|
Juče sam bio prodavac na buvljoj pijaci. I to ne bilo
čega, već potrepština za vodovod i struju. I to: elektromotora (komada 1), sklopke, osigurači, slavine, gumice (komada više), tuš-baterije (komada 3), unimer (za merenje strujnog otpora, komada 1). Ako mislite da nismo imali virble (to je nešto za
česme), varate se. Kao i bobine za auta. Što se bobina tiče, nismo se usaglasili da li se kaže tako, ili, kao što tvrde neki (posle bombardovanja) - bombina.
Ali to sada nije važno (bar za nas prodavce), jer mi imamo važnijih poslova od jezičkih rasprava.
Nama je na primer važnije da prodamo bar neku kvaku ili kuku za sušenje mesa od takozvanog fau materijala, odnosno prohroma. To ne rđa uopšte, a savitljivo je. Mnogo dobra stvar ta kuka, i jevtina. No, nama predstavlja teškoću što naši kupci nemaju šta o nju da bese. Džabe što mi objašnjavamo blagodeti takvih kuka. Ljudi, velimo, naće se nešto za bešenje, kad-tad. Jok, kupci samo uvrnu glavama i produže.
Ni to sad nije važno, jer nismo pošli od početka.
Poranim ja, u šest, ali moj ortak kaže da pre osam ne idemo. Ne prodajemo mi, veli, salatu, zelen i tako to. Naši kupci dolaze kasnije.
Šta ću, moram da poslušam. Veljko je već, što bi rekli u vojsci - stara kajla na pijaci. Njegova je i roba. A mene je prihvatio za pomoćnika na jedan dan, pa ako se dobro pokažem, razgovaraćemo...
Veljko Leštarić je do pre koju godinu radio u Prvoj iskri u Bariču, bio šef voznog parka. Pa kada je (nekada moćno) preduzeće počelo da puca po šavovima, da se rastače i kruni, on se opredelio za otpremninu i razlaz. Ko veli, još je mlad (četrdesetih godina), smisliće nešto, ispašće nešto. Ima dvoje dece, a žena mu, nesrećniku, profesor. U stvari, odmah je jasno da je to bio brak iz ljubavi a ne iz koristi. Ali, ni to sada nije važno.
I dok on traga za nečim boljim, ne gubi vreme. Ima tezgu na pijaci, a u selu zasadio baštu. Milina.
Zelena pijaca u Obrenovcu danas je pola zelena, pola šarena.
Šarena je buvlja, iako ima svega osim buva. (Kako se stvari razvijaju, lako može biti otklonjen i taj nedostatak).
A ima: patika, papuča, pertli, plišanih meda, polovnih bicikli, sandala, spavaćica, sunđera, burgija, majica, gaća, konca, konzervi, kaiševa, keksa, olovaka, zavesa, torbi, zembilja,
čarapa, četki za kosu, upaljača, pomada, flastera, šibica, napolitaki, šnala, šubara - ama, svega i svačega.
Naša je tezga, kao što rekoh, osobena. Ne prodajemo mi svašta, ako ne računamo još poneku sitnicu, tu i tamo. I ne samo to. Tezga nije samo Veljkova
već i Zoranova.
Zoran Lazić je takođe radio u pomenutoj Iskri. Sada je tu gde je.
Nas trojica, jedna tezga, samo nema kupaca.
Ima ljudi, nije da nema, prolaze, pitaju, zagledaju, ali ne kupuju.
- Crevo za tuš - objašnjava Veljko - italijansko, može da se priključi na sve, univerzalno, ručke sa filterima, mnogo kvalitetno...
Veze Veljko, meni došlo da kupim, samo da imam pare. Mušterija tvrda srca, ode.
- Imate li sifon za sudoperu, dvodelni?
- Nemamo.
Oko devet prodasmo neke gumice. Sto dvanaest dinara. Veljko sinuo, trlja ruke. Dobro je, kaže, krenulo. Tu pored naše tezge je drvena zgradica u kojoj prodaju kore za pitu i gibanicu. Na staklu zalepljeno obaveštenje:
Šišanje, penzioneri i osnovci - 100 dinara. U salonima Perke i Zoki, Vojvode Mišića 197 i Miloša Obrenovića 20.
Devojka iz neke od nekoliko pijačnih birtija na poslužavniku nosi kafe u plastičnim
čašama i nudi prodavcima za tezgama. Izbegavaju ljudi da kupuju. Ili su, vele, pili, ili imaju
čir, slabo srce. Vode računa o zdravlju.
Tezge su preprodavci sami napravili, po propisu. Veljka i Zorana na primer tezga košta 300 evra (ne računajući rad) ali su sa Pijačnom upravom morali da potpišu ugovor po kojem pola godine ne plaćaju zakup. Posle toga tezge postaju vlasništvo rečene Uprave. U stvari, nije da moraju. Ako neće, mogu odmah da kupe prnje sa pijace i da ustupe mesto onima koji hoće. Kada se preračuna, Pijačna uprava dobija tezgu u vlasništvo za sto pedeset evra.
Oko pola jedanaest jedna žena kupi nekoliko osigurača i jednu vešalicu za vrata: trista dinara. Opa! Para na paru ide.
Utom dotrča Džeri, sa susedne tezge. Kaže: prodao dva rajbera za četirsto dinara.
- Kako si mogao? - pita Veljko.
- Ma ja se šalio, ali čovek dade pare i ode. Sad se sikiram. Mnogo sam naplatio... I eto, kako
čovek posle da se ne napije?
Svi se smeju, dan odmiče.
Među prodavcima na buvljoj pijaci najviše je izbeglica, potom penzionera, ponajmanje mlađih ljudi, radnika koji su ostali bez posla. A i kupci su od tih fela. Penzioneri, profesori i ostali nastavnici, radnici na prinudnim i sličnim odmorima, nezaposleni i ini.
Tako iz praznih džepova jednih curka u prazne džepove drugih, kaplje crkavica
čas tamo čas ovamo.
Oko podne zaradismo još petsto dinara. Sada imamo preko hiljadu (1 evro = 80 dinara).
U jedan pođosmo kućama, jer su po podne kupci sasvim retki.
Nije loše, kaže Veljko. Ali bilo je i boljih dana.
Što jest, jest.
Ali to sada nije važno.
|
