O podražavanju

Dve žabe

Piše: Slobodan Stojićević

U Bulevaru AVNOJ-a, juče oko 13 časova, ispred vagon restorana Viktorija stejšn, u pravcu Merkatora u Novom Beogradu, na mladića koji je izlazio iz autobusa naleteo je automobil škoda favorit. Mladić je izlazio iz engleskog autobusa Koka kole na sprat, kojem se vrata nalaze s leve strane. 
Vest je postala metafora. 
U Engleskoj voze levom stranom kolovoza, upravljač im je na desnoj strani. Beograd nije London, niti smo mi Englezi. Kada hoćemo da se pravimo da smo Englezi, odnosno – ono što nismo, stradaćemo. U bukvalnom ili prenosnom smislu, svejedno.
Još u epska vremena nastala je izreka: Vid'la žaba da se konji kuju, pa i ona pružila nogu. Zamislite samo žabu, onako ozbiljnu i izbuljenu, kako pruža nogu kovaču! Smešno. No nije to samo slika kojom bi se deca mogla zabavljati i poučiti. To je naša svakodnevica, samo što nije smešna, već gorka.
Podražava se gotovo sve što dolazi Otuda, makar to ovde i ne pristajalo. Svršeni studenti nekavih menadžmenta primaju diplome obučeni u toge s rogatim kapama i kićankama na glavama, a za malo da nam i na sudije navuku toge, ali se neko ipak dosetio da sud u našem narodu treba, zasad, da održi dozu ozbiljnosti. Da parničari i ostali ne pomisle da je Bela nedelja ili da su Dodole.
S druge strane, možda to vremenom neće biti više ni smešno ni tužno jer ćemo navići. Svako čudo za tri dana. Malo ko će znati za Belu nedelju i Dodole. Ni primetiti nećemo da smo se pretvorili u neke druge ljude, kao što žaba u vodi koja se postepeno u loncu podgreva ne iskače ni kad počinje da ključa - jer je svikla. 
Što se odeće tiče, primer je šajkača koja je – malo je poznato - zapravo austrijskog porekla, kao i prve pivnice na šta smo se brzo navikli, tako da je uobičajena slika današnjeg srspkog seljaka kako s šajkačom na glavi naginje pivo iz flaše.
U našem komšiliku, u BiH, komandni kadar je, u skladu sa onim što se tamo naziva vojnom reformom, već obukao uniforme američkih marinaca. Kroz izvesno vreme stanovnici BiH, poput pomenute žabe i dogrevane vode - možda se neće ni sećati da su imali sopstvenu vojsku, oficire i podificire koji su govorili srpski, hrvatski, odnosno bošnjački, ali su se razumeli. Jer, predviđeno je da vojska bude sastavljena od pukova na čelu sa pukovnicima iz oba entiteta, samo što oni neće smeti da se petljaju ni u operativne ni u administrativne poslove, već samo da se šetkaju i švrćkaju gde im je volja i primaju plate. Neće nositi suknje, kao engleska kraljica, osim ako se drugačije ne naredi. Pravi komandanti već su stigli iz NATO-a i zaposeli zgradu Ministrarstva BiH. 
Prvih hiljadu unifirmi marinaca i materijal za još 50 hiljada istih, dobili su besplatno od Amerikanaca. Kad god nešto dobijem džabe, posebno kad daju Amerikanci, uvek se setim da bih bolje prošao da sam platio. 
Iako je najavljivano suprotno, sada je vojni budžet BiH za nepunih 30 proceneta veći nego prethodnih godina, za oba entiteta. 
Vajkaju se i Slovenci koje je rukovodstvo ubedilo da će im ulazak u NATO pospešiti vojnu industriju. Posao su dobili Finci koji čak nisu pripadnici Alijanse.
Ulazak u vojnu, ili zajednicu država, samo po sebi ne garantuje boljitak. Bar ne za one koji im se priključuju. Oni koji primaju nove članove, time svakako ništa neće izgubiti. Naprotiv.
Podražavajući veće i moćnije, poput žabe koja je namerila da se potkuje, ne postižemo ništa više od podsmeha, javnog ili pritajenog, svejedno. 
Tako je jezik kojim govorimo i smešan i tužan. To više nije ni srpski, ni engleski, već neka čudna mešavina. Kao kada biste ukrstili slona i vuka. Ili, čak, kao kada biste ukrstili slona i lipu.
Manji podražava veće. Slabiji jače, niža vrsta višu. Dete podražava roditelje, sluga gazdu, majmun čoveka. I sve je to u redu, korisno i simpatično do izvesne mere, a kada se ona pređe, tada se preobražava u karikaturu. Kao Fema u Pokodirenoj tikvi. 
Ni oni koje neprimereno podražavamo ne cene nas zbog toga. Ko ne pokazuje samopoštovnje, ne može očekivati poštovanje. 
Od onoga što je neka naša baština kojom se pohvaliti pred svetom možemo, to su – često se pominje – naše epske pesme. Takvim prilikama ne propusti se da se napomene da ih je Gete mnogo cenio. No, 1772, kroz jedan od likova u Faustu, misleći na Balkan, on kaže: A što me se tiče kad tamo daleko u Turskoj narodi jedni drugima razbijaju glave... Ova rečenica izražavala je opšti tadašnji stav Evrope prema nama na Balkanu, da ne kažem na Planini, u prevodu sa turskog. 
Ne moramo ići daleko ni u prošlost, ni zamljopisno. Evo šta je posle propasti Austrougarske u zagrebačkom časopisu Republika pisao jedan drugi pisac, takoreći naš čovek, Krleža: 
“Beč gladuje. Austrije nema. Rulja je zavladala svijetom, rat su dobili balkanski cigani. Kakva li sramota.”
A potom:
“Oni ušljivi balkanski cigani koji čitava dana žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala. Toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekave barjake.” 
To je dakle bilo onda kada se Srbija našla među pobednicima. 
Posle ratova na prostoru bivše Jugoslavije, opšta slika o Balkanu i Srbima ni malo, je l'te, nije popravljena. Poražena na svim poljima, pa i u fudbalu, uporedo ojađena poplavama, klizištima, zemljotresima, sušama, sankcijma, ostavljena i odbačena od svih, Srbijica ide po svetu i prosi ne bi li opstala, oporavila se, stala na noge. Pa kad se neko od delegata vrati, kaže da smo dobilo toliko i toliko i da ne moramo pare vraćati (to je najopasnije) . A ako vraćamo, onda bez kamate. A ako je sa kamatom, onda malom. A ako kamata nije baš mala, onda nam se smeše neke druge povoljnosti koje ćemo dobiti. Obećano je. 
Svakako danas grubo i neprimereno zvuči kada se kaže da Srbija prosi. Umesto da se kaže kako smo već navikli: traži i dobija donacije, za ovo i ono. 
U vreme Miloša Obrenovića, kazuju sačuvana dokumenta, tako što nazivalo se pravim imenom.
Odluku da se Krađorđe ubije doneli su Miloš, članovi narodne kancelarije i knezovi. Pošto je Vožd ubijen, Knjaz je poslao poruku srpskim deputatima u Carigradu da kod Porte zahtevaju više prava za Srbe, imajući u vidu da su im izručili glavu Karađorđa. 
Zato što, izdiktirao je Miloš pisaru, u ovom sretnom slučaju imaju najbolju priliku prositi. 
Današnjicu počesto bolje objašnjava ono što je bilo juče, mada pojednostavljeno. A ko želi dubinski prilaz, neka čita novine.