|
Isluženim džipom, sa vodičem Ratkom Micićem za volanom, truckam se i
poskakujem kvrgavim usponima uz Staru planinu, ka Repušnici, selu sa
jedanaest staraca.
Oni tamo žive pri kraju sveta i života. Odatle putevi ne vode nikud.
U jednoj kući žive Borivoje (64) i Borinka (69) Božinović. U drugoj
Tihomir (63) i Živica (61) Pešić, u trećoj Trivun (80) i Zagorka (80)
Živković, u četvrtoj Ratomir (70) i Dunovka (70) Velojić. U petoj Vojin
(60), Malenka (60) i Kamenka (64) Rajković.
To su imena i prezimena svih stanovnika sela Repušnice.
Kuće stisnute, načičkane, zbijene uz Papratsku reku, oko nje gusta kopriva
i korov. Tamo gde su bile bašte nadiru, osvajaju, stežu obruč mladice
bukve i već ojačala stabla. Kao ukleto, napušteno selo. Na zidovima kuća
izlepljene, uramljene, u najlon uvijene umrlice: imena, datumi i godine
smrti.
Vlada tišina, zjape tamne duplje prozora iza kojih se niko ne pomalja, na
štalama katanci zarđali od kiše i besmislice postojanja. Iza i ispred
naprslih, izlokanih zidova kuća od blata i kamena ista praznina: nikog ni
unutra ni spolja. Iza duvara se, kad sunce ovlada, sklanja samo mrak. Tu
se legu miševi i guje, kroz vlagu mile slepe bube.
Odnekud se pomoli neka prilika. Pa druga, treća.
Repušničani se u predvečerje skupljaju ispred kuće Božinovića. Celo selo
tu stane na jednu klupu i tri tronošca.
Starci svečanim ćutanjem prisustvuju smiraju prirode. Zastao je i pas na
sokaku: u njegovim žutim vlažnim očima trne poslednji Zvezdin zrak. Starci
sede s one strane dobra i zla, na klupi kao u nekoj čekaonici prirode.
Znaju šta čekaju. Nisu nestrpljivi ni oholi, ni tužni.
Monolog sela Repušnica glasi:
„Za nas se ne zna. Od lovaca čujemo šta se dešava u drugim selima i u
Knjaževcu. Kod nas niko od vlasti ne dolazi niti nas išta pita, niti mi
odlazimo do nji' da bi i' nešto pitali. Mi mislimo da oni računaju da smo
izumrli, ali kada dođe da platimo porez, vidimo da znaju za nas. (Smeju
se.) Mož' da se živi ovde samo da ima s koga. Za našu decu je dobro što
smo ovde. Za Trojice odneli šest jaganjaca, doći će i za Ilindan.
Nas je ćumur rasturio. Za jednu rupu izgorelog ćumura mogao se kupiti plac
u Knjaževcu, a gde su tu još drva, rezana građa, bandere i ovce. Tako su
nam deca otišla u grad. Repušnica je pred rat bila malo ama živo selce.
Bilo je sedamdeset sedam domaćinstava pa je došlo da nema da se napravi
više nijedna nova kuća. Patio se narod. I po desetoro je živelo u jednoj
kući. Selo je imalo stolara, kovača i potkivača. Igranke su trajale po
celu noć. Harmonikaš, trubač, pleh muzika, svi su bili Repušničani. Seoska
slava je bila Sveta Trojica. Po celu noć se točilo pivo iz burića. Svako
domaćinstvo je klalo po jagnje dnevno. Slavilo se tri dana, klalo se po
tri jagnjeta. Svi smo imali naše, domaće vino, a niko nije imao vinograd.
Grožđe smo kupovali. Tako je bilo i posle rata. Živelo se onda sto deset
godina. Danas su drugi paligrafi. Živi se od 80-85 godina.
Do 1950. imali smo kafanu, do šezdeset pete školu. Ne pamtimo kada se
poslednji put rodilo dete. U poslednje vreme dolaze ovde naši iz Knjaževca,
pa pritežu kuće, gaje bašte, kao da će da počnu da se vraćaju. A zimi je
ovde bolja ugodnost. Tu su drva, seno u plevnji, stoka u štali i šta nas
briga. Podložimo kube (peć bubnjara) sučkom (suvo drvo za potpalu) i bukom
(bukvom), čatmara zamiriše, a kube bukće i odi po sobi k'o živo. Jedemo
sir i mleko, suvo meso, pasulj i krompir. Leti jedemo pečurke, vrgane,
ljutače, lisičarke, jaječarke, gljivu skripac koja raste u krošnji buke.
