|
|
|
Iskander beg Đurađ Kastriotić |
|
Naopaka povest srpskog vlastelina |
|
|
|
Neko će se upitati gde je nestalo Skenderbegovo srpsko poreklo? Kad je on postao
Arbanas? |
|
Piše: Miloš Lazić |
|
 |
|
|
Kada je onomad, posle Vidovdana 1948. i prve Rezolucije Informbiroa, Albanija pozvala svoje stručnjake da se vrate iz “revizionističke FNR Jugoslavije”, rahmetli Zuko Džumhur je osmislio, a “Politika” na prvoj strani objavila jednu zanimljivu karikaturu: na njoj je, nacrtan s leđa, čovek odeven u tradicionalnu arbanašku odeću i sa obaveznim kečetom na glavi; o levom ramenu mu visi testera a preko drugog je prebacio onaj kozlić za rezanje cepanica. U potpisu je stajalo – “Albanski stručnjaci napuštaju Jugoslaviju”.
Zna se da mnogi “stručnjaci” to nisu poslušali: i zbog njih se Srbija već decenijama nosi sa separatizmom na Kosovu i Metohiji, zbog njih su izginuli mnogi nevini i pre i posle Informbiroa, a evo, uz pomoć “saveznika”, prete da će otcepiti deo jedne suverene evropske države i proglasiti nezavisnost. Ali, ovo nipošto nije priča začinjena politikom, već mala digresija pisca ovog teksta koji je morao negde i nekome da se izjada.
Kada je objavljena rečena karikatura, pa i godinama posle, niko nije zahtevao da se promeni ime palate “Albanija”, niti da se preimenuje Skenderbegova ulica u Beogradu. A zašto, sledi.
Palata, koja je dugo godina bila najviša građevina u zemlji, ime je dobila po pređašnjoj istoimenoj kafani, a ova po golgoti srpske vojske i naroda kroz tu upravo (1912) uspostavljenu državu, dok je naziv ulice, koji je takav od 1896. godine, ostavljen “jer je Skender beg, albanski junak, bio prijatelj i saveznik Srba” – što je bila bedna floskula kojom se nevešto prikrivalo dodvoravanje takozvanim “lojalnim Albancima”.
Jer, tačno je da je Iskander beg, kako su ga Turci nazvali po Aleksandru Velikom, albanski nacionalni heroj, ali ne i veliki prijatelj Srba! On je, naime – bio Srbin! I to plemenitog roda. Priča o njemu istovremeno je i povest mnogih šiptarskih fisova koji, uglavnom, ne pamte svoje srpsko i hrišćansko poreklo (osim onih koji čuvaju ikone predaka skrivene po memljivim podrumima ili prašnjavim tavanima).
U časopisu “Trojet šćiptare” broj 108 iz 1996. godine, Hadži Nimani piše: “Albanci kao grb koriste crnog dvoglavog orla na crvenom štitu, odnosno crvenoj zastavi. Ovaj grb vodi poreklo od najvećeg albanskog junaka Skender bega (1405. – 1468.), koji je bio Srbin. Poturčen, ali Srbin.” U istom tekstu on navodi da je reč o velmoži Đurađu Kastriotiću iz Kastratija kod Kukeša.
Prvi poznati Kastriotić bio je Branilo, gospodar Kanina i kapetan srpskog kneza Aleksandra Đorića iz Valone. Branilov sin Pavle imao je pod sobom samo dva sela u okolini Debra, dok je njegov sin Ivan posed proširio na Debar, Maću, Kurbin i Išem. Ivanova žena Vojislava bila je ćerka srpskog gospodara Pologa.
Taj rodoslov je važan jer su Ivan i Vojislava imali četiri sina: Stanišu, Repoša, Konstantina i Đurađa. Kad je Ivan pao pod tursko vazalstvo, on i dva starija sina primili su islam, dok je Đurađ predat sultanu Mehmedu Prvom kao talac za to vazalstvo. Veri je ostao odan ostao samo Repoš, zamonašio se i kao kaluđer umro u Arbanaškom pirgu u Hilandaru.
Đurađ je pod sultanom Mehmedom Drugim primio islam, pa je karijeru izgradio kao janičar, a zbog hrabrosti i vrlina dobio je nadimak Iskander beg (ili Gospodar Aleksandar). Posle Dugog rata koji je protiv Turaka vodio erdeljski vojvoda Janoš Hunjadi (Sibinjanin Janko) Iskander je pobegao iz Carigrada, vratio se u Epir i lukavstvom se domogao tvrđave Kruje. Sultan Murat Drugi ga je priznao za tributarnog kneza, ali je on, ipak, uskoro podigao ustanak protiv Turaka za oslobođenje Epira i šak razbio četiri turske vojske. Kruju je odbranio i 1450. godine, kada ju je opsedao sam Murat sa sto hiljada askara. Uz njega je bilo nešto Arbanasa, pa ga oni i danas slave kao svog jedinog junaka. Posle poraza kod Barata morao je da beži u Italiju, da bi u Napulju postao vojvoda aragonske vojske u ratu protiv Anžujaca.
U mletačko-turskom ratu 1466/67. ponovo je odbranio Kruju, ali je dogodine umro. Opevao ga je Andrija Kačić Miošić, a kao branioca Balkana.
Neko će se upitati gde je nestalo to Skenderbegovo srpsko poreklo? Kad je on postao Arbanas?
Posle Tridentskog sabora rimska kurija je osnovala telo pod imenom Collegium Illiricum, sa zadatkom da se bavi unijaćenjem na Balkanu. Prvo mu je bilo da unese zbrku u srpsku istoriju, i to kroz heraldiku. Izmislili su da su “slovenski” carevi Dušan i Uroš vladali nad (čak) devet kraljevina: Makedonijom, Bosnom, Dalmacijom, Hrvatskom, Primorjem, Slavonijom, Bugarskom, Srbijom i Raškom, ujedinivši ih u izmaštani Imperium Iliricum, mada ni mnoga kraljevstva ni on nikada nisu postojali. Tako su grb i zastava Albanije, koja je nastala tek početkom prošlog stoleća, insignacije srpskog velmože Iskander bega Đurađa Kastriotića, u upotrebi po ideji lukavih isusovaca. Reč je, zapravo, o grbu Zete, sa dodatkom šestokrake (u posleratnoj albanskoj verziji petokrake) zvezde između glava orlova.
|
|
|
|
|
|
|
|
