|
|
|
Prvih sto godina Kola srpskih sestara |
|
Vek dobrote |
|
|
|
Osnovano 1903. godine kao društvo za borbu u ostvarivanju ženskih prava,
ovo udruženje koje je uvek bilo samostalno u odnosu na sve državne i
društve institucije, patriotskim, humanitarnim i kulturno-prosvetiteljskim
radom, upisano je zlatnim slovima u srpskoj istoriji |
|
Piše: Dr Ljiljana Milojević-Šulović |
|
 |
|
Osnivačice Kola Srpskih sestara: Nadežda Petrović, Savka Subotić i Delfa
Ivanić |
|
|
Sačuvani zapisi o delatnosti Kola srpskih sestara nezaobilazni su deo
kulturne istorije sprskog naroda i to onog dela koji su stvarale žene i
koju su dobrotom oplemenile i ukrasile. Uprkos nametnutim prekidima, Kolo
srpskih sestara je primer ogromnog požrtvovanja, svesti o stanju svog
naroda i solidarnosti sa njim, primer hrabrosti i dobre organizacije kojom
su dopirale do najudaljenijih i najugroženijih sredina, podstičući ono što
nam je uvek trebalo - nadu. Ovo udruženje iza sebe ima dela i poduhvate
koji su toliko sadržajni i značajni, da su obeležili epohe na
dostojanstven način. Ta delatnost, kada sa vremenskim rastojanjem
razmatramo istoriju Kola, veoma se dobro slagala sa novom svešću žena o
sebi, kao ravnopravnim činiocima svakog društva. S druge strane, ta svest
je mogla da se razvija samo uz školovanje i sticanje novih znanja, te je
delatnost Kola, uz humanitarnu, imala i veoma izraženu kulturnu i
prosvetiteljsku misiju.
Ženski pokret
 Srbi koji su školovani u Evropi doneli su u otadžbinu ideje evropskog
ženskog pokreta koje su menjale građansku i društvenu svest i podsticale
žene da zahtevaju promenu svog položaja u društvu i građansku jednakost u
pravima sa muškarcima. Evropski pokret ovog sadržaja bio je poznat pod
imenom „Žensko pitanje“. Ženska čeljad iz tankog sloja građanske klase (učiteljice,
supruge lekara, profesora, oficira i trgovaca) počinje da se organizuje i
da se javno bavi humanitarniim radom. Ženski pokret u Srbiji imao je jednu
osobenost, a to je nacionalna usmerenost koja se manifestovala u pomaganju
srpskog naroda van srpske države u njegovoj borbi za osobođenje od turske
i autrougarske vlasti.
Kolo srpskih sestara je treće žensko društvo u Srbiji, osnovano 28.
avgusta 1903. godine u Beogradu. Osnovale su ga mlade žene školovane na
strani, Nadežda Petrović, slikarka, Delfa Ivanić, nastavnica, i Savka
Subotić iz Novog Sada, predvodnica ženskog pokreta kod Srba u Ugarskoj,
inače prva predsednica Kola.
Program društva bio je u duhu vremena i obuhvatao je:
- Patriotski odnosno nacionalni program, koji je podrazumevao materijalnu
i moralnu pomoć srpskom narodu pod tuđinskom okupacijom u borbi za
oslobođenje, kao i pomoć pristiglim izbeglicama.
- Humanitarni program, materijalna i moralna pomoć siromašnom lokalnom
stanovništvu. Pre svega porodicima čiji su članovi pali na polju slave i
časti.
- Kulturno-prosvetiteljski program, školovanje „ženskinja“ kako bi se
pripremile za samostalan život.