Zovemo je drveno meso... Jedemo iz panice (činija od bukovog drveta). To
je najzdravo posuđe. Od porcelana, otpadne gleđ pa se razbole creva. Nema
ništa zdravije od drveta...."
Iz mraka beli se zova, zrikavci, mlad mesec.
U kući Borivoja Božinovića gori lampa. Jedemo današnji presan, neslani sir
i mladi beli luk, pijemo rakiju od 25 gradi. Borivoje, Tihomir, Ratomir,
Ratko i ja. Reči odzvanjaju kao da su događaji. Oživela je kuća Božinovića,
a lica staraca se rumene.
Ratko im priča da treba da sagrade hidrocentralu od četrdeset kilovata.
Oprema će da košta tri, a građevinski radovi milion dinara. Opština će
pomoći. Oni slušaju i odobravaju.
Zašto da ne. Tihomir je u šezdeset trećoj godini života pored potoka, ovog
leta, posadio četiri sadnice topole. Još će se on nauživati njihovog hlada.
Spavamo u napuštenoj kući sela Repušnica.
Tri škripava drvena kreveta sa slamaricama, sto, peć usred sobe, mali
kredenac i zarđala dvocevka obešena na duvaru.
Preko otvorenog prozora presvučeno parče crnog neba progorelo zvezdanim
žiškama. Ptice noćobdije, pevačice, ptice nesanice, nesmajnice, veselnice,
iz čiste besposlice po vascelu noć cvrkuću, kriče, pevaju u horovima i
drugačije, dok potok huči, presamićuje se, pada i peni po koritu od kamena,
vrti se sam oko sebe u viru dok mu se ne zamuti u hladnoj vodenoj glavi,
pa tetura dalje kroz tminu.
U napuštenim vodenicama tuguju nesrećni, bledi i usamljeni vampiri, u vodi
venu vodene vile, a na raskršćima seoskih puteljaka karakondžule i
kukumije uzaludno čuče iza žbunova čekajući odocnelog putnika da mu
naskoče na vrat i gone ga u kas do zore.
Nema više dece koja raširenih zenica u ovakvim noćima slušaju zabrađene
babe tajanstvenih glasova koje izvode unučiće u šetnje na krilima čarolije,
među vilenjake, veštice, džinove, patuljke i čarobnjake. Deca su negde
daleko, gde im treperave naprave sa ekrana pričaju o Gargamelu i
štrumfovima, Supermenu i sličnima koje je nemoguće zamisliti drugačije
nego onako kako su prikazani.
Jutro u Repušnici je nestvarnije od noći. To je lepota od koje mora da se
ćuti.
Na sunčanom sokaku ispred oronule kuće čekaju nas Trivun i Zagorka. Ulaze
u devetu deceniju života, a žive kao u mladosti po uslovima života sudeći.
Ova kuća ni pre dva veka nije bila drugačija. Sa trema, gde leti spavaju,
ulazi se u prostoriju sa kominom. Komin je ognjište sa verigama i otvorom
za dim. Hleb peku u crepulji. Kuvaju na vatri, drvene su kašike i tanjiri.
U sledećoj prostoriji se spava, slavi, tu je skladište hrane. Godišnje
troše hiljadu kilograma brašna. Zar toliko?
Zagorka:
- Nas je četvorica. Nas dva i dva psa: Garča i Džeki.
Džeki laje ali ne vidi. Psi su u Repušnici drugačiji od ostalih. Više vole
selo od gospodara koji su ga napustili. Beže, sami se vraćaju u zavičaj.
Jedan je čak iz Zaječara našao put do Repušnice.
- Krave godišnje pojedu džak soli, mi pedeset kila šećera. Duga je godina.
Trivun sve na vreme nabavi, odjednom. Imamo pet ovaca, dve krave i dva
praseta. Ovo jagnje je za zeta.
Uz trem i kuću posađena kandilka, devojačko srce, božur i božurika. Kao
usred bajke kojoj naslućujemo kraj. Potpun, neumitan.
|
