|
|
|
Mikrofon kao svedok istorije |
|
Govori da bih te video |
|
|
Arhiva domaće radiofonije ima vrlo malo sačuvanih tonskih zapisa koji spadaju u
kategoriju govorne istorije nastalih pre Drugog svetskog rata |
|
Piše: Dragoslav Simić |
|
 |
|
Predsednik Vlade
Kraljevine Jugoslavije Milan Stojadinović sa članovima svog kabineta
|
Da li je kralj Aleksandar govorio „beogradskim“ ili „cetinjskim“ akcentom, manje je važno od
činjenice da je ostao sačuvan samo jedan snimak njegovog glasa, kada je na proputovanju po balkanskim zemljama avgusta 1934. godine u Sofiji otpozdravio bugarskom caru i carici na srpskom i bugarskom jeziku.
Spretni gimnazijalac
Domaća radiofonija, nažalost, ima malo sačuvanih tonskih zapisa koji spadaju u kategoriju govorne istorije, nastalih pre II svetskog rata. Kratak pregled bi izgledao ovako.
Čehoslovaci snimaju ceo govor dr Milana Stojadinovića predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije u Pragu na sahrani Tomasa Masarika 1937. godine. Takođe, snimaju na gramofonske ploče i emituju reportažu u trajanju od 45 minuta sa dočeka jugoslovenskih sokola na Desetom sveslovenskom sletu u Pragu i Bratislavi 1938. Domaćin general Miloš Žag u emotivnom govoru punom bratske ljubavi za jugoslovenski narod, pozdravlja na srpskom jugoslovensku vojnu delegaciju, a odgovara mu general Kukavičić. Na kraju reportaže uzbudljivo deluju reči omladinke Jovanke
Jovanović iz Zemuna koja preko radija pozdravlja domovinu „iz zlatne Prahe“ i poziva svoje mlade drugove
češke sokole „da dođu u našu zemlju 1941. godine kada će se kod nas održati sledeći sokolski slet.“
Slučajno u jednoj beogradskoj porodici ostaje sačuvana gramofonska ploča govora Dragiše Cvetkovića, predsednika Vlade, prilikom obeležavanja godišnjice sporazuma sa Hrvatima“ iz 1940. godine.
Nemci stavljaju na gramofonske ploče ceo događaj potpisivanja Trojnog pakta Vlade
Cvetković - Maček u Beču 25. marta 194l. Evo dela govora Dragiše Cvetkovića koji počinje rečima: „Za nas je najvažniji cilj da obezbedimo mir i sigurnost Jugoslavije...“
Ađutant kneza Pavla, major Peca Pomorišac pred mikrofonom opisuje šta se dogodilo u noći između 26. i 27. marta u Dvorskom vozu 1941. godine, kada prati Kneza do Brda kod Kranja. Pomorišac kaže: „U Zagrebu, došao je u voz šef stanice i predao mi telegram iz Beograda ovakve sadržine: „Kralj je preuzeo svu vlast u svoje ruke. Mandat za sastav Vlade poverio je
đeneralu Simoviću. Dvorski voz sa Knezom Pavlom da se vrati u Beograd.“
Gimnazijalac Zoran Manojlović na aparatu za narezivanje zvuka, vlasništvo njegovog oca dr Koste Manojlovića, muzikologa, snima 27. marta 1941. godine, proglas Kralja Petra II koji preko beogradskog radija
čita kapetan Jakov Jovović: „Odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici koji su razumeli opravdanost moje odluke, sami su podneli ostavke...“. Na istim talasima
Manojlović snima i govor patrijarha Gavrila Dožića koji pozdravlja pučiste i mladog kralja Petra.
Ali ovaj gimnazijalac čini još jednu uslugu našoj govornoj istoriji. On snima 5. aprila Radio postaju glavnog ustaškog stana koja kao Radio Donau svoj program emituje iz Beča. Spiker kaže: „...Hrvati, za konačan
čin oslobođenja hrvatske domovine ispod tuđinskog srbijanskog jarma, te za uspostavu nezavisne i samostalne Hrvatske države na cijelom povjesnom području od Mure do Drine, od Dunava do sinjeg Jadranskog mora.“
Aprilski haos
Pukovnik Žarko Popović, vojni ataše Kraljevine Jugoslavije u Moskvi 1941. ispričao je u mikrofon istoričaru Dragoslavu
Đorđeviću svoje razgovore sa Staljinom u Kremlju u noći između 5. i 6. aprila, kada je trebalo da bude potpisan ugovor o vojnoj saradnji između Kraljevine Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Josif
Visarionovič pred zoru doznaje za Hitlerov govor kojim on objavljuje rat Jugoslaviji: „Staljin je svečano potpisivanje, pa
čak i ručak na koji je bio pozvao sve Jugoslovene koji su prisustvovali prijemu noću 5. i 6. aprila 1941. potpuno izigrao. Sledećeg dana 7. aprila primljeni smo vrlo hladno i odmah nam je rečeno da sovjetski komesarijat za narodnu odbranu nema pojma o isporuci nekog oružja Jugoslaviji...“
 |
|
Pukovnik Žarko Popović |
Radio Zagreb snimio je 10. aprila 1941. poglavnika Slavka Kvaternika koji proglašava Nezavisnu državu Hrvatsku.
