|
Danima tek po lišaj pavedrine,
Sunce u mrlji, jedva započeto;
Kao da neki oslepeli zograf
Ikonu hoće prstima da shvati,
Pa skrnavi je. Drhti seizmograf,
Klizište kreće, tutnjava ga prati.
(Ivan V. Lalić, "Zapisano nad jednim stihom")
Upeklo sunce pa uzorana, vlažna crnica sija kao istopljena čokolada. Po obrazima zemlje (kao na
čoveku koji se nije brijao tri dana) zeleni se travica. Zamišljeni voćnjaci smračili se od goleme brige: da li da puste pupoljke koji samo što se (mladi, nestrpljivi) ne otmu, ili posluša vekovno znanje da mraz
čeka iza okuke?
Sačekati, samo sačekati treba, ali kako odoleti opijajućem bujanju, golicavaj, omamnoj toploti, vetriću, prvom zuju nestrpljive pčele, makar to vodilo brzom kraju. Neka traje kolko traje, ali neka bude odmah,
čekati se više ne može - cvile i otimaju se pupoljci ispod tamne kože grana.
Ispred prodavnice koja je i kafana-svratište, u kvrgavim ručerdama stežući pivske flaše, sede seljaci sela Virovac izmamljeni suncem. Ako krene voće, biće na gubitku (zabrinuto vrte glavama) i naginju pivo kao da je to jedino što mogu da preduzmu.
Jedan što kolje i sređuje svinje u obližnjoj kući, kasapin, skoknuo da popije, pa se raspričao, povremeno recitujući Disa, Branu Petrovića, pa i po neku svoju pesmu, reklo bi se. Sa strane ga posmatra sredovečan seljak, učkiljio očicama kao da nišani preko nagnute flaše iz koje cvrči i klokoće pivo, pa kivnim glasom upita:
- A ti izgleda voleš da zakolješ, a?
Kasapin neodređenom mimikom pređe preko pitanja koje ga je iznenadilo, a seljak onda ispriča kako je usnio da ga neka vojska tera da zakolje unuku. Kako
ću, ljudi, ne mogu, objašnjava on njima, ali ovi uporni, nema pogovora. Spasio se tako što se probudio, ali ga istog trenutka strefio infarkt. Od tada mu se ne mili da legne da spava. Drugi seljak se nadoveza da on može da zakolje svako živinče, pod uslovom da nije njegovo. Da ga nije on gajio. Taman je tema bila u jeku, kad neko ugleda da se niz put pojavljuje Pane.
"Podne je, a on već posrće."
"Bio je dobar električar, ali šta vredi."
"Nema ni kučeta ni mačeta."
"Dosadan je, ljudi, ne može se izdržati."
"Oće ga vreme, ne mora da loži."
Pane živi u kući koju je njegov otac napravio. Imala je nekoliko prostorija, stamena i lepa, jedna od boljih u selu. U svakom slučaju kapiju kakva je njihova, nema niko u celom ovom kraju.
Ovo je druga zima kako se Pane greje na sopstvenu kuću koju Virovčani danas nazivaju "Vukovar".
Kada se domogne kuće, jako poželi da se ugreje, ali nema drva. Tako je počeo prvo da loži ulazna vrata. Pa ragastov. Pa prozore sa te, prve prostorije. Pa tavanske grede i redom.
Kada je izgoreo sve što je od drveta u prvoj sobi, prešao je na sledeću. Tako mu je sada ostala samo jedna sobica.
I velelepna, kamena kapija.
Preplićući nogama, Pane se približavao pevajući (ili zapomažući): "Šta ću kući...tako ranooo, ko me
čeka tamoooo...".
Seljaci su se kiselo smejali.
Psi su lajali i čula se škripa sa bunara. Žene su teglile kofe, lavore, meću za prasiće.
Kasapin koji je pio rumeno vino (meštani ga još nisu upoznali jer je prvi put u njihovom selu) laktom obrisa tršave brke pa progovori:
"Svoju mudrost rastočismo na izbore,/Svoju hrabrost na podvale i obede,/Budućnosti zatrovasmo sve izvore,/A poraze proglasismo za pobede./Svoju mudrost rastočismo na izbore./ Mesto svetle istorije i grobova,/Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;/Od neserećne braće naše, od robova/Zatvorismo svoje oči i džepove./Mesto svetle istorije i grobova...
Seljaci se neodređeno zgledaše. Pane se ukruti u stavu mirno. Stopala su mu bila kao zalepljena za zemlju ali mu se telo blago povijalo, a pogled upadljivo piljio u vrapca na grani džanarike, kao da prvi put vidi takvo stvorenje.
"Ostala nam još prašina na hartiji,/Ko jedina uspomena na džinove;/Sad svu slavu pronađosmo u partiji,/Pir poruge dohvatio sve sinove./Ostala nam još prašina na hartiji./ Pod sramotom živi naše pokolenje,/Ne
čuju se ni protesti na jauci;/Pod sramotom živi naše javno mnjenje,/Naraštaji koji sišu ko pauci./Pod sramotom živi naše pokolenje..."
- Bogme sam ja mislio da Kalcan neće sastaviti ni dve nedelje, a njemu ništa. Jede i pije ko i pre.
- Jaka mrcina. Bio ti je on prvak Armije u griženju stabala.
- ?!
- Mogao je zubima da pregize drvo ko moja noga debelo.
"Pomrčina pritisnula naše dane,/Ne vidi se jadna naša zemlja huda;/Al kad požar poduhvati na sve strane/Kuda
ćemo od svetlosti i od suda!/Pomrčina pritisnula naše
dane."
Musava devojčica u rasparanom džemperčiću stidljivo prilazi kaspinu koji se teatralno, ispršen, razmahao.
- Čiko, zvao te moj tata da odma dođeš. Treba da praviš kavurmu.
Kroz poluspuštene trepavice Pane je začuđeno gledao za kasapinom koji je odlazio. Odoše i još dvojica. Počelo je da biva hladnije.
|