Borci za mir
U oslobodilačkim ratovima, 1912/13. i 1914/18. godine, članice Kola su
učestvovale kao dobrovoljne bolničarke, prethodno stručno osposobljene na
samarićanskim kursevima koje su same organizovale. Osnivale su rezervne
bolnice u kojima su radile sve poslove, šile posteljno rublje i preobuku
za ratnike. U velikoj epidemiji pegavog tifusa 1915. godine, mnoge od njih
su umrle na dužnosti u bolnicama, a među njima i osnivačice Nadežda
Petrović i Kasija Nedić Miletić u Valjevskoj bolnici, i Ljubica Luković,
predsednica Kola, u Niškoj ratnoj bolnici.
Jedan deo članica povlačio se kroz Albaniju deleći sudbinu vojske i naroda.
Posle ujedinjenja 1918. godine, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca,
Kolo je nastavilo delatnost, širilo mrežu odbora po celoj zemlji, izrazito
negujući jugoslovensku ideju.
Iz ratova za oslobođenje, Kolo je zahvaljujući neumornom radu svog
članstva, izašlo sa velikim ugledom. Članice koje su sa vojskom izbegle u
inostranstvo, vraćale su se donoseći sa sobom jake prijateljske veze iz
mnogih evropskih država koje su u ratnim godinama na razne načine pomagale
srpski narod.
|
Sveslovenski bal, Kruševac, 1929.
Dobrotvorni balovi |
|
Odbori su priređivali razne priredbe u dobrotvorne svrhe: balove, lutrije,
čajanke i prodajne izložbe. Najpoznatiji je bio Svetosavski bal kome su, u
Beogradu, uvek prisustvovali kraljevski par, predstavnici vlasti, strane
diplomate, poznate ličnosti iz javnog života. Osobenost ovog bala je bila
garderoba članica - narodna nošnja iz različitih krajeva. |
Godine 1919. Kolo je u Beogradu otvorilo Dom invalida i u toku tri i po
godine, koliko je postojao, u njemu je našlo pribežište više od 4.000
onesposobljenih ratnika. U Domu je otvorena i invalidska zanatska škola za
krojački, abadžijski i obućarski zanat.
Patriotska dužnost za njih nije bila samo učestvovanje u ratu radi odbrane
otadžbine, već čuvanje narodne kulture i tradicije, a pre svega školovanje
mladog naraštaja. U tom cilju, osnovale su ženske zanatske škole,
organizovale tečajeve za opismenjavanje, kurseve iz oblasti lične higijene
i higijene stanovanja, predavanja o čuvanju zdravlja, o pravilnoj ishrani
dece...
Posebnu pažnju, Kolo je poklanjalo ratnoj siročadi, kao i deci čiji je
jedan roditelj stradao u ratu. Briga je iskazivana mesečnom novčanom
pomoći, stipendijama, osnivanjem letovališta gde su se oporav-ljala
siromašna deca.
Deo kulturno-prosvetiteljske delatnosti bili su internati u kojima su se
školovale pitomice Kola. Primale su se devojke i druge vere i plemena iz
svih krajeva Jugoslavije, te se negovao duh rodoljublja, jednakosti i
verske tolerancije. U Domu Kola, 1927. godine, osnovan je „Mali
univerzitet“, čiji su predavači bili najuglednije ličnosti iz oblasti
nauke i kulture.
Kolo nije zaboravilo ni svoju crkvu, koja je u teškim vremenima pružala
utehu i nadu narodu, i zato ju je darivalo novčanim i drugim prilozima kad
god je bilo u prilici. Visoki crkveni velikodostojnici su činodejstvovali
i prisustvovali mnogim svečanostima Kola koje je propagiralo jednako
poštovanje svačijih svetinja i verskih osećanja, posebno negujući odnose
sa Srpskom pravoslavnom crkvom, koja nije dirala u njegovu autonomnost.
