Sa ribokradicama

U vodi i kafani, ceo dan

Tekst i foto: Slobodan Stojićević

- Držâ€™ ga! Ne, ne sa te strane! Ma polako, polako, šta si zapeo k’o vo! Ti ćeš mi kažeš?! Učiš tatu kako se prave deca... Ako si ti tata, ja sammm... Ma ćutite, tišina, rasteraćete ribu! A što se ti dereš?
Jutro je na Kolubari. Iako je rano, sunce upeklo. Čudna družina, do ramena u mutnoj vodi, baulja uz obalu. Dok se oprezno i usporeno kreću, na vrhovima prstiju, raširenim rukama održavaju ravnotežu, pljuckaju i šmrču, a kada dopru do starostavnog stabla nagnutog nad rekom s čvrstim žilama kojima se čvrsto, kao kandžama, drži za obalu, zaustavljaju se.

* * *

Glasovi se mešaju: Ko sada roni? Opet Mile! Bolje Draško! Neka ja ću! ‘De ćeš ti, some, veze nemaš!
Utom Draško zaroni. Nema ga, pa ga nema. Namrštih se.
- Ne brini, može on i pola sata...
Kao kit, kao podmornica, ukazaše se, najpre Draškova četvrtasta glava, pa obla, široka, ramena.
- Ih kak’i je, k’o troklirni orman! - izlete Žiletu koji je kroz vodu teglio vreću prebačenu preko ramena.
U šakama-lopatama, kao novorenđenče Draško je držao soma od sedam-osam kilograma. Sluzavi, brkati vodeni stvor se uvijao, ali polako, kao da traži ugodniji položaj u lovčevim rukama, da se umesti, a sa Draškovog mokrog, prepanulog lica sijali su sitne oči i krupni, beli, zdravi zubi.
Vešto ubaci soma u ždrelo vreće koju Žile hitro pritegnu kao da su unutra duhovi. Kakvi duhovi - aždaje su unutra jer se tamo koprcalo i otimalo toliko da je Žile jedva uspevao da zadrži džak.
Sve je to trajalo nekolko trenutaka, pa nasta vika i galama, posakivanje i pobedničko podizanje pesnica.
- Ima u čkalji još! - izusti zadihano Draško. Mile bez reči zaroni. Posle minut-dva pojavi se sa gotovo istom ribom, pa se i ushićenje ponovilo.
Ovi ribolovci nisu imali nikakav pribor. Ribu su hvatali rukama. Bilo je tu i šarana i mrene i klena. Cela veština je u tome da im se u čkaljama (udubljenjima obično ispod izlokanog korena matorih vrba) šakama priđe sasvim polako. Čim napipa ribu, lovac je najpre pomazi po leđima, stomaku, ali ne što je to ritual ili nežnost, već traženje najzgonijeh mesta gde će je uhvatiti. Kada je stisne, gotova je. Jedino soma mora za škrge, jer je klizav.

* * *

Nikada ovako nešto nisam video. Neprestano sam se čudio, što je držinu uveseljavalo i podsticalo na sve veće podvige.
Za oko dva sata nahvatali su pun džak. Može biti da je bilo oko trideset kilograma. Taman se Žile mašio i za drugu vreću, kada se začu:
- Policija! Šta radite tu?!
Ja pretrnuh.
- Kupamo se, - odgovori Mile ‘ladno, kao da je ceo dan samo čekao pa i dočekao da ga neko pita šta radi.
Jedan od njih, brka, podsmešljivo iskrivi usnu, dok je onaj drugi, ćelavi, imao strogo, ali likujuće lice lovca koji se domogao kapitalca.
- Kupate se, a? - nastavio je brka. - A riba?
- Šta riba? - izreče Mile tako naivno, da se čak i ja razrogačih u njega, pa u vreću, proveravajući da nisam sanjao sve ovo do malopre.
Brka pokaza prstom na Žiku dva puta bocnuvši kroz vazduh. To je učinio desnom, dok se levom rukom podbočio nehajno kao mačka koja se igra s mišem.
Žika se sve to vreme poluotvornih usta, kao da nije tu, potpuno udubio u razgledanje neke senke na obali, ili je gledao žabu, đavo će ga znati. Ruke je spleo iza leđa (kao da je vezan), ali se tamo nešto praćakalo, voda se komešala kao da kuva.
- Aaaa, riba... - dosetio se Mile blesavo se osmehujući. - Dobra riba. Lepa riba...
- Dosta je bilo zafrkancije, izlazite! - podviknuo je brka.
- Napolje! - drenuo je ćelavi kao da je komandovao: Pali!
- A što? - nastavio je Mile naivno.
Tek tada sam primetio da Draška nema. Tamo, kod čkalje, izbijali su mehurići.
Objašnjavanje je dugo trajalo. “Policajci” su, naravno, tražili dozvolu za pecanje odnosno da ribokradice plate kaznu. Mile, kao jedini pregovarač izjavio je da su oni kupili ribu od nekog Pere iz Pridvorice. Ne, ne zna mu prezime. Da l’ ti, brko, kad kupuješ ribu pitaš prodavca za prezime?
Brkino samopouzdanje se poljuljalo, naročiito kad mu je Mile rekao:
- Pa dobro, bajo, ako misliš da smo ribu pecali, a ti nam, brate, oduzmi pribor, pa da nastavimo da se kupamo! Prođe nam dan u dangubi...
Pokupiše se na kraju kontrolori podvijena repa, ali uz psovke koje ovde ne bi priličilo navoditi a Mile zaroni da nađe Draška i obavesti ga da je “vazduh čist”. Žile je naglo izgubio interesovanje za onu senku, ili žabu, ili već šta je bilo.
Nasta smeh i skakanje, pa se sva četvorica dokopasmo obale, a odatle, posle pola sata hoda dođosmo do Slovca gde jednodušno, bez nepotrebnog dogovaranja, zaglavismo na kafanska vrata.
Bilo je može biti deset sati.
E sad možete misliti koliko je trajalo prepričavanje pustolovine, uz smeh i nazdravljanje. Ribu je Draško spustio kod vrata i posle neuspelih pokušaja da je prodaju kafedžiji ili nekom od gostiju, zaboravili je.
Oko dva po podne počela je pesma, oko tri na stolu su se pušili ćevapi i znojile hladne flaše piva. Niko se nije mašao za džep da plati. U kupaćim gaćicama nisu imali ni džepova ni para.
- Šta pije kafana?! - vikao je Mile.
“Kafana” je uvek pila, nikad nije odbijala.

* * *

Neko se setio kako je Mile lumpovao “onomad” s Ciganima koje je popeo na džanariku u kafanskoj bašti. Pa je onda motornom testerom posekao. Oni su pristali unapred, za sto maraka. Mile je tada tu potrošio trista i još ostao dužan, a zaradio ih je teškim dvomesečnim radom. Pare su pukle za tren, za jedno popodne, ali se on ni tada, ni kasnije nije kajao.
Gotovo bez ikakve imovine, bez plate i ušteđevine, žive neki svoj život, slobodan, bez briga i zapitanosti - šta sutra? Imaju sve što im treba, jer sve ide samo po sebi.
- Šta dugujemo? - upita Draško.
Kafedžija mu tutnu spremnu cedulju. Draško baci ovlašan pogled i strpa je u gaćice, promrmljavši: Dođem ti.
- A šta to smrdi? - upita neko.
- Riba, reče kafadžija mršteći se.