Tomićem i ostalim SPS strukturama, a odnekud se u celoj priči pojavio i ujak njegove mame, rahmetli Hamdija Pozderac. Šta
će on tu, bog ce ga znati. Ne obazirući se previše na zlurade komentare, ministar
Jeremić je u svom prvom intervjuu datom, eto
još jedne slučajnosti, baš “Kuriru” naglasio da niko ne može da mu zameri na nestručnosti i neiskustvu jer: “Izučavanje fizike i matematike razvija logičko razmišljanje i rasuđivanje, a ono je od izuzetne koristi u vođenju spoljnih poslova jedne zemlje”. Misao kojoj se nema šta zameriti. Jasna,
čista, i čvrsta kao stena.
Nadam se da se neće rukovoditi istim logičkim razmišljanjem i rasuđivanjem koje je koristio njegov prethodnik i imenjak Vuk
Drašković. Naime, za njegovog zemana u ulici Kneza Miloša, u ministarstvo inostranih poslova nahrupilo je više od 200 ljudi koji su tu našli uhljebljenje zahvaljujući
činjenici da nose SPO u srcu ili su bliski sa bračnim parom Drašković. Veseli Vuk je
vođen logikom da je “Bog prvo sebi bradu stvorio” obezbedio priličan broj kumova, šurnjaja, stranačkih drugova i ljudi koji su ga nekada nečim zadužili. Svi su dobili posao na osnovu “ugovora o radu” koji je, u stvari, elegantan način da se izbegnu suvišni konkursi, dosadni testovi i ostale formalnosti koje su nekada služile da se između više kandidata izaberu oni najbolji.
Tom prečicom, stigla nam je prošle godine pravo u Kanadu i Slobodanka (Danka)
Kojadinović. Postavljena prvo na mesto ministra-savetnika, ubrzo je preuzela vođenje Ambasade Srbije u Otavi i sada obavlja dužnost otpravnika poslova. Gospođa
Kojadinović je inače, život je eto pun slučajnosti, supruga doskorašnjeg ministra kulture Dragana Kojadinovića koji
će ostati upamćen po dva epohalna poteza koja su preporodila srpsku kulturu: 1)
Postavio je Boru Đorđevića za savetnika, 2) Držao je voštanu figuru Draže Mihajlovića ispred svog kabineta. Za jedan kratak mandat – sasvim dovoljno.
Neposredno po dolasku, list “Embassy” (izdanje iz aprila 2006.) koji štampa kanadsko ministarstvo inostranih poslova predstavio je novodošlu
članicu diplomatskog kora kraćom biografijom u kojoj se navodi da je Slobodanka
Kojadinović eminentni novinar, da je radila u više nezavisnih medija i da je celog života bila protiv jednoumlja i tiranije. Iako sam godinama jeo novinarski hleb u Beogradu, bio sam više nego zatečen ovim podacima jer, iskreno rečeno, nisam znao da mi je S.
Kojadinović bila koleginica. Uplašen zbog svoje neobaveštenosti obratio sam se
najboljem drugu Google, nadajući se da ću kod njega pronaći neki tekst, audio ili video snimak iz njene bogate žurnalističke karijere. Međutim, ništa. Nema pa nema. Tek nakon detaljnije pretrage iskopao sam podatak koji kaže da je Slobodanka radila kao direktor marketinga na “Metropolis” televiziji koja pripada Megatrend univerzitetu, a da je povremeno bila i izvršilac novinarskih radova. Naročito kada je sa sve mužem i kćerkom trebalo putovati na filmski festival u Kan (2004.). Nadam se da ne treba posebno pominjati da se početak njene karijere eminentnog novinara poklapa sa usponom političke zvezde životnog saputnika.
Pošto postoje i neki drugi izvori osim Google, nije bilo teško saznati da je Slobodanka
Kojadinović najveći deo svog
dosadašnjeg radnog staža provela kao nastavnica u osnovnoj školi. Ukoliko se pitate šta
će nastavnica na čelu ambasade, možemo da se poslužimo logikom njenog sadašnjeg šefa i da kažemo kako rad sa decom razvija plemenitost, a ta osobina je vrlo važna u diplomatskim poslovima.
Ipak, nije i najvažnija. Mnogo su bitnije dve stvari koje su izgleda u našoj diplomatiji potpuno zaboravljene: stručnost i iskustvo. Otpravnik poslova Ambasade Srbije u Kanadi Slobodanka
Kojadinović nema, nažalost, ni jedno ni drugo.
Mnogi smatraju da se rad u ministarstvu spoljnih poslova sastoji od glamura, blještavih prijema,
i druženja sa džet –setom. Radi se zapravo o tome da je posao diplomate, a pogotovo onog na tako visokoj poziciji, težak, svakodnevni i uporni rad na lobiranju, stvaranju veza i kontakata među uticajnim političarima zemlje domaćina i među kolegama iz drugih diplomatskih zajednica. Ne treba zaboraviti da je Kanada
članica G-8, NATO, jedna od zemalja koja je svojom spoljnom politikom stekla veliki ugled u međunarodnoj zajednici i koju je veoma dobro i korisno imati za bliskog saveznika. Tako složen posao u Otavi za Srbiju može da odradi samo iskusan, stručan i kvalitetan profesionalni diplomata, a nikako neko ko zbog zadovoljenja lične ambicije bespotrebno zauzima tako značajno mesto.
Istine radi, moram reći da je Slobodanka Kojadinović za vreme dosadašnjeg
boravka u Otavi uradila dve krupne stvari: 1) Okrečila zgradu ambasade (koja je, inače, po dogovoru
bivših jugoslovenskih republika pripala Bosni i Hercegovini). 2) Obezbedila pozamašnu sumu novca (oko 50.000$) za kupovinu zemljišta gde
će biti izgrađen novi pravoslavni hram
u ovdašnjoj prestonici. Taj novac je, inače, došao iz fonda ministrastva za kulturu a on se, naravno, popunjava
parama poreskih obveznika Srbije.
Za jedan kratak mandat – dosta. I previše.
|
|
|
|
|
|
|
|
