redakcija |arhiva | marketing | e-mail | ciode.ca  

 
 NASLOVNA
 INTERVJU
 REPORTAŽA
 KOMENTAR
 SUSRETI
 DOGAĐAJI
 TAMO DALEKO
 KROZ ISTORIJU

 LINKOVI
 POŠTANSKO SANDUČE

Uh Kanada - knjiga Nebojše Milosavjevića - Nebojsa Milosavljevic

Pretraživanje

 kroz istoriju
Osam vekova Miroslavljevog jevanđelja
Svedok srpske istorije
 
Put ove knjige, koja je od svog nastanka imala status relikvije, bio je neobično buran - čini se da je samo uz Božju pomoć uspevala da izbegne sudbinu bezbroj drugih spa-ljenih, izgubljenih i ukradenih srpskih dragocenosti. O njoj su se najduže brinuli hilandarski monasi, a u svojim rukama držali su je i Nemanjići, Obrenovići, Karađorđevići. Danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu
Pišu: Dušan Mrđenović i Veljko Topalović


Najstariji i najlepši ćirilični spomenik srpske pismenosti, Miroslavljevo jevanđelje, napisan je u poslednjoj četvrtini XII veka za humskog kneza Miroslava, koji je vladao teritorijom koja obuhvata oblast današnje Hercegovine. Miroslav je bio stariji brat velikog župana Stefana Nemanje, stric Svetog Save i zet Kulina Bana. Moguće je da je izradu jevanđelistara naručio povodom izgradnje svoje zadužbine - crkve sv. Petra na Limu. Ne zna se kako je i kada Jevanđelje iz Huma preneto u manastir Hilandar, o tome ne postoje nikakvi podaci, pa čak ni legenda. Jedna od pretpostavki je da ga je doneo Nemanja prilikom osnivanja manastira 1198. godine. Tu je čuvano bez imena, ali kao jedna od najvrednijih relikvija. Na pitanje postavljeno starim Hilandarcima da kažu od kada je rukopis u manastiru odgovor je glasio: oduvek.

„Petrogradski list“

Kroz bitisanje Miroslavljevog jevanđelja prepliće se osmovekovna srpska istorija, naši usponi i padovi, ratovi i stradanja, borbe za vlast, pohlepa i ljudska priroda... Srpska nauka za njega je saznala relativno kasno, tek u drugoj polovini XIX veka. Iskušenju, kome nije odoleo Porfirije Uspenski, ruski arhimandrit, a kasnije vladika kijevski, možemo da zahvalimo što je ovaj rukopis, posle sedam vekova mirovanja, privukao pažnju tadašnjih istoričara. Opčinjen lepotom knjige, Uspenski je, u zimu 1845/46. godine, u samoći biblioteke manastira Hilandara krišom isekao jedan list (folio 166) i preneo ga u Rusiju, gde se i danas čuva u Publičnoj biblioteci Saltikova-Ščedrina u Petrogradu.
Do pojavljivanja „petrogradskog lista“ na arheološkoj izložbi u Kijevu prošlo je 28 godina. Za to vreme o „listu srpskog jevanđelja iz XII veka“ napisano je nekoliko prikaza, u kojima su se o vrednosti i lepoti njegovih ukrasa izricale reči divljenja. Na kijevskoj izložbi, 1874. godine, ovaj list fotografiše Stojan Novaković, tadašnji upravnik Narodne biblioteke u Beogradu, koji i čitavom rukopisu daje ime Miroslavljevo jevanđelje, iako je zapravo reč o jevanđeli-staru.
Kralj Aleksandar na Hilandaru

Kralj Aleksandar na Hilandaru 1986.
Veliko zalaganje srpskih sveštenih krugova, kao i naučnika, dovelo je do toga da mladi kralj Aleksandar I Obrenović o Uskrsu 1896. godine poseti Hilandar. Tom prilikom on je platio dugove Hilandara i tako sprečio da manastir padne u bugarske ruke, a monasi su mu u znak zahvalnosti poklonili svoje najvrednije relikvije: Miroslavljevo jevanđelje i Osnivačku povelju Simeona Nemanje. Sledeće godine u Beču, pod nadzorom Ljubomira Stojanovića, a o trošku kralja Aleksandra Obrenovića, dovršava se izrada prvog fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja, koje je štampano u 300 primeraka. Nažalost, sredstva su bila dovoljna samo da se 40 stranica uradi u punom formatu i koloru, a preostalih 320 stranica su upola smanjene i štampane u dve boje: crvenoj i crnoj. Bez obzira na to, izdanje je predstavljalo vrhunac štamparskih dometa onog vremena.
Po ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića, ministar prosvete, Ljubomir Stojanović, donosi odluku da se Miroslavljevo jevanđelje i Hilandarska povelja premeste iz dvorskog sefa u Narodnu biblioteku. Povelja je preneta, ali Jevanđelje nije pronađeno. Usledila je žučna polemika u štampi, više puta je to pitanje pokrenuto i u Skupštini, ali bez rezultata. Tek 1915., tokom povlačenja srpske vojske, ispostavilo se da je Miroslavljevo jevanđelje bilo u jednom od sanduka kralja Petra.