Takođe, bilo je zainteresovano i za žensko pitanje, pa je učestvovalo na
međunarodnim ženskim skupovima. U Kraljevini Jugoslaviji, članice Kola su
se borile za izjednačavanje žena i muškaraca u građanskim pravima i
tražile su pravo glasa za žene. Između dva svetska rata saklupljale su
potpise za mir na traženje Lige žena za mir, međunarodne organizacije
osnovane 1928. godine, sa ciljem da putem predavanja oblikuju javnost
protiv rata.
|
Pomoć iz dijaspore |
|
U toku Prvog svetskog rata i nekoliko godina posle ujedinjenja, Kolo su pomagali
i naši iseljenici. U mnogim gradovima SAD osnivali su se srpski potporni fondovi,
koji su slali novac i različitu robu za humanitarni program Kola. Organizator
tih fondova u SAD bila je Amerikanka, omiljena Mabel Grujić, snaha predsednice
Kola. |
Kolo srpskih sestara je bila velika zajednica na čijem čelu se nalazio
Glavni odbor sa sedištem u Beogradu, a pododbori - mesni odbori, osnivali
su se u raznim mestima na osnovu pravila udruženja. Glavni odbor je
upravljao svim poslovima, a mesni su imali svoje organe: Skupštinu,
Upravni i Nadzorni odbor. Svake godine u Beogradu se održavala zajednička
skupština. Uoči Drugog svetskog rata, Kolo srpskih sestara je imalo 146
mesnih odbora širom Kraljevine Jugoslavije i okupljalo je oko 10.000
članica različitih vera i „plemena“.
Kolo srpskih sestara se izdržavalo od dobrovoljnih priloga, a među
dobrotvorima su bili Dvor, industrijalci i mnogi pojedinci, od kojih su im
neki testamentom ostavljalji čitava nasledstva.
Kako su članice organizovale svoj rad po sekcijama, stvorena je raznovrsna
aktivnost. Ipak, najpoznatija je bila sekcija za narodni vez i kostime,
koja je osnovana 1920. godine sa ciljem da se sakupljaju ženske
rukotvorine od zaborava, a da se propagiranjem njihove lepote neguje
narodna umetnost.
Kolo je 1906. godine, izdalo i svoje glasilo kalendar „Vardar“, štampan u
tiražu od 16.000 do 20.000 primeraka. Pored kulturnog dodatka u kome su
sarađivale najuglednije ličnosti iz oblasti kulture, nauke i umetnosti
toga vremena, štampali su se i godišnji izveštaji o radu svih mesnih
odbora. Poslednji broj je izašao 1941. godine.
Kraljica Marija Karađorđević bila je pokroviteljica Kola srpskih sestara i
njegov veliki priložnik. Dve članice Glavnog odbora bile su dvorske dame:
Mirka Grujić, predsednica Kola, izabrana je 1925. godine za prvu po rangu
dvorsku damu i pratila je kraljicu Mariju na svim njenim putovanjima.
Zabrana i obnova
Odbori u većim mestima su, zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, sazidali
svoju kuću - Dom Kola srpskih sestara. Najpoznatiji je bio Dom Kola u
Beogradu, sazidan 1923, u Resavskoj br.11, čijem otvaranju su
prisustvovali i kralj Aleksandar Ujedinitelj i patrijarh Dimitrije. Dom je
imao tri zgrade, ali 1946. godine oduzet je Kolu, a srednja zgrada je
dodeljena KUD „Ivo Lola Ribar“.
Milosrdna delatnost Kola srpskih sestara u ratovima za oslobođenje srpskog
naroda u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, donela je Udruženju i
njegovim članicama brojna nacionalna i međunarodna priznanja. Medalju za
revnosnu službu kao ratna bolničarka dobila je Nadežda Petrović 1913.
godine. Povodom 25 godina rada, 1928. godine, Kolo je odlikovano
Kraljevskim ordenom Belog orla petog stepena. Godine 1931. Kolo je
ovenčano kraljevskim ordenom Sveti Sava, koji je ustanovljen davne 1883.
godine. Isto odlikovanje dobile su i Mirka Grujić i Delfa Ivanić, kao i
druge članice za posebna pregnuća u ostvarivanju programa Kola. Sve
članice koje su sa vojskom prešle Albaniju, odlikovane su medaljom
Albanska spomenica, koju je ustanovio 1920. kralj Aleksandar Ujedinitelj.
