|
Od Crnog Vrha, sela, do Babinog zuba,
čoveku nevičnom pešačenju, sa čestim odmaranjem, treba četiri sata. Iz centra sela, sa oko 700 metara, penjem se na 1. 758 metara nadmorske visine. Putujem sam, po lepom danu, sa kartom staza i puteljaka, koju mi je nacrtao moj
vodič po Staroj planini, Ratko Micić. Čekaće me gore, u planinarskom domu „Babin zub". Juče smo se rastali.
Čovek je stvoren da putuje pešice. Kreće se u skladu sa ostalom prirodom. Vidi travku,
čuje pčelu, može da zastane nad pužem, stvorenjem s nežnim rogovima. Kuda li se pužonja zaputio, šta namerio, kakav li je svet u njegovim očima? Potoci sa svih strana, napuštene vodenice i reznice (pilane), blesne pastrmka na kamenu u viru. Krošnje gorostasnih bukvi, stabla na vetru, suncu i mrazu po dva, po tri veka. Pijem vodu iz potoka, tu hladim paradajz, vadim nož, hleb i so, osećam nešto odiskona da se budi i obuzima me radošću. To je ukus života.
Hodam već sat ili dva, usponima od kojih zastaje dah, kroz zarasle staze i šipražje.
Čujem ugodan zvuk medenica. Ubrzo, s druge strane useka koji je napravila voda, na kosini livade vidim starca. Zanet delje drvo. Krave, raštrkane, pasu. Vičem, pitam ga da li sam pogrešio put za planinarski dom. Nisi, kaže. Samo pravo. I nastavi da delje drvo. Ne pita se otkud neznani putnik, nije željan razgovora, nije mu dosadno. Samodovoljan je i svoj. Nailazim na ruševinu od kamena. Zjape šupljine prozora, unutra i okolo koprive, korov. Tu se sada legu zmije, ranije je bila mlekara. Nestalo je ovaca, i kamena zgrada je izgubila smisao postojanja. Odatle počinje najviši, gotovo okomit uspon. Penjem se dugo i teško. Konačno, zaravan. S njene druge strane je Topli Do, selo koje pripada pirotskoj opštini. Desno je staza za planinarski dom „Babin zub". Tamo su Ratko
Micić i Jova Ristić, naš domaćin na preslavi i veridbi u Crnom Vrhu. On je domar, njegova žena Vera po potrebi kuvarica i pekar planinarskog doma.
Planinarski dom je u podnožju izlomljenih i ogoljenih vrhova koji liče na stari zub, krljomak. Penjemo se. Sa vidikovca, platoa Babinog zuba, vidi se rasprostrta, valovita, oštra i iznenadna lepota Stare planine. Briše jak vetar: kao da nevidljivim velikim prstima hoće da nas,
čvrgom, zbaci sa visine. Koliko god se čovek na ovom vidikovcu osećao moćnim, gospodarom planine, toliko je i sićušan u očima nebeske sile. Ovde vam nije potrebna fantazija. Ona je svuda oko vas, možete da je dodirnete. Nije
čudno, zato što ima Knjaževčana koji dolaze na Babin zub, sa ašovima i krampovima. Traže blago. Ne bi me iznenadilo ako ga prona|u. Jer, ono je svuda oko njih: u šumama, u zverima, u kladencima i ljudima sa Stare planine. Odavde se sasvim poveruje u pretpostavku i tvrdnju arhitekte Božidara Milosavljevića da se na Babin zub spuštaju leteći tanjiri. Posledice ateriranja ovih letelica vide se na spaljenim žbunovima kleke. Ako im je igde zgodno da slete, to je ovde.
Na Babinom zubu raste kleka, trava, spomenak, rastu borovnice. Nijednog drveta nema. Zato se vidi na daljinu prostranstvo po kojem se kreću stada ovaca i pastiri. Vičem im da dođu. Jedan se odvojio i krenuo ka nama. Ispred njega trče psi. On korača polako, poštapa se velikom motkom, kao Mojsije, telo mu se klati u skladu sa koracima, ali je njegova ležernost, usporenost pokreta u obrnutoj srazmeri sa prostorom koji prevaljuje. Kao da mu korak zahvata
četiri-pet metara. Čekam ga na steni. To je Ivica Ristić, iz Zaskovca. Ima osamnaest godina, sedamdeset ovaca i
četiri psa. Visok, koščat i ozbiljan. Škrt je na rečima. Navikao je da ćuti. Stalno gleda negde preko planine. U Zaskovcu ima osamnaest momaka i dve devojke. Kada po mraku dotera ovce u selo, ide pred prodavnicu da sa drugovima popije pivo. Leže oko ponoći, ustaje pre zore.
- Idem uskoro u vojsku i neću se vraćati. Kakav je ovo život?
- Po ceo dan si ovde. Šta jedeš?
- Hleb.
- Samo hleb?
- Samo hleb.
- A psi?
- I oni.
- Kada je kiša, oluja, šta radiš? Gde se sklanjaš?
- Kako ovce, tako i ja. Stojimo i kisnemo. Nema zaklona.
Vraćam se. Ivica me ispraća deo puta. Učim od njega da hodam po planini. Teško učim taj laki sklad ljudskog tela i uspona. Odjednom, na dva metra od nas zavijuga šarka. Ivica odskoči jedan korak, zamahnu motkom i pogodi je.
- Zašto je ubi? - viknu Ratko Micić sa pozicija očuvanja ekološke ravnoteže u prirodi.
- Može da ujede ovcu - mirno odgovori Ivica ne dižući pogled sa zmije koja se uvija u samrtnom grču. Sa pozicija pastira zmiju treba ubiti zbog opasnosti koju pričinjava stadu.
Čoveka ne pominje. Ja nisam rekao ništa. To je bilo ćutanje sa pozicija straha.
* * *
Vreme je naglo počelo da se pogoršava. Oblaci su se odasvud stuštili na Babin zub, kao da hoće da ga progutaju, udave. Gone ih bogovi pucajući gromovima, nebeskim bičevima. Ljuti su, iz
čela im sevaju munje. Radio-stanica se neprestano oglašava. Javljaju se iz okolnih sela, prate kretanje nevremena. U sobi koja mi je dodeljena za spavanje, zapalio sam vatru u velikoj tučanoj peći. Drva gore kao barut. Toplota je neizdrživa, moram da otvorim prozor. Grejem kosmos. Kiša pada u mlazevima, kao da se nalazim ispod vodopada. Pucketanje vatre i odsjaj plamena u tami sobe. Gromovi cepaju nebo kao staru krpu, a magla se kovitla, virovi od dima. Gledam sve to i
ćutim.
|