Sakriveno blago



Jedinstven rukopis
U izradi Miroslavljevog jevanđelja ukršteni su pravoslavni i katolički uticaji, a format, veličina inicijala i bogata pozlata podsećaju na zapadne uzore.
Veličina inicijala, ljudske figure koje su daleko od idealizovanih, fantastični prepleti životinja i biljaka, nepostojanje direktnog likovnog predloška, ali ni direktnog nastavka te škole, do danas izaziva naučno zanimanje za Miroslavljevo jevanđelje, a literatura o njemu neprestano se obnavlja.
U izradi Jevanđelja učestvovala su bar dva čoveka. Najveći deo teksta ispisao je anonimni glavni pisar, koji je ranije neopravdano nazivan Varsameleon. Drugi pisar, koji se potpisao kao Gligorije dijak, napisao je manje delove teksta, neke alilujare i natpise, a ostavio je svoj trag na poslednjoj strani knjige gde je ispisao:
Ja grešni Gligorije dijak, nedostojni da se nazovem dijakom, zastavih zlatom ovo jevanđelje velikoslavnom knezu Miroslavu, sinu Zavidinu. A mene, gospodine, ne zaboravi grešnoga, već me sačuvaj sebi, da mi nije žao, gospodine, što sam radio tebi, knezu svom gospodinu, ako me ne čuvaš grešnoga....
Ponovo pronađen, rukopis je smatran za najdragoceniju državnu imovinu, pa je njegovoj evakuaciji posvećena posebna pažnja za vreme Prvog svetskog rata. Jevanđelje je tada povereno na čuvanje Avramu Leviću, šefu Glavne državne blagajne. Ovaj ga je zapakovao u poseban sanduk i predao dvojici vojnika: Vladimiru Stevčiću i Vasi Stankoviću, uz napomenu da “sanduk čuvaju kao oči u glavi“. Ne znajući šta se u njemu nalazi, ova dva vojnika su, uz veliko požrtvovanje, prenela Miroslavljevo jevanđelje preko Albanije, putovali s njim u Brindizi i potom na Krf. U međuvremenu, vekovni sadrug Miroslavljevog jevanđelja, Hilandarska povelja Simeona Nemanje, nestala je kada su Bugari presekli prugu kojom su najvrednije srpske knjige putovale za Solun.
Po završetku Prvog svetskog rata, Jevanđelje ostaje u posedu Karađorđevića, a tek 1935., odnosno posle pogibije kralja Aleksandra Karađorđevića, namesnik Pavle ga poklanja novoosnovanom muzeju kneza Pavla. Godine 1940., za svaki slučaj, Jevanđelje se tajno prenosi iz Beograda u Užice, a pred pad Užica, predaje se na čuvanje Platonu Milivojeviću, igumanu manastira Rača na Drini. Godine 1943., ponovo tajno, prenosi se u sef Narodne banke u Beogradu i tako uspeva da izbegne brojne nemačke potrage.
Posle Drugog svetskog rata čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu. Česte promene mesta i različiti uslovi čuvanja, mahom neprimereni, izazvale su u rukopisu promene, a ove dovele do oštećenja minijatura. Zato se od 1966. više ne izlaže jer su uočena brojna oštećenja koja su nastala zbog neprilagođene temperature i vlažnosti. Tada je rukopis poveren na lečenje konzervatorskoj radionici Narodne biblioteke, gde je pod nadzorom dr Vere Radosavljević svojevremeno započeta priprema za njegovu konzervaciju. Tokom sledeće tri decenije osnivani su brojni komiteti, komisije, odbori i fondovi sa ciljem da se Jevanđelje konzervira i da se objavi fototipsko izdanje u punom koloru. Tek krajem juna 1998. godine izvršena je konzervacija u Narodnoj biblioteci Srbije. U isto vreme, posle pet godina napornog rada, izdavačka kuća „Dosije“ i JP Službeni list su u Johanesburgu dovršili štampu prvog fototipskog izdanja u punom koloru. Priređivačima ovog izdanja pripada velika zahvalnost nacije što su hrabro ušli u ovaj izvanredno složeni i skupi poduhvat. Samo zahvaljujući njihovoj upornosti štampanje je dovršeno na, slobodno možemo reći, perfektan način, a posle više od sto godina, dobili smo još jedno faksimilno izda-nje. Kao i ono iz 1897. i ovo današnje pre-dstavlja svojevrstan spomenik duhovne zrelosti jednog pokolenja koje zna da ceni kulturne spomenike svoje prošlosti.
 

