|
|
|
Narodni pesmar Vladimir Vlaja Milić |
|
Pesnik u bridž pantalonama |
|
|
|
Stihotvorac po narudžbini, torbar po nevolji, čuveni Vlaja iz Glibovca,
imao je utvrđenu cenu za svoj dar: jedan stih - jedan dinar |
|
Pišu: Dragoljub Janojlić |
|
 |
|
|
Jedna knjiga, koja se ovih dana pojavila u izlozima knjižara, skinula je
pokoricu zaborava sa Vladimira Vlaje Milića, narodnog stihotvorca iz
Glibovca, kod Smederevske Palanke. Njen autor, penzionisani novinar Predrag
Cvetković, sabrao je Vlajine pesme rasute po mnogim njegovim knjižicama, ali
i zanimljive napise o čoveku koji je sam izdavao svoje pesmarice i prodavao
ih po vozovima od Đevđelije do Zagreba.
Milan Jovanović beleži da je Vladmir Vlaja Milić bio „prvi i poslednji
stipendista rodnog sela Glibovca“. Kad se njegovom ocu, siromašnom seoskom
slugi, rodio sin Vladimir, ovaj se nije mnogo obradovao. Bila su to samo
jedna usta više. Zato otac i nije hteo da ga da u školu. Ali opštnari se
sažališe, dadoše pare za bukvar i „ono što uz to ide“, a uzgred mu rekoše: „Ako
budeš dobro učio nećeš imati problema ni idućih godina“.Tako Vlaja završi
školu, a kad vreme dođe ode i u vojsku.
Jovanović iznosi da je Vlaja u balkanskim ratovma bio najomiljeniji u svom
bataljonu. Jednom oficiru je bilo sumnjivo što se vojnici toliko okupljaju
oko njega. Pozvao je komandira čete i rekao mu: „Nije li onaj reponja -
Milić antidržavni“... A onda je komandir čete pozvao „dotičnog reponju“ i
odrezao mu: „Ti Miliću, ako i dalje okupljaš vojnike, ne gine ti 25 po turu“.
Po završetku rata (onog prvog) Vlaja je postao najmoderniji „pesmar“ u
narodu, a vlasnici štamparija grabili su se za njegove stihove.
Puni džakovi pesama
Miodrag Todorović kaže da je ovaj samouki poeta iz Glibovca bio po mnogo
čemu prvi pesnik sa kojim je došao u dodir i čiji je književni uticaj
pretrpeo.
- Bio sam još 1945. godine omladinac u Smederevskoj Palanci kada su me
pozvali da učestvujem u omladinskoj radnoj akciji - trebalo je da se
raščišćava jedna zgrada za potrebe USAOJ-a - seća se Todorović. - Na tavanu
te zgrade zajedno sa svojim drugovima pronašao sam nekoliko džakova knjižica
džepnog formata. To su bile pesme Vlaje iz Glibovca, koje su narodne vlasti
konfiskovale, čim su porazile oružanog neprijatelja i prihvatili se ovih
drugih neprijatelja bez puške i mitraljeza, a među njima i Vlajine
 poezije.
Na taj način Vlaja je bio prvi pesnik-samoizdavač u čiju se izdavačku
delatnost umešalo Opštinsko javno tužilaštvo, a sve zbog stiha: „Siđi s
vlasti da merimo časti“.
„Vlaja zvani iz Glibovca“, tako se često potpisivao, pisao je o svim temama
koje uzbuđuju široke narodne mase, o regrutskim jadima, o ljubavnim
doživljajima, bombardovanjima savezničke avijacije, a nije izbegao ni
autobiografske teme.
On je bio i među prvim domaćim pesnicima koji je pisao po narudžbini, sa
utvrđenim honorarom, dinar - red. Išao je po slavama i svadbama i recitovao
svoje stihove. Pesme su mu naručivali seoski momci, po čijim je porudžbinama
i pisao.
Čika Vlajo, može li da padne jedna pesma? - pitao bi ga momak koji hoće da
plati pesmu.
- O čemu? - pitao bi Vlaja?
- O ovom - kaže momak i namigne.
- Znači o tvojoj devojci i tebi. Može, dinar od reda, rekao bi Vlaja i odmah
sedao da izvrši porudžbnu.
