|
Ovo što sledi zapisano je u Ogulinu, ili na putu ka Gospiću, 21. aprila 1988. godine.
Ogulinski taksista, pedesetogodišnjak, dobrano punačak, nije se dvoumio: "Najbolje
ćeš da jedeš u ,Dalmatincu’. To ti je trista metara odavde do podvožnjaka, pa levo. Tu ti je najjevtinije u Jugoslaviji. Ima i ribica i odojaka, sve sveže".
Od devet do dvanaest ni voza ni autobusa nema do Gospića gde sam se uputio.
Pa tako, pravo u "Dalmatinac".
Ispred vrata gostione elektromotor na tihoj vatri okreće šest odojaka. Ma kakvi odojci, svinje.
Poručih srdele i vino. Čitam "Oko", jubilarni broj. Petnaest godina slavi.
Pod od vinas-ploča, stolovi bez čaršava, ima gulaša, graha, jetrica, pluća i
već rečenih odojaka.
Kafana za narod i sirotinju, ako to nije isto. Stranac tu teško može tek tako da nabasa. Zato me posmatraju upadljivo, manje ili više.
Ušao neki Rus, tridesetogodišnjak. To mu nadimak. Plav, odrpan, crven. Pije za šankom.
"Čujem da ustaše kame oštre", kaže. "Što?", pita neko. "’Oće da kolju", viče Rus. "Nisu sve ustaše klale", dobacuje
čičica koji je doskora pričao sam sa sobom i mahao rukama nevidljivom sagovorniku.
"Ne kažem ja to", odgovara mu Rus, "al’ ja ću ih sve potrgati".
"Nisu sve ustaše klale".
"Sve ću ih potrgati".
"Ti Rus kad popiješ litru vina mnogo si nezgodan", kaže gostioničar pa se okrete
čičici koji mu je prilazio skakućući lakim nogicama sa čašicom u ruci: "Ako imaš novce možeš dobiti piće".
"Nisu sve ustaše klale".
Otsečno brišući šank, već nervozan, gostioničar usiljeno veselo kaže: "Ili idite pod lipu ili u miliciju, pa to rešite".
Rus poručio srdele i kruh, pa seo i jede, a čičica prešao za drugi sto i peva: "Tamo daleko, daleko kraj mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija..".
Rus ćuti, jede, ne gleda ga.
Čičica prelazi na "Moj Milane kad u vojsku pođeš", ali, ili ne ume ili se ruga pevajući.
Onda mi priđe skakućući.
"Gospon", čkiljio je kroz dva tanka vodnjikava proreza, "da upalim cigaretu, prosim".
Upalih mu.
Ovde je belešci kraj. Našao sam je slučajno među zaturenim knjigama i papirima i da nije moj rukopis gotovo da ne bih verovao da sam to ikada doživeo, odnosno zapisao.
Znam da imam običaj da na putovanjima (vozom, autobusom) ponešto zabeležim da bih prikratio vreme, kao što neko rešava ukrštene reči ili drema. Ne pridajem tome nikakav značaj, pa te papire niti
čuvam niti ih namerno bacam.
Ali, ovo, danas, evo posle skoro dvadeset godina, iskrsava mi pred oči i komeša osećanja.
Pokušavam najpre da se prisetim u kakvom sam raspoloženju i s kakvim naumom mogao pisati te rečenice onda. I sve mi se
čini da je to bila samo spontana skica jednog besposlenog posmatrača. Samo naznačavanje obrisa prizora, bez svesti o slojevima. Samo, verovatno, zanimljiv događajčić, buncanje iz prikrajka koje nema nikakvog šireg ni dubljeg značaja da bi bilo vredno pažnje ikog, osim mene zaludnog.
Ali, eto, događaj se sam sačuvao i isplivao i nemušt i rečit. Sa ivice života umetnuo se u žižu.
Dvadeset minulih godina doradile su ondašnju skicu: osenčile je, produbile i obojile ponajviše crvenom, onom kakva je krv.
Dopisale su bujice reči, krikova i jada. Ono što niko dopisati ne bi smogao. A još knjiga nije zaklopljena.
Davnašnja beleška kao oživeo kostur klopara, zveči i korača.
Ili pod lipu, ili u miliciju! Ako imaš novce dobićeš...
|
