|
|
|
|
|
Nepoznati genije |
|
|
|
|
|
Piše: Miloš Lazić |
|
|
Čuveni američki Kolumbija univerzitet organizovao je 1982. godine veliki naučni skup na kojem se raspravljalo o delu samo jednog naučnika.
Čovek kome je posvećena ova učena rasprava bio je – akademik Milutin Milanković, Beograđanin rodom iz Dalja, naučnik svetskog glasa, koga tamo s jakim razlogom svrstavaju uz Njutna, Keplera, Mendeljejeva…
Ovde, kod kuće, stvari stoje malo drugačije: na Beogradskom univerzitetu, na kome je predavao kao redovan profesor, nikada se nije izučavao njegov rad, a “Kanon osunčavanja”, kapitalno naučno delo s kojim je i stekao svetsku slavu,
čak nije ni preveden na srpski.
Razlozi za ovo bagatelisanje su sasvim nenaučne prirode, a svode se na to da je, iako zarobljen, na intervenciju tada
čuvenog matematičara profesora Čubera, Prvi svetski rat proveo u biblioteci Mađarske akademije nauka, gde ga je raširenih ruku primio matematički genije Koloman fon Sili, omogučivši mu izvanredne uslove za rad, i što su ga za vreme okupacije, tokom Drugog svetskog rata,
čuvali pripadnici specijalne nemačke policije, da ga se ne bi dokopali Britanci, odnosno Intelidžens servis, jer su znali s kakvim genijalnim umom imaju posla. Zbog tog “greha”, tek ustoličena i zauvek sumnjičava nova vlast posle okupacije nije dozvolila da bude postavljen za predsednika Srpske akademija nauka i umetnosti, pa je tako ostao doživotni – potpredsednik.
Čime je to Milutin Milanković zadužio čovečanstvo? Uz neizbežna novinarska pojednostavljenja,
reč je o tome da je bez moćnih teleskopa i superkompjutera, dakle “pešice”, izveo matematički dokaz da nagib zemljine ose u odnosu na njenu putanju oko Sunca varira, te da se u periodu od 41.000 godina kreće od 22,1 do 24,5 stepeni, što uslovljava različitu količinu osunčavanja odnosno smenu ledenih doba. Ili, još jednostavnije,
reč je o onom efektu kad vrh čigre koja usporava rotaciju počinje da opisuje sve šire krugove pre no što igračka izgubi snagu i padne. Plava planeta ne pada, ne zato što nema gde, već zbog toga što je snažne a nedokučive kosmičke sile vraćaju u pređašnju ravnotežu.
Prvi je u svetu uvrstio tad još osporavanu teoriju Alberta Ajnštajna u svoja predavanja, a dao je i veoma značajan doprinos razumevanju drugog postulata specijalne teorije relativnosti. Naime, uspeo je da dokaže da brzina svetlosti, za koju se znalo da iznosi nešto manje od 300.000 kilometara u sekundi a verovalo da je konstatntna – varira
čak i u vakuumu! Iako je Ajnštajnov rad docnije prihvaćen (mada ni danas mnogima nije najjasnije kako na brzinu svetlosti utiču zakrivljenost vremena i prostora) našeg naučnika nikada nisu rehabilitovali, a egzaktne dokaze njegove teorije još tumače nesavršenošću instrumenata i proglašavaju za – greške u merenju.
Davne 1923. godine na svepravoslavnom kongrsu u Carigradu, u prisustvu visokih predstavnika crkava i država, raspravljalo se i o reformi julijanskog kalendara. Naša delegacije je onamo otišla s predlogom koji je sačinio Milutin Milanković. Iako je posle dugih nadmudrivanja ocenjeno da je to delo najbliže ideji radi koje je i organizovan ovaj skup, odnosno da je
reč o najtačnije uređenom kalendaru i o najbezbolnijem načinu da se “ispeglaju” razlike između julijanskog i gregorijanskog računanja datuma (posebno pokretnih crkvenih praznika), on do sada nije ni usvojen niti primenjen.
Bio je stručnjak za armiranobetonske konstrukcije: maštao je o izgradnji najviće građevine na svetu. Tako se 1958, tri godine pre njegove smrti, pojavio
čudan rad “Vavilonski toranj moderne tehnike”. U njemu je opisao zgradu rotaciono-simetrične spoljne strukture koja bi bila visoka – 21.646 metara! Njena osnova bila bi 132.840 metara. Sve preko i izvan toga, izračunao je, dovelo bi do sudara sa prirodnim zakonima i takvo zdanje bi se srušilo pod sopstvenom težinom. Neki maštoviti su izračunali da bi u toj Milankovićevoj kuli moglo da živi
čak sto miliona ljudi, ali biće da je reč o onima koji nisu shvatili njegove fantastične matematičke
etide.
|
|
|
|
|
|
|
|