Nemci objavljuju rat i bombarduju Beograd 6. aprila, 1941, dr Zlatomir
Kecmanović: „Stanovali smo tada u Molerovoj. Čim smo čuli sirene strčali smo u podrum onako u dugačkim košuljama, pidžame iz dva dela se nisu nosile. Kada smo posle prvog udara izašli iz podruma, videli smo neverovatnu sliku. Na kući nije bilo krova, a svi ragastoli na prozorima su bili izvaljeni. Ali jednu sliku pamtiću celog života. Kada smo izašli na ulicu ispred kuće ležao je naš mlekadžija iz sela u okolini Beograda koji nam je svako jutro donosio mleko. Bomba je udarila posred njegovih kola sa kantama . U beloj tekućini mleka ležali su on i njegov konj. U onom haosu dva dana niko se nije setio da izmesti leševe. Tako su se ljudi i konji raspadali na ulicama Beograda.“
A pilot poručnik Ženja Rupnik 15. aprila nalazi se sa svojom letačkom grupom na aerodromu u Nikšiću dan pred potpisivanje kapitulacije: „Jedini avioni koji su bili sposobni da polete bile su „Savoje“. Rasulo na aerodromu, i tu se stvorila velika gužva u kojoj su se
članovi Vlade svađali ko će se ukrcati u malobrojne avione za Grčku, svedoči Rupnik“.
Major Nikola Kosić bio je zarobljen 25. aprila 1941. i sa grupom oficira transportovan je za Nemačku: „Već smo se u tom furgonu posvađali ko je kriv za poraz , govori
Kosić sa magnetofonske trake. „Vi pučisti ste krivi za ovaj slom, i tako je raskol trajao među nama sve do kraja zarobljeništva, dok se posle kapitulacije Nemačke nismo razišli svako na svoju stranu.“
Burna proleća
Opet mart, ali 1999. godine. I opet bombardovanje. Vuk Bojović, veoma slikovito opisuje bombardovanje na primeru svojih životinja iz Zoološkog vrta u Beogradu. „Kada životinje
čuju zvuk sirene, ako je vreme parenja, gube libido, pada im erekcija. Gledao sam juče pastuva zebre, na zvuk sirene kleca mu koleno i
ćorak. Malo se oporavi i krene opet, ono pukne bomba....“
 |
|
Kralj Petar i ministar Dvora
Radoje L. Knežević, 27. marta 1942. u Londonu |
Mart i april nastavili su da nas bombarduju događajima koji će ubeležiti istorija. „Govori da bih te video“, ostalo je od mudrog Sokrata, ali usudio bih se da kažem da osim marta i aprila prema našoj go-vornoj istoriji, ni ostali meseci nisu bili manje izdašni neprijatnim događajima. U našem slučaju,
čini se nije pitanje meseca, već umemo li da slušamo poruke istorije. Evo primera.
Profesor Radoje Knežević ministar Dvora u izbegličkoj vladi u Londonu, idejni organizator vojnog udara 27. marta, u svom opširnom predavanju na „Srpskom radio programu „Nikole Kosića u Milvokiju 1956. godine, rekao je i ovo: „Jedan srpski prvak iz
Čikaga, rodom iz zapadnih krajeva, zatražio je pre desetak godina da mu navedem jedan, ali vredan razlog zbog koga bi trebalo da on i Srbi iz njegovog kraja budu za Jugoslaviju. Odgovorio sam mu otprilike ovako: „ Ja sam se rodio u selu Stragarima, negde na drumu između Topole i Kragujevca, to je oblast na koju ne polaže pravo niko od naših suseda. Ma koliko malena bila buduća Srbija u slučaju da se raspadne Jugoslavija, siguran sam da
će moje selo biti u Srbiji, ali nisam siguran da će vaše selo biti u Srbiji. Ja sam za Jugoslaviju gospodine, zato da bi moje selo i vaše selo bili u istoj državi.“
Knežević kao da je naslućivao šta će nam neki mart ili april u budućnosti doneti. Da li
će to biti i kraj ovih burnih događaja?! Videćemo. Tu je govorna istorija da pamti „pokradeno pamćenje“.
Samo je jedno sigurno: u ovom vrtlogu balkanskih zbivanja, u odnosu na tu 1941. bar digitalni zapisi tona i slike danas neće zatajiti. Tehnika
će uraditi svoje, bolje i preciznije nego ikad.
Ali za ljude „proizvođače“ istorije bar ovde na Balkanu, nisam siguran da će odoleti svim iskušenjima pred kojima nas život
raspinje.
|
|
|
|