Svetska kulturna baština

Miroslavljevo jevanđelje, kao najvredniji spomenik srpske kulture, dobio je i zvanično dobio epitet najlepšeg ćiriličnog rukopisa na svetu i upisan je u registar UNESCO - „Pamćenje sveta“, zajedno sa francuskom Deklaracijom o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine, sa kolekcijama Šubertovih i Šopenovih dela, Geteovih rukopisa, Betovenovom „Devetom simfonijom“, Gutenbergovom Biblijom, rukopisima Nikole Kopernika, sa Feničanskim pismom, arhivom Nikole Tesle... Tim povodom, Ministarstvo za kulturu poklonilo je primerak fototipije ovoj organizaciji i Aleksandrijskoj biblioteci.
Takodje, fototipija Miroslavljevog jevanđelja, postala je zvaničan poklon našeg najvišeg državnog vrha, pa ju je tako, na primer, predsednik Boris Tadić poklonio libijskom predsedniku Moameru El Gadafiju.
Najpoznatije biblioteke sveta otkupile su ovo izdanje i uvrstile ga u specijalne kolekcije: Library of Congres - Washington, British National Library;
- Bibliteke univerziteta: Harvard, Princeton, Yale, Cambridge, Oxford, Dumbarton Oaks, Ohio State University, Hilandar Research Library...
Fototipija Miroslavljevog jevanđelja nalazi se i u malobrojnim privatnim kolekcijama, a za njenu prezentaciju i prodaju na severnoameričkom kontinentu zvanični predstavnik izdavača je Suzana Sudar, izvršni urednik časopisa „Čiode“.
 

Izdavački poduhvat stoleća

Fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja predstavlja najverniju moguću kopiju originala, sa verno reprodukovanim pergamentom, rukopisom, inicijalima i zastavicama, ali i svim oštećenjima nastalim za vreme 800 godina života ove knjige. Sadrži 360 stranica identičnih originalu uključujući i 'Petrogradski list'. Povezano je drvenim daskama debljine 10 mm koje su presvučene kožom u koji je utisnut suvi žig. Korice su ukrašene ručno izrađenim metalnim ekserima, ukrasima i kopčama. Knjiga je zapakovana u luksuznu kutiju presvučenu plišom sa utisnutom reprodukcijom prvog srpskog ćiriličnog pečata i zaštitnom pregradom koja odvaja faksimil od pratećih knjiga Istorijat i Komentari.
Faksimil Miroslavljevog jevanđelja urađen je u tiražu od 299 primeraka. Uz svaki primerak dobija se i Povelja o vlasništvu, na kojoj se potpisima priređivača potvrđuje autentičnost i redni broj primerka.
Po mišljenju stručnjaka reč je o jednom od najuspelijih izdavačkih poduhvata u istoriji našeg izdavaštva. Projekat je blagoslovio patrijarh Pavle, a prof. dr. Dimšo Perić, predstavljajući ovo izdanje u listu 'Pravoslavlje', od 1. oktobra 1998, izneo je mišljenje da je reč o izdavačkom poduhvatu stoleća. Akademici Dejan Medaković, Miroslav Pantić i Predrag Palavetsra, koji su učestvovali u izradi ovog izdanja, kao i akademik Nikša Stipčević, u ime biblioteke SANU, istakli su jedinstven značaj ovog faksimila za srpsku kulturu i odali priznanje priređivačima i izdavačima na hrabrosti i kvalitetu izrade ovog izvanredno složenog izdavačkog poduhvata.
Neka tehnička rešenja, koja su prvi put primenjena u izradi ovog izdanja, privukla su veliku pažnju inostranih izdavača specijalizovanih za izradu fototipskih izdanja starih rukopisa. Posebnu zanimljivost, u postupku pripreme za štampu, predstavljao je način rekonstrukcije stranica, koje su, posle nestručnog povezivanja u Beču, 1897. godine, često duboko ulazile u povez. Kao posledica ovakvog povezivanja, na mnogim mestima su i tekst i inicijali ostajali delimično skriveni, listovi pergamenta bili su pod neprirodnim naponom, a razlozi bezbednosti samog rukopisa nalagali su da se, prilikom snimanja, Jevanđelje nipošto ne raspovezuje. Priređivači su našli rešenje i uspeli da svaku stranicu u potpunosti, do u milimetar, verno reprodukuju, što je omogućilo izradu faksimilnog izdanja (bez belih margina oko ivica strana), a postupak, način i tehnika, ovakvih rešenja ostaju njihov patent.
Ovakva tehnička rešenja do sada nisu bila poznata u svetskom izdavaštvu, pa je fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja i zbog toga izazvalo zanimanje najznačajnijih svetskih biblioteka koje ovo izdanje smatraju jedinstvenim.
 

 
NASLOVNA INTERVJU REPORTAŽA KOMENTAR SUSRETI DOGAĐAJI TAMO DALEKO KROZ ISTORIJU VAŠ KUTAK
▪  grlom u javore    ▪  ona situacija    ▪  cacina pisma    ▪  svetionik
Copyright © Ciode 2006-7 All Rights Reserved / Sva prava zadržana