- I svojim spoljnim izgledom Vlaja je odavao čoveka od pera: osim seljačkih
bridž pantalona i opanaka, nosio je grudnjak ili kožuh, ponekad i sako sa
jednim širokim gornjim džepom, u koji je moglo da se zadene više patent
olovaka i penkala - „slika“ ga Todorović.
Etika narodnog pevača
Dragiša Vitošević je svojevemeno u „Braničevu“ objavo studiju o Vlaji Miliću
u kojoj, između ostalog, piše .
Jevanđelje Božijeg glasa |
Vladimir Vlaja Milić je Raji Maričiću ispričao kako mu je od Boga dato da piše
pesme.
- Kao dete zaspao sam na livadi na kojoj sam čuvao ovce. Tad mi se u snu javio
glas. Reče mi da je Božji i kaza:"Od sada, čim se probudiš ti ćeš moći da
sastavljaš svakojake pesme i da predviđaš događaje." Kad sam se probudio odmah
sam sastavio pesmu, predviđao sam ljudima sudbine, neki su mi verovali, neki se
smejali, neki slegali ramenima. Kad sam bio u rovu, u ratu, opet mi se javio taj
glas. Bilo je to pred borbu s Bugarima. Rekao je da ćemo ih pobediti. Kad su
oficiri čuli tu moju pesmu, dozvolili su da idem od rova do rova da hrabrim i
uveseljavam vojsku. Ja sam znao da ću preživeti tri rata, da ću mnogo da se
napatim i da ću biti ranjen. |
„Kad sam, početkom šezdesetih godina, pojedinim poznanicima i prijateljima
govorio o antologiji seljaka - pesnika koju sam pripremao sa Dobricom Erićem,
oni su me obično u neverici pitali: „Da nije to nešto kao Vlaja iz Glibivca?“.
Ubrzo sam uvideo da je Vlaja iz Glibovca, stihotvorac po porudžbini i torbar
po nevolji, u međuratnom vremenu postao gotovo pojam seoskog pesnika, pa čak,
u našim širim malograđanskim krugovima, i pojam pesničkih mogućnosti srpskog
čoveka“.
Uopšte, od svih samoukih seoskih stihotvoracva, Vlaja je najubojitiji u
svakom pogledu. Pa ipak taj siroti Glibovčanin nije sasvim nezanimljiv, niti
potpuno „usamljen“, bez veze sa selom iz kojeg je ponikao i sa publikom za
koju je pisao.On je, zapravo, jedna pojava.
Vlaja je svojim stihovima, pre svega, hteo da kaže istinu: ono što se
dogodilo i kako se dogodilo. Ima on jedan dirljiv stih u tom pogledu koji je,
ocenjuje Dragiša Vitošević, dostojan svakog pisca: „Pesmo moja samo pravo
kaži“...
On se najčešće bavio „ženskim temama“, pevao je o ženama i njihovim „prekršajima“,
u više svojih pesmarica on govori o neverstvu žena dok su im muževi bili u
ratu, i reklo bi se da ga je ta tema čak proganjala. Tako u pesmi „Ljubavno
pismo“ on, odjednom skače na taj predmet, iznoseći kako se žena noću skita:
„ Sa Madžarom pa i sa Nemca, a u sobu de ju plaču deca“.
Znajući i sam da nije pesnik od dara, nego stihotvorac od nevolje,Vlaja kao
takav, nešto kazuje i odražava: tu neukost, stanje seoskog stihotvorstva,
ali i publiku, „javno mnjenje“ i velike društvene nepravde.
„On ni posle oslobođenja nije mogao ćutati, ali kad je počeo pevati o
skupoći, o tačkicama i redovima, vlasti su ga pozvale i izričito mu
zabranile da to čini. I Vlaja ih je poslušao. Tek negde pred smrt, povodom
zemljotresa u Skoplju 1963. godine u njemu se probudio stari način letopisca
i tu veliku nesreću je uneo u pesmu“, zabeležio je Dragiša Vitošević..
- Ej, kad bi mi država dopustila da štampam pesmarice, šta će narod bez njih,
vajkao se Vlaja prijatelju 1948. godine.
Poeta iz vagona treće klase
Kad su Nemci 1941. okupirali Srbiju, Vlaja je sastavljao i pesme o njima.