Takođe, članice Kola su ponele i najveće ordene srpskog i jugoslovenskog
Crvenog krsta. Najpoznatije međunarodno priznanje za milosrdni rad je
medalja Florans Najtingejl, koju je 1912. ustanovio međunarodni Crveni
krst iz Ženeve. Medalja se dodeljuje kao priznanje za požrtvovani
dobrovoljni rad u ratu i u miru. Delfa Ivanić je 1920. godine postala prva
žena u Kraljevini Jugoslaviji koja je dobila ovo visoko priznanje, a 1962.
ovu medalju je poklonila Srpskom lekarskom društvu gde se i danas čuva u
njihovom muzeju. Ovu medalju su dobile i Anka Đurović, Bosa Ranković i
posthumno Ljubica Luković.
Slava |
|
Kolo je za slavu izabralo Malu Gospojinu, Roždestvo Presvete Bogorodice,
povezujući ovaj praznik sa danom osnivanja koje je bilo na Veliku Gospojinu,
Uspenije Presvete Bogorodice. Posluženje za goste pripremale su o svom trošku i
to je bila prilika da ugoste svoje dobrotvore i prijatelje. Takođe, slavilo je i
velike hrišćanske praznike - Materice, Božić, Svetog Savu, Vrbicu, Uskrs i
Vidovdan, a obeležavalo ih je posebnim akcijama. |
U višedecenijskom postojanju Kola srpskih sestara za predsednice su birane:
Savka Subotić (1903-1905), Ljubica Luković (1905-1915), Mirka Grujić
(1918-1940) i Delfa Ivanić (1941-1946).
U aprilu 1942. godine, Delfa Ivanić je odbila pismenu ponudu nemačkih
okupacionih vlasti za saradnju. Nemci su zabranili rad Kola 2. septembra
1942, oduzeli celokupnu imovinu i uhapsili Delfu Ivanić. Ipak, Kolo je
nastavilo izvesno vreme svoju delatnost u ovkiru Crvenog krsta,
pripremajući pakete za zarobljenike u nemačkim logorima.
Nove vlasti su 1946. godine, u duhu komunističke ideologije zabranile rad
predratnim ženskim udruženjima, smatrajući ih simbolom buržoaskog društva.
Ponovo je uhapšena predsednica Delfa Ivanić, oduzeta je sva imovina, a ime
Kola srpskih sestara se zvanično više nije pominjalo.
U proleće 1990. godine, čim su društveno-političke prilike dozvolile,
grupa žena u Beogradu nadahnuta željom da podseti na tradiciju
organizovanog, dobrovoljnog, milosrdnog rada, obnovila je Kolo srpskih
sestara. Usvojen je Statut, ciljevi i program rada, sa neophodnim izmenama
u skladu sa važećim propisima. Moto delatnosti obnovljenog Kola je: „Sve
što želite da drugi čine vama, činite i vi njima“.
Kolo je nastavilo da širi mrežu svojih ogranaka i danas ima 22 aktivna
odbora u Srbiji sa oko 3.000 članica. Obnovljeno Kolo je pravni sledbenik
predratnog društva i neguje njegova načela i duh: pomoć ljudima u nevolji
bez obzira na veru, naciju i politička ubeđenja, i kulturno i etničko
prosvećivanje mladog naraštaja organizovanjem predavanja sa različitim
temama u okviru programa „Večeri sa Kolom“. Kao i predratno, i obnovljeno
Kolo srpskih sestara je samostalno udruženje u odnosu na državne i
društvene institucije. Ono nema stalne prihode i izdržava se dobrovoljnim
prilozima milosrdnih ljudi. Glasilo Kola je od 1993. godine list „Venac“
koji izlazi jednom godišnje u tiražu od 1.200 primeraka. Tako je Kolo bilo
i ostalo udruženje koje čini čast našoj nacionalnoj kulturnoj baštini. |
|
|
|
|
|
|
|
