|
...seljaka niko ni za suvu šljivu. Samo ga guli, kad je porez i takse za
sud.
Odlomak rečenice sam čuo ulazeći u kola pančevačke registracije, koja su
stala u Slovcu da prime dvojicu stopera: ovog seljaka i mene. Seljak je
ušao prvi, seo na suvozačko mesto i odmah počeo priču, tako da sam ušavši
nekoliko trenutaka kasnije, pozadi pomislio da poznaje čoveka za volanom.
Ama jok. Prvi put ga vidi. Ali, o tome kasnije.
Najpre da razjasnim otkud ja tamo, u Slovcu, i šta me je nagnalo da uz
pomoć palca moljakam četvorotočkaše.
Pošao sam, elem, tog jutra rano iz Virovca, za Beograd, gde sam po svaku
cenu morao biti u određeno vreme na određenom mestu.
Do prve autobuske stanice, iz tog sela, ima pet kilometara. Šta ću uprtim
lap top na leđa, pa put pod noge.
U Slovcu ima dva autobuska stajališta, jer je tu raskrsnica: jedan put do
Beograda vodi preko Uba i Obrenovca, drugi preko Lajkovca do Ćelija, a
potom Ibarskom magistralom. Udaljena su oko osam stotina metara.
Pošto nije moguće istovremeno biti na oba stajališta, putniku preostaje da
izabere jedno i da strepi da li će ga sreća poslužiti, jer tu nema
obaveštenja kada koji autobus i gde staje. Ja sam, naravno, zaigrao na
pogrešnu kartu: autobus je skrenuo i uputio se ka drugom stajalištu.
Potrčao sam za njim, nadajući se da ću stići. Video sam da su izašla dva
putnika, a pošto na toj stanici niko nije čekao, autobus je nastavio.
Dotrčao sam na oko sto metara do njega. Ne vredi, ode.
Pođem ka stajalištu na kojem sam već bio, jer je, valjda, logično da će
sada tamo naići sledeći. Bio sam u pravu. Sa sedam stotina metara
udaljenosti video sam da je upravo stao. Potrčao sam, ali...
U Slovcu može da bude jedno stajalište za oba pravca, ali nije. Narod koji
odavde putuje prosto je svikao da do svake usluge dolazi teško. Da ga
vodaju od stajališta do stajališta, od šaltera do šaltera, ovamo i onamo,
i još to i da plate. Niti znaju koga bi trebalo da mole da se ovo promeni,
niti veruju da bi bili uslišani, kad ni znatno teže nevolje ne uspevaju
otkloniti. A i vozačima je, izgleda, milije da u ogledalu posmatraju
putnike u trku i da im pod nosem izmaknu, no da kartu naplate. To im i
dođe kao neko pučko pozorište. To, kad gledaju kako truskaju debele babe s
kesama u rukama, ljuljaju se kao kantari, ili one mršave kako sprintaju,
pa krivonogi starci sa kvrgavim štapovima koji sopću kao riba na suvom,
ili... Bezbroj je zgoda kojih se nagledaju vozači.
Ništa, počnem da stopiram. Stopira i jedna žena u helankama. Obično se ne
bih namrštio kada ugledam zgodnu, utegnutu devojku, ali ovoga puta mi se
smrači čelo. Znao sam. Njoj odmah stade. A videlo se da ne žuri, čak je
izgledalo da ni sama ne zna zbog čega je i gde pošla. Onda se pojavi,
reklo bi se šezdesetgodišnji seljak, čekinjaste bele brade stare tri dana,
s umašćenom, nekad maslinastom šajkačom natučenom do nakostrešenih obrva.
To je onaj s početka ove priče.
Pošto je opsovao sve što je trebalo da opsuje umesto „dobar dan“ da kaže,
i pošto je ispričao da mu kuća još od zemljotresa nije za život, ali
Komisija smatra da jeste i da ide u Lajkovac, u sud i u katastar gde će ga
ogolbiti za kojekakve takse, uze reč čovek za volanom.
Došao je, veli, iz Pančeva, tu u rodno selo da se sa bratom dogovori oko
podele imovine posle očeve smrti.
Ja ne znam prijatelju šta je njemu. Na sve pristajem a on samo ćuti.
Sramota je da se svađamo, braća smo. Šta će meni ona njiva gore u brdu? On
je poljoprivrednik, eto je njemu. Šta ću ja sa tom njivom, kad živim u
Pančevu? 'Ajde, pravo kaži.
Jes', jes', nek' ti isplati...
Kažem mu ja, al' on nema pare. Nek' mi da ono dole. Neće. Samo ćuti. Idem
sad u Lajkovac da nađem advokata, da se posavetujem.
Ako, ako. Znam ja jednog. Taj najmanje guli.
U Lajkovcu mi stade mladić koji je na sedištu imao desetak upakovanih
bureka. Nosi radnicima u Ćelije. Grade mu kuću. Nismo prošli ni dva
kilometra, zaustavi nas policija.
Policajac izuzetno ljubazan, kao da ga snima televizija, pa sve po propisu.
Najpre pozdravi rukom vozača obraćajući mu se na vi, iako je desetak
godina stariji, pa poče učtivo da deklamuje kako po članu tom i tom, ako
vozilo nema tablice, plaća se kazna u iznosu od trideset dinara a pošto je
niska retko je pišu, a ovaj svaki dan tuda prolazi bez tablica i oni ga
nisu zaustavljali, međutim...
Mladić objašnjava da je podneo zahtev za zamenu tablica, ima mesec dana.
Pokazuje potvrdu. Obećano mu je da će je sutra dobiti. Šta ja mogu, kaže,
nisam kriv. Moram da vozim.
Policajac pažljivo sluša, pa kaže:
Ja samo znam da vozilo bez tablica ne sme biti u saobraćaju. Ovaj put ću
vam progledati kroz prste, ali sutra...
Mladić se zahvali, ubaci u brzinu, pa kaže:
Po Beogradu smem da vozim, a ovde gde je nadležna valjevska policija, ne
smem. Kako to?
U Ćelijama se nekako dokopah autobusa, ali to je već duža priča, za neku
drugu priliku.
A za ovu dovoljno je i ovih nekoliko sličica. Da se stave u album hronike
savremenog doba.
|
