|
|
|
|
|
Sloboda za prvog Slobodana |
|
|
|
|
|
Piše: Dragoslav Simić |
|
|
Uskoro će se dogoditi ono što su generacije slobodoumnih ljudi, čiji kulturni koreni potiču sa ovih prostora, decenijama priželjkivale: Slobodan
Jovanović biće najzad sudskom presudom rehabilitovan i oslobođen žiga ratnog zločinca. Tako
će se definitivno završiti ,,Hronologija jednog osporavanja", kako je Vesna
Roganović svojim člankom u ,,Borbi", decembra 1989, označila pokušaje da se pomeri tačka oslonca ,,pravde" prema Jovanoviću koju je, književnik Radovan
Zogović još, onako ostrašćen, tek izašao iz pobedničkog partizanskog rata, utvrdio svojim tekstom, takođe u ,,Borbi", ali 1946: ,,... S.
Jovanović je bio mračnjački istoričar, šestojanuarski zakonodavac, jedan od začetnika i rukovodilac
četničke saradnje sa okupatorom, ,,Z" ideolog".
Živorad Stojković, kasnije priređivač sabranih dela Slobodana Jovanovića u 12 tomova, na skupštini Udruženja književnika Srbije,
časno i za to vreme još uvek hrabro, izgovara ove reči: ,,Slobodan Jovanović nije sarađivao sa okupatorom i zato predlažem da se izvrši revizija procesa Vojnog suda u Beogradu na kome je najveći srpski pravnik i istoričar, a ništa manje i antifašista, osuđen na 20 godina robije. Bila bi to prilika da izađu na videlo mnoga istorijska i sudska dokumenta ne samo o ovom procesu".
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Danilo Basta, čija je intelektualna autobiografija vezana za izučavanje dela Slobodana Jovanovića, u svojoj knjizi ,,Pet likova Slobodana Jovanovića", Beograd 2003, u odeljku ,,Slobodan
Jovanović kao analitičar totalitarizma", definiše da se početkom pedesetih godina XX veka, naučna misao okrenula jednom novom problemu, a u njenom središtu je pitanje totalitarizma. ,,Taj ’kratki vek’”, piše Basta, ,,na njegovom izmaku, kako su ga neki istoričari nazivali i za koje je on trajao od 1914. do 1989. godine, bio je, ipak, dovoljno dug da se u njemu ispolje sve strahotne posledice totalitarnih diktatura komunizma, fašizma i nacizma”.
Jovanović se odmah uključio u raspravu o totalitarizmu, jer, kako tumači Basta, on je sa seizmografske istančanosti svoga duha i oštrine svoje moći zapažanja bio, takoreći, ,,predodređen" da pronikne u prirodu i pojavu totalitarne države.
Tokom skupa posvećenog delu Slobodana Jovanovića u SANU 1998, opet sa ciljem da se ukaže na značaj dela Slobodana Jovanovića, 50 godina od njegove smrti, Desimir
Tošić konstatuje da Slobodan Jovanović kao predsednik Vlade u Londonu nije imao nikakve nezavisne mogućnosti sabiranja i kontrolisanja informacija koje stižu iz zemlje, zato što Britanci ne dozvoljavaju Jovanoviću da Vlada neposredno saobraća sa svojim ministrom vojnim u zemlji, Mihailovićem, osim, isključivo, preko njih.
Dalje nabrajanje analitičkih tekstova o životu i delu Slobodana Jovanovića nije predmet ovog komentara.
Ovde se postavlja suštinsko pitanje šta će se zaista promeniti u shvatanjima i obrazovanju naše najšire publike kada tema rehabilitacije Slobodana Jovanovića prestane da bude prvorazredna, više ne politička,
već čaršijska intriga, i kada delo Jovanovića bude tamo gde mu je i mesto, u istoriji i književnosti. Da li
će, kako to kod nas obično biva, sve otići u zaborav jer je ,,problem rešen"? Ko još iz ove populacije uopšte nešto zna o Živoradu Stojkoviću, o surovim vremenima koje, nažalost, oličava odnos pisca Zogovića prema Jovanoviću, ko zna još poreklo imena Slobodan, kad ankete pokazuju da je popularniji onaj drugi Slobodan iz Haga? Da li
će tome doprineti i država koja ovog enciklopedijskog čoveka, rodonačelnika imena Slobodan, neće promovisati u nacionalnu veličinu tako što
će rekonstruisati nastavne programe, čijim bi intelektualnim stazama trebalo da hodaju sve generacije iole obrazovanih Slobodanovih sunarodnika?
Ovu sumnju podstiče i činjenica da su se ovih meseci u Beogradu pojavili dokumentarna knjiga i CD ,,Autobiografije uživo od Slobodana Jovanovića do danas", sa jedinim snimkom glasa Slobodana Jovanovića iz 1943. Pa koga bi još i to zanimalo kad ovom izdavačkom poduhvatu pažnju nisu posvetile ni kulturne redakcije dnevnih listova, ni prestoničke televizije, ni biblioteke u Srbiji, ni Advokatska komora,
čiji predsednik ,,vodi spor" oko reahabilitacije, ni lokalne radio stanice Srbije, kojima se kao na dlanu servira gotov proizvod, plod koji samo treba ubrati?
Hoće li nas čin rehabilitacije osloboditi odgovornosti pred samima sobom, kako smo dužni da ovom vrsniku Vuka i Dositeja omogućimo prohodnost van naučnih krugova, među običan svet
čiji je život konfekcija, a smisao kućni ekran i buduća penzijica, da se u taj svet useli sažetak Slobodanovog dela? Tako bi bar neko imao znanjem da se pohvali, da svoj prst na glasačkom listiću nije stavio na izabranika kome Betoven ,,peva u kafani". Jer, ako tako ne bude, ako taj
Jovanović ne dođe na pravo mesto u nacionalnoj kulturi, i dalje će novine kojima je udarna vest ,,Obesila se u crkvi" ili nečije ,,gole guze", biti najčitanije u Srbiji.
Ovde se više i ne postavlja pitanje rehabilitacije Slobodana Jovanovića - da ili ne (on je svojim delom sebe rehabilitovao),
već kako upotrebiti one najbolje intelektualne proizvode koje imamo, da siromaštvo duhom, a odatle ,,žuta štampa" crpi svoju energiju, i malograđanština, dobiju kontraudar, da se bar malo neke stvari uravnoteže.
Dakle, profesore Jovanoviću, Vi ste svoje uradili, a sada je prilika da prihvatimo šansu koju ste nam pružili.
|
|
|
|
|
|
|
|