Milan Radojević navodi da to umalo nije platio glavom, jer su ga oterali u
Banjički logor. Danas je gotovo nepoznato da je on autor pesme „Na Kordunu
grob do groba“ i one „Jedno dete malo“...
- Vlaja nije samo bio nadaren za pesme, nego je bio vidovit - svedoči
Dragoslav Živković.- Imao je moć da vidi neke događaje pre nego što se
dogode. Kažu da je to često izražavao brojkama. Brojevi pomoću kojih je „gledao“
bili su dvojka i petica. Mnogi su mu verovali, jer sve što je rekao ubrzo se
i dogodilo. Čak je i smrt svoju predvideo. „Skončaću sam, jer će zima uzeti
moju dušu“.
Milan Jovanović ovako je opisao njegovu smrt:
- Retki prolaznici, koji su u rano jutrro 11. januara l967. godine hitali u
Smederevsku Palanku, pronašli su na ivici asfaltnog puta, na samom ulazu u
grad, smrznuto telo nekog starca. Na obrvama i brkovima blistali su ledeni
kristali. Bilo je to smrznuto telo Vladimira J. Milića - zvanog Vlaja „pesnik“,
čoveka koga su poznavali svi putnici iz vagona treće klase Kraljevskih i
Jugoslovenskih železnica na relaciji Skoplje - Niš - Beograd...
O Vlajinoj vidovitosti svedoči i Vladimir Jovanović koji je s njim bio u
Banjičkom logoru:
- Čika Vlaja je, kako da kažem, bio vidovit čovek i predskazivao nam je
sudbinu u logoru. Govorio je kako će većinu nas Nemac oterati u svoju zemlju
i da će se otuda malo vratiti kući. Jednom prilikom, pred deportaciju, kazao
je: „Ko bude sreće da preživi, biće oslobođen petog, petog, petog. Tako je i
bilo. Logor Ebenze u kome sam bio oslobođen je 5. 5. l945. u 5 sati.
|
Ljubavne i mrsne pesme
Za Vlaju nisu znali samo u Smederevskoj Palanci, nego i celoj Jugoslaviji.
U Smederevskoj Palanci je pre Drugog svetskog rata bio stacioniran V
konjički puk kraljice Marije, pa su vojnici kupovali njegove pesmarice,
naročito one ljubavne i mrsne.
- Jednom prilikom kad sam bio u Skoplju, pitaju me odakle sam, a kad rekoh
od Smederevske Palanke, oni će: "Pa ti si iz kraja Vlaje pesmara" -
priča nam Raja Maričić. -
 U Prištini sam se jedne godine upoznao s nekim
Šiptarom. Kad ču da sam iz Smederevske Palanke poče da se hvali kako kod
kuće ima Vlajine pesmarice. Slično sam doživeo i u Ljubljani. Kad im
rekoh odakle sam , a oni u glas:"A Vlaja pesnik, imamo njegove
pesmarice". I ja sam imao mnogo njegovih pesmarica. Davao samih drugima
da čitaju, naročito one sa erotskom poezijom, pa mi nisu vratili. Neke
mi, da budem iskren, žena bacila.Grdila me i prebacivala da sam oženjen
čovek i šta će meni te pesme.
Autoru knjige "Vlaja iz Glibovca" i zbornika "Pesme Vlaje iz Glibovca"
Predragu Cvetkoviću mnogi kazivači su predočili da je mogao "hiljadu
dana i hiljadu noći bez prestanka da sastavlja pesme i deklamuje ih".
- Njegove pesmarice imale su obično od osam do 16 strana i bile štampane u
proseku od 20 do 25.000 primeraka - iznosi Cvetković. -Prodavao ih je za
dinar po primerku, a kad bi predosetio da se nacionalna valuta ljulja,
na korici pesmarice je štampao:" cena prema skupoći!"
Među njegovim pesmama, a bilo ih je više od 1.000, jedna se posebno
izdvaja - "Kecelja":
"Oj keceljo visoka planino
što pod tebe crna gora raste
a u gori bunar vrele vode
Na bunaru crvena ćuprija
tu dolazi gologlav delija
glavom klanja oće da se banja".
|
|
|
|
|
|
|
|
